Васкршња посланица 2013. године

 

Српска Православна Црква
својој духовној деци
о Васкрсу 2013. године

И Р И Н Е Ј

по милости Божјој
православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве, свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:

Христос васкрсе – Ваистину васкрсе!

…Нећеш оставити душу моју у аду,
нити ћеш дати да Свети твој види труљење
(Пс 15,10)

Заиста је истинита ова реч пророка Божјег којом нам благовести светли празник Христовог Васкрсења, празник велике хришћанске радости и духовног весеља. Ако постоји дан међу свим данима за радовање, то је данашњи дан – дан у који прослављамо Васкрсење Христа Бога нашега. Благодарећи овом светом дану, сви дани људски – од настанка па до краја света – добијају свој прави смисао, и све оно што се у те дане догодило и догађа добија своје право значење. Ако се одиграо догађај на који се може свести Хришћанство, онда тај догађај јесте Васкрсење Христово. Ако има празника на који се могу свести сви празници, то је, опет, Васкрсење Христово. Црква зато празник Васкрсења Христовог и назива Празником над празницима. А у цркви појемо: Ево дана који створи Господ! Радујмо се и веселимо се у њему! (Пс 117,24).

Васкрсење Христово је темељ Хришћанства, темељ Цркве, јер је њиме Господ потврдио Своје целокупно учење. До Васкрсења Он је учио о вечном животу; Васкрсењем је потврдио то Своје учење и доказао да је Он заиста Живот вечни. До Васкрсења, Он је учио о непрестаној љубави Божјој према људима; Васкрсењем је посведочио ту љубав, јер је ради човека победио највећег непријатеља људског – смрт. Да није васкрсао, Христос не би био ни Бог ни Господ, ни Спаситељ ни Искупитељ, већ обичан човек. Једино у светлости Васкрсења Његовог постаје јасан и објашњив Његов живот на земљи и сва дела Његова. О томе Преподобни Јустин Ћелијски каже: „Одузмите Васкрсење Христу, одузели сте Му Божанство, јер сте Му одузели оно што Га чини Богочовеком, и Спаситељем, и Васкрситељем.“ Тек Васкрсењем Христовим људи су стварно познали у Њему Богочовека. Без Христовог Васкрсења, вера хришћанска би била бесмислена и немогућа, јер би смрт, главни непријатељ рода људског, остала непобеђена. Ова истина омогућава Апостолу народâ да каже: …ако мртви не устају, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, узалуд вера ваша; још сте у гресима својим. Онда и они који уснуше у Христу, пропадоше. И ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свију људи. Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде Првенац оних који су умрли (1. Кор 15,16-20). Христово Васкрсење даје смисао и небу и земљи, и човеку и људској историји. Клањајући се Живоме Богу, ми се клањамо и свом бесмртном, непролазном људском достојанству. Када је Христос васкрсао, свети квасац бесмртности ушао је у људску душу, у људско биће и у људски ум, и обасјава човека да би људски живот задобио вечни смисао и вечно значење.

Истина Васкрсења посебно снажно одјекује у нашем времену, препуном патњи и страдања – времену у којем се, као ретко када раније, поставља питање смисла и циља живота. Сведоци смо тога да је из дана у дан све више усамљених и остављених; толико је домова без топле људске речи, толико је деце лишено родитељске пажње и љубави. Пуне су болнице страдалника, оних који болују телом и душом. Појаве као што су насиље, терор, пљачка туђе имовине, невиђен немир који је данас завладао у душама људи широм света, склоност криминалу, угрожавање мира и среће других, произилазе из духовно опустелих и морално раслабљених душа, и то најчешће код младих људи који се губе пре него ли и нађу неки пут у живот. Себичност и непоштење и данас, као и јуче, уништавају сваки прави живот у заједници, заједничко добро и имовину. Неповерење и грамзивост, насиље и отимање туђег, угрожавају личност и њену сигурност и достојанство.

За човека нема веће тајне и непознанице од постојања зла у свету. Понекад нам се чини да се оно толико склупчало и згуснуло да га можемо сасвим јасно видети, готово опипати. Зло наступа спектакуларно, оно воли да се експонира и да напуни све штампане и електронске медије поруком: ја сам непобедиво – живот је бесмислен јер у њему ја владам. Оваква порука указује на догађаје Великог Петка: зло не влада само земљом, већ је јаче и од Бога, јер и Њега Самог може да отера у гроб – поручује нечастиви, не схватајући да Христос смрћу Својом побеђује смрт.

Од када постоји, човек читавог живота жуди за миром, срећом и успехом у животу. Воли да буде признат и познат, да чини дела која ће га надживети, да иза себе остави своје име. И крајње обичан човек, а не само обдарени, геније и светска величина, ужива када неко хвали нешто његово, или се диви његовом поступку. Врло често, међутим, у животу не успевамо, нисмо срећни, нити умемо дар Божји до краја да употребимо на добро. Многобројнији су они који иза себе остављају више дана са мукама и немирима, него ли они са много дана среће и спокојства.

Да ли је то тако због тога што је зло јаче од нас, или зато што не умемо да живимо? Шта нам недостаје да бисмо и ми били срећни? Одговор је Хришћанима познат: на првом месту је да научимо истински волети, а на другом, да научимо довољно праштати. Никада човек не може досегнути истинску висину као када воли и из љубави даје себе. Такође, висини стреми и када прашта и када се у праштању не осврће на увреде. Никада човек не личи толико на Бога као када моли Бога за опроштај, и брата да му опрости. Љубав и праштање пружају човеку неизмерну радост. Човек је највећи када схвати да се свака рђава реч коју упути другоме враћа њему и повређује га. Не можемо другом да нанесемо зло, а да пре тога не повредимо себе. Све што отрпимо и праштањем поравнамо даје нам снагу да победимо, било шта да је у питању. Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати – рекао је Спаситељ наш (Мт 5,9); а миротворци су сви људи великог срца који воле и који праштају.

Живот је леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само онда када се са љубављу уносимо у туђи живот, када смо заједно са гладнима и жеднима, са сиромашнима и прогнанима, када смо и у тамници са осуђеницима. Љубав није само огољена реч. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог, за добро другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку. Докле год живот будемо схватали као служење себи, у свету ће владати сукоби, немири и ратови. Када човек прихвати да је позван да себе даје за опште добро свих људи, и да свој таленат умножава тиме што га раздаје за добро ближњег, и сваки пут када учини добро дело, он предокушамо Царство Небеско у историји.

У великој и свеобухватној Тајни Божанске Љубави, прожете Васкрсењем Христовим, открива се и остварује Тајна Цркве Христове, у коју су позвани сви људи и сва створења Божја. Часни Крст, који је Равноапостолни Цар Константин видео на небу и под чијим знаком је пре 1700 година победио, својом вертикалом и хоризонталом укида све преграде међу људима и створењима, и сабира све човечанство у једну заједницу, јединствени живи организам који је призван на вечност и непролазност Царства Божјега.

У тој заједници, сабраној око Васкрслог Христа, нема Јелина ни Јудејина …, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос (Кол 3,11). Зато ми православни Хришћани исповедамо Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, један Божји Народ сабран око Христа са свих крајева земље, из свих народа у свим временима.

Из овог произилази да је неопростив грех темељити Цркву, у овом и у оном свету, било васељенску било помесну, на било чему или било коме другом, изузев на Васкрслом Христу и Његовом Часном Крсту. Црква је утемељена на Христу као крајеугаоном Камену, на Пророцима, Апостолима и Светим Оцима, и испуњена је светим Тајнама и светим врлинама. Своје устројство и историјски поредак заснива на тој својој унутарњој Тајни, призивајући свеземаљске народе да се крсте у име Оца, Сина и Светог Духа, и да држе све што је Господ заповедио Својим ученицима (Мт 28,19-20). Посебно наглашавамо да се Црква темељи само на Васкрслом Спаситељу; јер, нажалост, и у наше време поједини људи – у незнању или у злоумљу – покушавају да утемеље Цркву на себи, а тако разарају живи организам Цркве Божје, одводећи појединце у пропаст „Земље недођије“. Чувајмо се, браћо и сестре и децо духовна, старих и нових идола! Живимо вечном истином Саборне Цркве Божје, која једина даје слободу од греха, ђавола и смрти!

Утврдимо свој живот у Цркви на љубави и праштању! Имајмо на уму да ће Бог свима бити последњи Судија, и да ће Он мерити искључиво по мерилима добра, Богољубља и човекољубља. Ове вредности је неопходно следити у нашим животима – и то без изузетка, без оправдања и без изговора на лаке или тешке животне околности – уколико желимо да се сврстамо међу децу Божју. Последња реч неће бити људска, већ Божја. Овај наук наших светих предака никада не заборавите ни ви, децо Светог Саве, који сте расејани вољно и невољно по свим меридијанима, од Аустралије и Америке до Европе и Азије.

Позивајући вас све на Богољубље и човекољубље, децо наша духовна, позивамо вас и да свагда останете уз Онога Који је победио сва страдања и искушења, Који је на крају победио смрт као нашег највећег непријатеља; да, остајући уз Њега, останемо душом и срцем и уз наш страдални народ на Косову и Метохији, и у свим крајевима земаљским где православни страдају због свог имена и своје вере у Христа, Који је рекао: Не бојте се, Ја сам победио свет (Јн 16,33).

Смрћу и Васкрсењем Господ је победио нашу смрт и подарио је људима непобедиву и неуништиву снагу, којој не могу одолети никакве силе овог света. Та се снага не испољава као зло – саморекламом и светском буком. Напротив, она се пројављује у миру, трпљењу, у привидним слабостима деце светлости. Он Који је победио свет дарује снагу онима који су Његови, да и они побеђују миром и трпљењем страх у себи, као и своје неверје и маловерје; да побеђују сва насиља која се врше над децом Божјом; да одолевају насиљу, опет миром и трпљењем, сигурни да је Божја сила свевремена, а људска привремена; да су све силе овога света долазиле и пролазиле док је Бог остајао, и светиња Његова остајала, усправно и непоколебиво. Тако је било, тако јесте, и тако ће бити. Ову истину из тамнице сведочи и Архиепископ охридски и Митрополит скопски Господин Јован, коме упућујемо речи љубави, утехе, охрабрења и наде да ће Васкрсли Христос отворити очи и његовим прогонитељима.

Верујући у Васкрсење Христово, ми верујемо у непрекидно обнављање људског достојанства. Верујући у Васкрсење Христово и уопште васкрсење, ми верујемо у могућност васкрсења људског морала, стида и доброте! Само вера у Васкрсење може обновити веру и верност несебичној љубави. Само вера у бесмртност спаљује својим пламеном саможивост као лажно начело живота, откривајући да је у саможртвеној љубави према Богу и ближњем излаз и спас из наше таме и свих наших безизлаза!

Браћо и сестре, децо наша духовна, радујмо се Васкрсломе Господу! Радујући се Њему, ми се радујемо самима себи јер постајемо вечни и бесмртни. Клањајући се Њему Васкрсломе, ми се клањамо вечном животу! Причешћујући се Телом и Крвљу Његовом, постајемо једно са Њим и задобијамо живот вечни. У Васкрсломе Христу откривамо све наше претке. Све што је добро у историји света и у историји нашега рода налази се у Њему, и постаје непролазно и неуништиво. У Васкрсломе Христу ми смо у заједници са нашим Светима и они су са нама! У Васкрсломе Христу правда увек побеђује! Њиме и у Њему она ће победити и у наше дане! Ако је Васкрсли Христос са нама и ми са Њим, онда – ко ће против нас? Са овим мислима и жељама, ми вас поздрављамо најрадоснијим поздравом:

Христос васкрсе – ваистину васкрсе!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2013. године.

Ваши молитвеници пред Васкрслим Христом:

Архиепископ пећки,
Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ жички ХРИЗОСТОМ
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ
Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ тимочки ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ славонски САВА
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ нишки ЈОВАН
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ липљански ЈОВАН
Викарни Епископ ремезијански АНДРЕЈ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:
Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички и мјестобљуститељ
Епархије битољске МАРКО
Викарни Епископ стобијски ДАВИД

 

 

 

Княжая Пустынь - Вѣчность (2013)

 

 

 01. Сполохи
02. Курганы
03. Шёпот Рек Звенящих. Из Глубин…
04. Память
05. Вечность Озёр
06. Шёпот Рек Звенящих. Соловьиная Песнь
07. Нави
08. Сказ Ветра
09. Слёзы Вересеня
10. Не Затеряны в Веках…
11. Восторженным Гласом Зимы
12. Край-Земля
13. Сияние Мары

Линк :

http://dfiles.ru/files/v79hl01ij

Тихие страницы ( А.Сокуров - Ранние работы ) (1994) БДРип

 

 

 Информация о фильме Название: Тихие страницы. А.Сокуров. Ранние работы Оригинальное название: Whispering Pages. A.Sokurov. Early Masterworks Год выхода: 1994 Жанр: Драма, авторское кино Режиссер: Александр Сокуров В ролях: Александр Чередник, Сергей Барковский, Елизавета Королева, Ольга Онищенко, Валерий Козинец, Александр Шурыгин, Сергей Торопов
О фильме:
Экзистенциальная драма по мотивам русской прозы XIX века, в частности, «Преступления и наказания» Ф. М. Достоевского. Режиссер переводит в зрительный ряд атмосферу романа, не касаясь его интриги. Герой в сомнамбулическом состоянии бродит по безмолвному Петербургу…
Аннотация:
Кинематограф Александра Сокурова снова по–своему «перелистывает» страницы знаменитой прозы. Роман Ф. М. Достоевского «Преступление и наказание» стал идейным стержнем, историческим ориентиром, но отнюдь не опорой сюжета фильма. Эпоха, события, классические персонажи, чьи имена давно стали нарицательными, а в фильме просто опущены, явлены как бы в обратной перспективе, совмещающей даль с близью, конец с началом, прошлое с настоящим.
Исторические реалии: приметы быта, костюмы, среда обитания — столько же конкретны, сколько и условны. «Физиологический очерк» Города — литературный жанр эпохи Достоевского — в картине возведен в гротесковый символ и обнажен в трагической сути. Давняя публицистическая метафора обернулась жуткой реальностью настоящего. Жизнь сведена к физическим отправлениям. Город, который когда–то был «духовен всей тьмой перебывавших душ», превратился в чрево агонизирующего зверя — таким показал нам его сегодня Сокуров.
Все побуждения здесь животные, но природному, живому — места нет. Потому что природа и есть живой дух, а дух покидает мертвую плоть. В картине нет города: есть его скелет и влага, не люди, а человеческая требуха — не жизнь, а физиология.
И движется вдоль серых стен, под сводами безнебесных улиц молодой человек, одинокий среди возни человеческих тел. Он что–то ищет — душу ли свою потерянную, души ли им загубленные.
Его пинают, валят наземь, от земли отрывают, за волосы дерут, бумаги казенные писать понуждают — втравливают в людское кишение, а он всего бежит. Бежит и самой Души, которая в образе «белой девочки» вдруг предстанет перед ним. Эту детскую Душу он будет искушать неразрешимыми вопросами, а она позовет его к раскаянию. Но вместо раскаяния в нем ужас и тоска острога. Звериные ужас итоска. У городской химеры — изваяния найдет он последний приют, к ее мертвой утробе припадет, ей отдаст свою сыновнюю ласку.
Острый, тревожный — безнадежный ракурс взгляда на деформирующуюся действительность принeс в искусство XX век. Один из провидцев этого века — Чехов — дал формулу новейшего оскудения жизни, которая могла бы стать эпиграфом к фильму. «Город мeртвый, люди в нeм мeртвые». Не случайно Чехов был героем предыдущего фильма Сокурова.
Культурные традиции двух веков слились в произведении современного автора — художника Российского кинематографа. Это традиции Пушкина, Гоголя, Достоевского и Эйзенштейна. Но художнику тесны как временные, так и национальные рамки. В партитуре фильма явственны реминисценции мирового искусства. Замкнутые пространственные деформации напоминают о немецких киноэкспрессионистах; крупные кадры щемящих портретов женщины–ребeнка — о гриффитовских героинях–жертвах. В финале за кадром трагический женский голос, поющий по–немецки малеровские «Песни умерших детей», звучит как реквием по гибнущей жизни, по «сломанным побегам» всех эпох и народов.
Награды: Stockholm Film Festival:
Победитель - Лучшая кинематографическая работа 1994 г.
Номинации - Бронзовая лошадь 1994 г.

 Страна: Россия, Германия
Студия: Студия "Берег", Студия "Ленфильм", Zero Film GmbH, Eskomfilm, The Northern Fund
Продолжительность: 01:09:03

Файл
Кодек: XviD
Качество: BDRip
Видео: 1803 Кбит/с, 720x512
Звук: Русский (AC3, 2 ch, 448 Кбит/с)

Линк :

http://rutor.org/torrent/251961/tihie-stranicy-a.sokurov-rannie-raboty_whispering-pages-a.sokurov-early-masterworks-1994-bdrip-ot-filmoff-club

Српски превод (латиница),усклађен и усаглашен за ову верзију филма :

http://yadi.sk/d/EPIS2u3V4Vpxn

Да ли је ово судбина Срба са КиМ ?

Како је Србија напредовала у последњих пет година

Поглавица "Бик који клечи"

Медијска позадина издаје Косова

 

 Парламент Србије је на седници 26. априла 2013. са 173 гласа „за“ подржао предају и признање независног Косова. Сигурно су многи са огорчењем посматрали како посланици СНС-а и СПС-а просипају јефтније еврофилске флоскуле, које су до недавно биле искључиво лична својина Ненада Чанка и Чедомира Јовановића, и како 80% посланика у парламенту изгласава нешто што би до пре пет година могли да подрже једино ЛДП и ЛСВ. Међутим, оно што ову издају чини додатно тежом и болнијом јесте млака реакција јавности према споразуму. Ту наравно однос према издаји није 80:20 као у парламенту, али се ипак, поред огорчења и незадовољства капитулантским споразумом из Брисела, могла чути и отворена подршка споразуму, не толико кроз задовољство самим документом, већ кроз демонстрирање незаинтересованости и замора од проблема Косова. Никада се до сада са толико страна није чуло „сморили су више са Косовом“, „нека га се реше више, па да живимо ко сав нормалан свет“.

И док је масовна „лдп-изација" политичких партија последица корупције и опортунизма, апатија и незаинтересованост народа за кључне државне проблеме, укључујући Косово, последица је вишегодишњег рада београдских медија на парализовању и анестезирању српске националне свести по питању Косова. У тексту који следи биће изложени главни механизми које су медији у периоду од 2008. до 2013. примењивали у циљу сламања отпора који су грађани Србије инстинктивно и недвосмислено пружали сецесији Косова.

Како је почело, или „Косово за патике“

Све је почело још у време бомбардовања, интензивирало се после 5. октобра, али  медијске акције у циљу „омекшавања“  јавног мњења и слабљења позиције Србије по питању Косова кулминирале су непосредно пре и одмах по проглашењу косовске независности 17. фебруара 2008. Истог дана широм Србије спонтано су се одржавали протести и окупљања грађана, а медији су у извештајима или потпуно игнорисали или драстично смањивали бројке присутних грађана. Већ тада је било јасно да је главна препрека признавању независности Косова од стране Србије изузетно снажан отпор који постоји у народу и да се то мора сломити уколико хоћете да се Србија једног дана одрекне своје територије.

 Прву озбиљнију прилику да искажу своју лојалност западним газдама медији су добили приликом одржавања великог митинга испред Народне скупштине 21. фебруара. Уместо да главна тема буде окупљање готово пола милиона људи и јасан консензус грађана Србије да не признају независност Косова и да су за то спремни да се боре, медији су своју пажњу концентрисали искључиво на паљење амбасаде и друге изливе спорадичног хулиганизма, који су неминовни на овако масовним скуповима, док је сам митинг потпуно маргинализован. То вече на РТС-у је одржана специјална емисија у којој су се сва четири госта буквално спрдала са митингом, а у цинизму је предњачио уредник листа Време Драгољуб Жарковић. У медијском спиновању непревазиђене су биле вести Б92, које митинг нису ни споменуле, осим у контексту паљења амбасаде и разбијања излога.

Већ од тог тренутка (21. фебруара 2008) главни проблем за српске медије више није независност Косова, већ хулиганизам и разбијање излога и жардињера. А за Косово „српски“ медији спремају посебну стратегију, коју ће примњивати наредних година, све док се на крају није дошло до данашњег стања да у тренутку када српске власти признају и издају Косово већина људи у Србији мирно спрема првомајске роштиље и разговара о томе ко је са ким имао сношај на Фарми или Великом Брату.

 Циљ стратегије био је јасан – максимално оцрнити и обесмислити борбу Србије за свој територијални интегритет, учинити грађане уморним од проблема Косова, тако да на крају сами буду спремни да прихвате свако решење, колко год оно било неповољно, само како би окончали постојећу агонију (став „Мука ми је више од Косова“). У складу са тим, сви извештаји везани за Косово морали су као последицу имати ширење апатије и дефетизма. Важни аргументи због којих Србија мора да брани и да се бори за свој територијални интегритет потпуно су маргинализовани, потискивани, карикирани и представљани као „превазиђени“. Са друге стране, ставови екстремне аутошовинистичке мањине која подржава независност Косова постали су мејнстрим ставови у медијима, а њихови носиоци су у својству разних аналитичара, новинара, колумниста и драматурга, добили неограничени медијски простор да, као наводни припадници „културне елите“ (за шта су сами себе прогласили), промовишу интересе Запада у Србији, између осталог и независно Косово.

Тако смо у свим политичким емисијама, практично свакодневно били принуђени да слушамо како је „независност Косова реалност са којом морамо да се помиримо“, како је борба Србије за Косово (а самим тим и за свој Устав и своју државност) „узалудна и ретроградна“ и представља „враћање у деведесете“, како је „Косово омча за вратом Србије, која је спутава на европском путу“, како нам „борба за Косово неће решити основне животне проблеме“... Искрено, и сам се изненадио колико сам добро упамтио све ове пароле, а вероватно би свако од вас могао да наброји бар још неколико сличних. Питате се зашто? Па зато што их непрекидно слушамо пет година са свих средстава информисања, док другачије мишљење, сем као спорадични изузетак, готово да нисмо могли чути. Управо је циљ оваквог извештавања био да ове флоскуле допру до сваког грађанина Србије и толико му се урежу у главу и подсвест, тако да једноставно не може да их заборави.

Маргинализација културно-историјског наслеђа

Обично се за Косово и Метохију везује богато културно-историјско наслеђе Србије и српског народа. Међутим, када сте последњи пут на некој телевизији или у дневној штампи могли да пронађете репортажу о манастирима, старим градовима и тврђавама, или важним историјским догађајима који су се десили на Косову? Вероватно се не сећате. Овакве емисије су биле права реткост и на РТС 2, а камоли на другим, комерцијалним медијима. Уместо да се у периоду након проглашења косовске независности додатно ради на уздизању културне и националне свести о значају Косова – домаћи медији чинили су управо супротно – настојали су да избришу свако сећање на културно-историјску баштину државе Србије на Косову и Метохији и да Косово представе у сасвим другом светлу.

 

Вести о Косову су се грађанима Србије протеклих година пласирале искључиво у склопу црне хронике (убиства, терор, криминал, бомбашки напади...) или мрачних вести из политике. Та чињеница, да у вези са Косовом годинама нисте чули или видели ништа лепо или позитивно, али зато стално слушате трагичне и обесхрабрујуће вести, у великој мери је допринела да људи спонтано почну осећати мучнину и нелагоду при самом помену Косова.

Плата или Косово, питање је сад?!

Глобализација, индивидуализам и егоизам, које доноси неолиберални поредак света, неминовно долазе у сукоб са националном државом, коју настоје да обезвласте и учине беспотребном. Међутим, ни у једној земљи на свету медијске и политичке елите не стављају директно и брутално своје грађане пред дилему „ви или држава“, односно „твој лични или национални интерес“, као што је то случај у Србији, где појава супростављања националних са личним интересима достиже трагикомичне размере. Тако је недавно у емисији „Око магазин“ на РТС-у Марко Благојевић, програмски директор ЦЕСИД-а, изјавио да би најбољи начин да се провери мишљење грађана Србије о питању Косова, био да се постави питање: „Да ли бисте били спремни да се одрекнете свог материјалног благостања, зарад останка Косова у Србији?“. Благојевић дакле директно супротставља борбу за територијални интегритет Србије са материјалним стањем и личним интересима сваког од 7 милиона грађана Србије.

Нажалост, слична „упозорења“ стизала су и од „првог потпредседника Владе“ Александра Вучића, који, кад год су тема бриселски преговори са Тачијем, обавезно спомене „плате и пензије грађана Србије које висе о концу“. При том, паралелно са овом демонизацијом Косова, као нечега због чега можемо остати без плата и пензија, а можда и бити мало избомбардовани и под санкцијама (не брините, на све мисле наши пријатељи), врши се и брутална европропаганда, која нас, упркос чињеничном стању да земље ЕУ једна за другом пропадају, уверава да ће нам улазак у ЕУ обезбедити толико тражено благостање и рај на земљи. Дакле, ЕУ = бољи живот. Устав и територијални интегритет Србије = лошији живот ( уз могуће падавине осиромашеног уранијума), па ви сада видите, шта вам је прече. Занимљиво је да и поред овог спиновања, на питање „да ли бисте као услов за улазак у ЕУ прихватили признање независног Косова“, чак 75% грађана Србије одговара одрично, због чега су Благојевић и Вучић одлучили да „преформулишу“ питање, како би одговор окренули у корист ЕУ и независног Косова.

„Патриотска пљачка“

Дакле, за ових неколико година медијског спиновања добили смо Устав и међународно право који се ниподаштавају и сматрају „превазиђеним категоријама“, Косово о чијем културно-историјском значају не знамо ништа, које нам се углавном у црној хроници и које при том може бити узрок лошијег животног стандарда. Шта нам још фали да докрајчимо то, ионако непопуларно, Косово? - Пљачка! Потребно је комплетну вишедеценијску борбу Србије да очува свој теритројални интегритет представити као обичан параван да би неко могао добро да се обогати на уштрб свих грађана. Непосредно пред само финале и преговоре Дачи-Тачи, на Б92, емитовао се серијал емисије Инсајдер „Патриотска пљачка“. Серијал се емитовао у шест делова за шест недеља, а рекламе за њега вртеле су се на сваких неколико минута, тако да нема човека у Србији који није чуо усплахирани глас Горана Димитријевића како изговара „ПАТРИОТСКА ПЉАЧКА“. Поента емисије, у којој се Косово све време третирало као суседна и независна држава, била је да се обесмисли легитимна и праведна борба Србије за свој територијални интегритет, на основу „сензационалног открића“ Б92 да је једна фирма злоупотребила одлуку владе Србије да се на робу са Косова не плаћа ПДВ. Међународно право, Устав Србије, резолуција 1244, све је то обичан параван да би извесни Срђан Кнежевић и његова фирма „Кнез петрол“ могли да „мазну кинту“, убеђивали су нас шест недеља Бранкица Станковић и Горан Димитријевић. И успели су. Без обзира на прозаичне циљеве емисије, примитивне поруке и банализација проблема коју је понудила „Патриотска пљачка“ („патриотизам и борба за Косово су ти који вас пљачкају!“) имала је дубоког одјека, нарочито међу мање образованим и неупућеним слојевима становништва, који оваква поједностављена објашњења најлакше и најбрже упијају.

После свега овога, апатија и дефетизам грађана Србије толико су се раширили да је „гађење“ и бежање од проблема Косова последњих месеци постало својеврстан тренд, а изјаве типа „мука ми је више од Косова“, које би до 2008. изазвале згражавање и осуду већине људи, сада су постале сасвим легитимне и разумљиве. Остало је још само да се да завршна анестезија која је стигла у виду хапшења Мишковића, „Великог Брата“ и „Фарме“, и резултат смо видели – грађани Србије су се, уз ретке и часне изузетке, због капитулације у Бриселу и фактичке предаје севера Косова у уставни и правни систем Приштине потресли скоро колико и због референдума на Фокландима или кинеско-јапанског спора око ненасељених острва у Источнокинеском мору.

Жалосно, али је тако. И, као што смо се управо подсетили, није дошло спонтано ни случајно.