Грађанска непослушност као вид политичке борбе

Најпре,уопштена дефиниција :

Грађанска непослушност је одбијање грађана да се повинују захтевима и законима власти, често на ненасилан начин и уз колективно масовно учешће.

 Из угла политичке филозофије, грађанска непослушност се односи на намерно кршење закона са циљем да се привуче пажња или коригују неправде у закону, или одређене политике које практикују државне институције.

  Грађанска непослушност је политички чин зато што се супротставља структурама које имају политичку моћ и зато што се тај чин оправдава политичким начелима праведности, за које се претпоставља да су опште важећа у демократским друштвима. 

Стога је грађанска непослушност усмерена против трајних и намерних кршења основних принципа праведности која се огледају у повредама човекових права и слобода. 

Чином грађанске непослушности мањина присиљава већину да размотри хоће ли прихватити њене легитимне захтеве. 

Иако је грађанска непослушност у правилу ненасилна манифестација она може садржавати одређени симболични облик насиља као што су блокаде прометница или ритуално уништавање државних и политичких симбола. 

Главна претпоставка грађанске непослушности је исцрпљеност свих легалних, законских облика за уклањање неправде при чему се води рачуна о томе да се актом грађанске непослушности не пробије граница општег непоштовања устава и закона. 

Због тога грађанску непослушност треба разликовати од легалних облика протеста као што су штрајкови, а посебно од насилних облика отпора у које спадају оружане побуне и политичке револуције. 

Није, власт (већина) та која одлучује о томе шта је праведно, већ разборити грађанин. А када влада угрожава принципе правде, онда је грађанин дужан да неправду препозна и да реагује савесно и сходно моралним начелима. 

 

У супротном он постаје мала тврђава и магацин у служби неког безобзирног човека на власти, само сенка која подсећа на људско биће, машина, дрво, земља… „А такви не изазивају веће поштовање но људи од сламе или шака ђубрета.“

 
Акт грађанске непослушности је акт непослушности у односу на закон.

У читавом спектру могућих отпора према власти, грађанска непослушност се одваја управо по томе што се отпор пружа закону који је усвојен на легалан начин, али је његова садржина у супротности са елементарним принципима правде. То овај акт чини нелегалним, али не и неоправданим. У овом типу отпора грађани се супротстављају актима власти који показују одсуство смисла за правичност и опште добро унутар заједнице, те се могу сматрати нелегитимним. То даље води јаснијем ситуирању концепта грађанске непослушности између принципа легалитета и принципа легитимитета.

Сваки акт грађанске непослушности је акт грађанске непослушности. То значи да је само ненасилни отпор акт који се може подвести под овај појам.

У условима постојања једне демократски уређене заједнице, грађанска непослушност је само један од могућих отпора према власти. Тај отпор има карактер ненасилне акције и слицан је другим мирним облицима деловања. 

 

а) протести и убеђивање;

б) социјална, економска и политичка некооперативност;

ц) ненасилна интервенција.

Свака акција уобичајено почиње најнижим нивоом и мења се у зависности од тога на који начин влада реагује на захтеве који долазе из поља цивилитета. 

Форме тих захтева су различите, а најчешћи су:

јавни говори, петиције, дистрибуција литературе, јавне демонстрације итд.

 

Овај ниво више упозорава владу и сигнализира грађанству да је неки акт власти споран и у сукобу са правдом. Акција поприма озбиљнији ток када уместо да постављају конкретне захтеве грађани постају социјално, економски и политички некооперативни.

  

а) социјална некооперација – друштвени бојкот, екскомуникација, студентски штрајкови;

б) економска некооперација – бојкот потрошача, раднички штрајкови, одбијање да се плате таксе, одбијање да се користе владина средства плаћања; 

ц) политичка некооперација – бојкот законодавних тела и избора, отпор у плаћању пореза,делиберативна бирократска неефикасност, бунт.

Посљедњи ниво отпора укључује радикалне форме отпора ауторитету. 

 

Неки примери укључују борбу до смрти, опкољавање виталних владиних објеката, блокаду путева, успостављање алтернативних тржишта и транспортног система (попут сивог тржишта) и формирање паралелне владе.

 

 

 

МИСЛИТЕ СВОЈОМ ГЛАВОМ !