Један мали човек је прославио свој први рођендан...нека буде много таквих

Је л’ гласнији шапат уморног ратника што живот свој даје за отаџбину,  ил’ крвавим новцем наручена рика србомрзаца што носе црнину?!

 

 

 

Радоје Домановић: Вођа

 

 

 Браћо и другови, саслушао сам све говоре па вас молим да и ви мене чујете. Сви нам договори и разговори не вреде докле год смо ми у овом неплодном крају. На овој прљуши и камену није могло рађати ни кад су биле кишне године, а камоли на овакву сушу какву ваљда нико никад није запамтио. Докле ћемо се овако састајати и напразно разговарати? Стока нам полипса без хране, а још мало па ће нам и деца скапавати од глади заједно с нама. Ми морамо изабрати други начин, бољи и паметнији. Ја мислим да је најбоље да ми оставимо овај неродни крај па да се кренемо у бели свет, да тражимо бољу и плоднију земљу јер се овако не може живети. 

 

 

(Тако је говорио некад, на неком збору, изнемоглим гласом један од становника неког неплодног краја. Где и кад је ово било, то се, мислим, не тиче ни вас ни мене. Главно је да ви мени верујете да је то било негде и некад у неком крају, а то је доста. Оно, додуше, некад сам држао да сам целу ову ствар ја сам однекуд измислио, али мало-помало ослободих се те страшне заблуде и сад тврдо верујем да је све ово што ћу сад причати било и морало бити негде и некад, и да ја то никад и ни на који начин нисам ни могао измислити.)

Слушаоци бледа, испијена лица, тупа, мутна, готово бесвесног погледа, са рукама под појасом, као да оживеше на ове мудре речи. Сваки је већ себе замишљао у каквом чаробном, рајском пределу, где се мучан и трудан рад плаћа обилном жетвом.
- Тако је, тако је... - зашушташе изнемогли гласови са свију страна.
- Је ли б-л-и-з-у? - чу се развучен шапат из једног угла.
- Браћо! - отпоче опет један говорити мало јачим гласом. - Ми морамо одмах послушати овај предлог, јер овако се више не може. Радили смо и мучили смо се, па све узалуд. Одвајали смо и од уста својих те сејали, али наиђу бујице па снесу и семе и земљу са врлети, и остане го камен. Хоћемо ли ми вечито овде остати и радити од јутра до мрака, па опет бити и гладни и жедни, и голи и боси?... Морамо поћи и потражити бољу, плоднију земљу, где ће нам се мучан труд награђивати богатим плодом.
- Да пођемо, одмах да пођемо, јер се овде живети не може! - зашушта шапат, и маса пође некуд не мислећи куда.
- Станите, браћо, куда ћете? - и опет ће онај први говорник. - Морамо ићи, али се тако не може. Ми морамо знати куда идемо, иначе можемо пропасти горе место да се спасемо. Ја предлажем да изаберемо вођу, кога сви морамо слушати и који ће нас водити правим, најбољим и најпречим путем.
- Да изаберемо, одмах да изаберемо!... - чу се са свију страна.
Сад тек настаде препирка, прави хаос. Сваки говори и нико никог нити слуша, нити може чути. Затим се почеше одвајати у групице; свака шушка нешто за се, па и групице прскоше и узеше се за руке све два и два, те један другом говори и доказује, вуче један другог за рукаве и меће руку на уста. Опет се састану сви, и опет сви говоре.
- Браћо! - истаче се одједном један јачи глас и надмаши остале промукле, тупе гласове. - Ми овако не можемо ништа учинити. Сви говоримо, и нико никог не слуша. Бирамо вођу! Па кога би то између нас и могли изабрати? Ко је између нас путовао да зна путове? Ми се сви добро знамо, и ја први се не бих смео са својом децом поверити ниједноме овде на овом збору. Него кажите ви мени који познаје онога путника тамо што још од јутрос седи у хладу крај пута?
Настаде тишина, сви се окретоше непознатоме и узеше га мерити од главе до пете.
Човек онај средњих година, мрка лица које се готово и не види од дуге косе и браде, седи, ћути као и дотле и некако замишљено лупка дебелим штапом по земљи.
- Јуче сам ја видео овога истог човека са једним дечком. Ухватили се за руке и иду улицом. Синоћ онај дечко отишао некуд кроза село, а овај сам остао.
- Остави, брате, те ситнице и лудорије да не губимо времена. Ко је, да је, он је путник издалека, чим га нико од нас не зна, те сигурно зна добро најпречи и најбољи пут да нас поведе. Како га ја ценим, изгледа да је врло паметан човек јер непрестано ћути и мисли. Други би се брзоплет већ десет пута досад умешао међу нас или почео ма с ким разговор, а он толико времена седи самцат и само ћути.
- Дабогме, ћути човек и мисли нешто. То не може бити друге него да је врло паметан! - закључише и остали па узеше опет загледати странца и сваки на њему и његову изгледу откри понеку сјајну особину, понеки доказ његове необично јаке памети.
Не проведе се много разговора, и сви се сагласише да би најбоље било да умоле овог путника кога им је, како веле, сам бог послао: да их поведе у свет да траже бољи крај и плоднију земљу, да им буде вођ, а они да га безусловно слушају и покоравају му се.
Изабраше из своје средине десеторицу који ће отићи странцу те му изнети побуде збора и своје бедне прилике и умолити га да се прими за вођу.
Отидоше она десеторица, поклонише се смерно пред мудрим странцем, и један од њих узе говорити о неплодном земљишту њихова краја, о сушним годинама, о бедном стању у коме се налазе, и заврши овако:
- То нас нагони да оставимо свој крај и своје куће па да пођемо у свет тражити бољи завичај. И баш сад када падосмо на тако срећну мисао, као да се и бог смилова на нас те нам посла тебе, мудри и врли странче, да нас поведеш и спасеш беде. Ми те у име свих становника молимо да нам будеш вођ, па куд год ти, ми за тобом. Ти знаш путове, ти си свакако и рођен у срећнијем и бољем завичају. Ми ћемо те слушати и покоравати се свакој наредби твојој. Хоћеш ли, мудри странче, пристати да спасеш толике душе од пропасти, хоћеш ли нам бити вођа?
Мудри странац за све време тог дирљивог говора не подиже главу. Остаде до краја у истом положају како га и затекоше: оборио главу намрштен, ћути, лупка по земљи и - мисли. Кад се говор заврши, он не мењајући положај кратко и лагано процеди кроза зубе:
- Хоћу!
- Можемо ли, дакле, поћи с тобом и тражити бољи крај?
- Можете! - продужи мудри странац не дижући главе.
Сад настаде одушевљење и изјаве захвалности, али на то мудрац не рече ни речи.
Саопштише збору срећан успех додајући како тек сад виде каква велика памет лежи у том човеку.
- Није се ни макао с места, нити главе подиже, бар да види ко му говори. Само ћути и мисли. На све наше говоре и захвалности свега је две речи проговорио.
- Прави мудрац!... Ретка памет!... - повикаше весело са свију страна, тврдећи како га је сам бог као анђела с неба послао да их спасе. Сваки бејаше тврдо уверен у успех поред таквог вође, да га ништа на свету не би могло разуверити.
И тако на збору би сад утврђено да се крену још сутра зором.
***
Сутрадан се искупи све што имаше одважности да пође на далеки пут. Више од две стотине породица дође на уречено место, а мало их је још и остало да чувају старо огњиште.
Тужно је погледати ту масу бедног становништва које љута невоља нагони да напусти крај у коме су се родили и у коме су гробови предака њихових. Лица њихова коштуњава, изнемогла, сунцем опаљена; патња је дугим низом мучних година остављала трага на њима и изразу дала слике беде и горког очајања. Али се у овом тренутку у њиховим очима огледаше први зрачак наде, али и туге за завичајем. Понеком старцу се слила суза низ смежурано лице, уздише, очајно врти главом с пуно неке слутње, и радије би остао да причека још који дан па да и он остави кости у том кршу неголи да тражи бољи завичај; многе од жена гласно наричу и опраштају се са умрлима којима гробове остављају; људи се отимају да се и сами не би разнежили и вичу:
- Добро, хоћете ли да и даље гладујемо у овом проклетом крају и да живимо по овим уџерицама?
А и они би сами чисто хтели да цео тај проклети крај и оне бедне кућице понесу, да се може како, са собом.
Граја и галама као у свакој маси. Узнемирени и људи и жене, а и деца што их мајке носе на леђима, у љуљкама, ударила у цику; узнемирила се некако чак и стока. Стоке мало и имају, али ту је понека кравица, понеко мршаво, чупаво кљусе с великом главом и дебелим ногама, на кога су натоварили вазда неких поњава, торби, или по две вреће преко самара, па се сирото поводи под теретом, а опет се држи у сили па зарже покадшто. Неки, опет, натоварили магаре, дечурлија вуче псе о ланцима. Ту је, дакле, разговор, вика, псовка, кукњава, плач, лавеж, па чак и један магарац два-трипут њакнуо, али вођа ни речи да проговори, као да га се цела та маса и врева ништа не тиче. Прави мудрац!
Он једнако седи оборене главе, ћути и мисли, и ако тек пљуцне покаткад, то му је све. Али му је баш због таква држања популарност нарасла тако да је сваки био у стању скочити, што кажу, за њим и у ватру и у воду. Међу многима могао се чути отприлике овакав разговор:
- Море, срећни смо, те наиђосмо на оваква човека, а да смо без њега пошли, не дао бог, зло и наопако, пропали бисмо!
- То је памет, мој брате! Само ћути, речи још није проговорио! - рећи ће један па погледа са страхопоштовањем и поносом у вођу.
- Шта има да говори? Ко говори, тај мало што мисли! Мудар човек, разуме се, па само ћути и нешто мисли!... - додаде други, па и он са страхопоштовањем погледа вођу.
- Па није ни лако водити оволики свет! И мора да се мисли кад је примио на себе толику дужност! - опет ће први.
Дође време поласку. Чекали су мало не би ли се још ко присетио да пође с њима, али како никог не беше, није се могло даље оклевати.
- Хоћемо ли кренути? - питају вођу.
Он устаде без речи.
Уз вођу се одмах груписаше најодважнији људи да му се нађу у несрећну случају и да га чувају да му се не би десила каква опасност.
Вођа својски намрштен, оборене главе, коракну неколико пута машући достојанствено штапом испред себе, а маса крене за њим и викну неколико пута:
- Живео!
Вођа коракну још неколико корака и удари у плот од општинске зграде. Ту, наравно, стаде он, стаде маса. Вођа се измаче мало и лупи два-три пута штапом по плоту.
- Шта ћемо? - питају.
Он ћути.
- Шта: шта ћемо? Обаљуј плот! То ћемо! Видиш да човек даје штапом знак шта треба радити! - викнуше они што су уз вођу.
- Ено врата, ено врата - вичу деца и показују врата која су остала на противној страни.
- Пссст, мир, децо!
- Будитебокснама, што се чини! - крсте се неке жене.
- Ни речи, он зна шта треба. Обаљујмо плот!
За тили часак пуче плот као да га није било.
Прођоше.
Нису макли ни сто корака, а вођа западе у неки велики трњак и застаде. С муком се ишчупа натраг и узе штапом ударати то лево, то десно. Стоје сви.
- Па шта је сад опет? - вичу они позади.
- Да се пробија трњак! - викнуше опет они уз вођу.
- Ево пута иза трњака! Ево пута иза трњака! - вичу деца, па и многи људи из позадине.
- Ето пута, ето пута! - ругају се гневно они уз вођу. - А ко ли зна куд води, слепци једни? Не могу сви заповедати! Он зна куд је боље и прече! Проваљујмо трњак!
Навалише проваљивати.
- А јаој! - завапи понеко коме се забије трн у руку или га шине оструга по лицу.
- Нема, брајко, ништа без муке. Ваља се и промучити ако мислимо успети! - одговарају на то најодважнији.
Пробише после многих напора трњак и пођоше даље.
Ишли су неко кратко време и наиђоше на неке врљике.
Обалише и њих па пођоше даље.
Мало су прешли тога дана јер су још неколико мањих, сличних препона морали савлађивати, а уз мршаву храну, јер неко је понео сува хлеба и нешто мало смока уз хлеб, понеко само хлеба, да бар овда-онда залаже глад, а понеки ни хлеба није имао. Дао бог још летње време те се бар гдегде нађе која воћка.
Први дан тако пређоше мало, а осећаху много умора. Опасности велике не указаше се, па и несрећних случајева не беше. Наравно да се при тако великом предузећу ово мора рачунати у ситнице: једну жену ошину трн по левом оку, те је превила влажну крпу; једно дете ударила врљика преко ножице па храмље и јауче; један старац се саплео на остругу, пао и угануо ногу, превили су му туцан црни лук, а он јуначки трпи бол и иде даље одважно за вођом ослањајући се на штап. (Многи су, додуше, говорили да чича лаже како је угануо ногу, већ се само претвара јер је рад да се врати натраг.) Најзад мало ко да нема трн у руци или да није огребен по лицу. Људи јуначки трпе, жене проклињу час кад су пошле, а деца ко деца, наравно плачу, јер не појме како ће се богато наградити та мука и бол.
На превелику срећу и радост свију вођи се ништа није десило. Оно, ако ћемо право, њега највише и чувају, али тек, тек - има човек и среће.
На првом конаку се помолише и захвалише богу што су први дан срећно путовали и што им се вођи није никакво па ни најмање зло догодило. Затим ће узети реч један из оне групе најодважнијих. Преко лица му стоји масница од оструге, али се он на то не осврће:
- Браћо! - поче он. - Ево смо, хвала богу, већ један дан превалили срећно. Пут није лак, али морамо савладати јуначки све препоне, кад знамо да нас овај мучни пут води срећи нашој. Нека нам бог милостиви сачува вођу од сваког зла и да би нас и даље овако успешно водио!...
- Сутра ћу изгубити, ако је тако, и ово друго око!... - прогунђа љутито она жена.
- А јаој, нога! - продера се чича, ослобођен том примедбом женином.
Деца већ стално кењкају и плачу, и једва их мајке утишавају да би се чуле речи говорникове.
- Јест, изгубићеш друго око! - плану говорник. - Па нека оба ока изгубиш! Ништа то није да једна жена изгуби очи за овако велику ствар! То је срамота! Мислиш ли на добро и срећу своје деце? Нека половина нас пропадне за ову ствар, па ништа. Чудна ми чуда једно око! Шта ће ти очи, кад има ко за нас да гледа и води нас срећи? Ваљда ћемо због твога ока и чичине ноге напустити ово племенито предузеће?
- Лаже чича! Лаже чича, претвара се само да се врати! - чуше се гласови са свију страна.
- Коме се, браћо, не иде - опет ће говорник - нека се врати, а не да кука и буни друге људе. Шта се мене тиче, ја ћу за овим мудрим вођом ићи док ме траје.
- Сви ћемо, сви за њим док нас траје.
Вођа је ћутао.
Људи га опет узеше загледати и шапутати:
- Само ћути и мисли!
- Мудар човек!
- Гле, какво је њему чело!
- И намрштен једнако.
- Озбиљан!
- Куражан је, види се по њему.
- Куражан, мани га: плот, врљике, трњаке, све то скрши. Само тек намрштен онако лупи штапом и не говори ништа, а ти онда гледај шта ћеш.
***
Тако прође први дан, а са истим успехом прође још неколико дана. Ништа од веће важности, саме ситније препоне: стропоштају се у јендек, у јаругу, ударе на врзину, на остругу, на боцу, сломи по неколико њих ногу или руку, разбије понеко главу, али се све те муке подносе. Неки су старци пропали, али су стари и били.
- Помрли би да су и у кући седели, акамоли на путу! - рекао је онај говорник, те охрабрио свет да иде даље. Неколико мање деце од године-две дана пропало је, али стегли су срце родитељи јер је тако бог хтео, а и жалост је мања што су деца мања.
- То је мања жалост, а не дао бог да родитељи дочекају да губе децу кад приспеју за удају и женидбу! Кад је тако суђено, боље што пре, јер мање и жалости! - тешио је опет онај говорник.
Многи храмљу и гегају се, неки завили мараме преко главе и хладне облоге метнули на чворуге, неки носе руку у марами. Сви се подрпали и поцепали, па им висе дроњци с одела, али ипак се иде срећно даље. Све би то лакше подносили, али их је глад често мучила. Али напред се мора.
Једног дана се деси нешто важније.
Вођа иде напред, уз њега најодважнији (мање двојица. За њих се не зна где су. Опште је мишљење да су издали и побегли. Једном је приликом онај говорник и говорио о њихову срамном издајству. Мало их је који држе да су пропали у путу, али ћуте и мишљење не казују да се свет не плаши), па онда редом остали. Наједаред се указа грдно велика и дубока каменита јаруга, прави амбис. Обала тако стрма да се није смело ни корачити напред. И одважни застадоше и погледаше вођу. Он оборене главе, намрштен и замишљен ћути и одважно корача напред лупкајући штапом пред собом то лево, то десно, по свом познатом обичају, а то га је, како многи веле, правило још достојанственијим. Никога он не погледа, ништа не рече, на његовом лицу никакве промене ни трага од страха. Све ближе амбису. Чак и они најхрабрији од најхрабријих дошли у лицу бледи као крпа, а нико не сме ни речи да примети паметном, оштром и одважном вођи. Још два корака, па је вођа до амбиса. У смртном страху, разрогачених очију стукнуше сви, а најодважнији таман да задрже вођу, па макар се огрешили о дисциплину, а он у том коракну једанпут, други пут и стрмекну у јаругу.
Настаде забуна, кукњава, граја, овлада страх. Неки почеше бежати.
- Станите, куда сте нагли, браћо! Зар се тако држи задата реч? Ми морамо напред за овим мудрим човеком, јер он зна шта ради! Није ваљда луд да себе упропасти! Напред за њим! Ово је највећа, али можда и последња опасност и препона. Ко зна да још ту иза јаруге није каква дивна плодна земља коју је бог нама наменио! Напред само, јер без жртава нема ничега! - тако изговори онај говорник и коракну два корака напред те га нестаде у јарузи. За њим они најодважнији, а за овима јурнуше сви.
Кукњава, стењање, котрљање, јечање по стрмој обали оне грдне рупчаге. Би се заклео човек да нико жив, акамоли здрав и читав изићи не може из тог амбиса. Али тврд је човечји живот. Вођа је имао ретку срећу па се при паду задржао, као и увек, на неком џбуну те се није повредио, а успео је да се полако искобеља и изиђе на обалу.
Док се доле разлегаше кукњава и лелек, или се чујаше потмуло стењање, он сеђаше непомичан. Ћути само и мисли. Неки доле угрувани и расрђени почеше га и псовати, али се он ни на то не осврташе.
Који су се срећније скотрљали и зауставили се где на џбун или дрво, почеше с муком излазити из јаруге. Неко сломио ногу, него руку, неко разбио главу, па га крв залила по лицу. Како ко, тек нико читав сем вође. Гледају у вођу мрко, попреко и стењу од бола, а он ни главе да дигне. Ћути и мисли, као сваки мудрац!
***
Прошло је још времена. Број путника све мањи и мањи. Сваки дан однесе по неког. Неки су напуштали такав пут и враћали се натраг.
Од великог броја путника заостаде још дваестак. Сваком се очајање и сумња огледа на мршаву, изнемоглу лицу од напора и глади, али нико ништа не говори. Ћуте као и вођа, и иду. Чак и онај ватрени говорник маше очајно главом. Тежак је то пут био.
Из дана у дан се и од ових поче број смањивати, и остаде десетак друга. Лица још очајнија, а целим путем се место разговора чује кукање и јечање.
Сад више беху наказе него људи. Иду на штакама, обесили руке о мараме што су везане око врата. На глави сила од превоја, облога, тифтика. И ако би баш и хтели приносити нове жртве, нису могли, јер на телу готово и не беше места за нове ране и убој.
Изгубили су већ и веру и надање и они најодважнији и најчвршћи, али иду ипак даље, то јест муче се на неки начин с тешким напорима уз кукање од бола. Па и шта би кад се натраг не може? Зар толике жртве, па сад напустити пут?!
Смрачило се. Гегају се тако на штакама, док тек погледаше, а вође нема пред њима. Још по један корак, па сви опет у јаругу.
- А јаој, нога!... А јаој, мајко моја, рука!... А јаој! - разлеже се кукњава, а затим само кркљање, јечање и стењање. Један је потмуо глас псовао чак и дичног вођу, па умуче.
***
Кад је свануло, а вођа седи онако исто као и онога дана кад га изабраше за вођу. На њему се не опажају никакве промене.
Из јаруге избауља онај говорник, а за њим још двојица. Обазреше се око себе онако нагрђени и крвави да виде колико их је остало, али само је још њих тројица. Смртни страх и очајање испуни њихову душу. Предео непознат, брдовит, го камен, а пута нигде. Још пре два дана су прешли преко пута и оставили га. Вођа је тако водио.
Помислише на толике другове и пријатеље, на толику родбину која пропаде на том чудотворном путу, па их обузе туга јача од бола у осакаћеним удовима. Гледаху рођеним очима своју рођену пропаст.

 

Онај говорник приђе вођи и поче говорити изнемоглим, устрепталим гласом, пуним бола, очајања и горчине:

 

- Куда ћемо?
Вођа ћути.
- Куда нас водиш и где си нас довео? Ми се теби поверисмо заједно са својим породицама и пођосмо за тобом оставивши куће и гробове наших предака не бисмо ли се спасли пропасти у оном неплодном крају, а ти нас горе упропасти. Две стотине породица поведосмо за тобом, а сада преброј колико нас је још остало.
- Па зар нисте сви на броју? - процеди вођа не дижући главе.
- Како то питаш? Дигни главу, погледај, преброј колико нас остаде на овом несрећном путу! Погледај какви смо и ми што остадосмо. Боље да нисмо ни остали него да смо овакве наказе.

- Не могу да погледам!...
- Зашто?!
- Слеп сам!
Настаде тајац.

- Јеси ли у путу вид изгубио?
- Ја сам се и родио слеп.
Она тројица оборише очајно главе.
Јесењи ветар страховито хучи планином и носи увело лишће. По брдима се повила магла, а кроз хладан, влажан ваздух шуште гавранова крила и разлеже се злослутно грактање. Сунце сакривено облацима који се котрљају и јуре журно некуд даље, даље.
Она се тројица згледаше у смртном страху.
- Куда ћемо сад? - процеди један гробним гласом.
- Не знамо!

Написано 1901.

Ангела Меркел: Ако Русија и даље буде нападала територијални интегритет Украјине, увешћемо јој привредне санкције 

 

Ангела Меркель допускает возможность введения экономических санкций против России

 

 

 

 

 Около 300 тыс. рабочих мест в Германии зависят от экономических отношений с Россией !!!

Екслузивно - након "ЖЕНА У ЦРНОМ" и "ЖЕНА У ЦРВЕНОМ" Србија добија још једну НВО - "ЖЕНЕ У БЕЛОМ"

Будућа председница удружења ( која је желела да остане анонимна ) специјално за овај блог је изјавила :

" ЖЕНЕ У БЕЛОМ " су чврсто решене да оду даље у односу на "ЖЕНЕ У ЦРНОМ" и "ЖЕНЕ У ЦРВЕНОМ"...

Наш основни задатак ће бити - слободно коришћење речи "ПИЧКА" у свим њеним облицима...на "Фејсбуку","Твитеру" и свим другим друштвеним мрежама...

Ми смо против сваког насиља а посебно против говора мржње - ми ћемо "ПИЧКОМ" решавати све проблеме...

Протест „Заветника“, полиција блокирала центар Београда!

 

У знак подршке отпуштеном портпаролу Противтерористичке јединице МУП-а Радомиру Почучи, припадници Српског сабора „Заветници“ протестују у центру Београда. Полиција  блокирала Југ-Богданову улицу.

 

 

Двадесетак припадника Српског сабора „Заветници“ протестује испред седишта хуманитрарне организације „Жене у црном“.

„Заветници“ траже доношење закона по угледу на закон Руске Федерације, који прописује да се невладине организације које финансирају западне амбасаде третирају као страни агенти, а како оцењују, „Жене у црном“ су једна од њих.

Радован Почуча недавно је на свом Фејсбук профилу позвао навијаче да се обрачунају са организацијом „Жене у црном“.

Након позива на линч, Министарство унутрашњих послова се оградило од Почучиних коментара, нагласивши да је он изнео лични став.

Почуци је, како је раније саопштено из МУП-а, 1. априла истекао Уговор о раду, који неће бити продужен.

НЕ ДИРАЈТЕ ПРИПАДНИЦЕ "ЖЕНСКЕ МИРОВНЕ ГРУПЕ ФЕМИНИСТИЧКО-АНТИМИЛИТАРИСТЧКЕ ОРИЈЕНТАЦИЈЕ" !!!

Оне нису ни "ПИЧКЕ" ни "ПИЗДЕ" - оне су ПРИПАДНИЦЕ !!!

ПОЛИЦИЈО,ЧУВАЈ "ПРИПАДНИЦЕ" ( које нису ни "ПИЧКЕ" ни "ПИЗДЕ" ) од насртаја злих десничара и националиста.

НЕМОЈ да дозволиш да оне које нису ни "ПИЧКЕ" ни "ПИЗДЕ" добију по пичкама и пиздама !!!

 

Ученые попытались разгадать тайну лжедочери Николая II 

 

 

В Екатеринбурге в издательстве "Баско" 27 марта вышла книга "Кто Вы, госпожа Чайковская? К вопросу о судьбе царской дочери Анастасии Романовой". Этот труд, который, очевидно, заставит аудиторию разделиться на два лагеря, подготовили ученые института истории и археологии УрО РАН под руководством академика Вениамина Алексеева.

 

Под одной обложкой собраны впервые публикуемые документы, относящиеся к 20-м годам прошлого века и способные пролить свет на тайну, до сих пор будоражащую умы людей, интересующихся отечественной историей. Правда ли дочь Николая II Анастасия пережила ночь казни в подвале Ипатьевского дома в Екатеринбурге 1918-м году? Правда ли бежала за границу? Или венценосная семья все-таки была в полном составе расстреляна и сожжена в Поросенковом логу, а некая госпожа Чайковская, выдававшая себя за выжившую Анастасию - лишь бедная, выжившая из ума рабочая берлинской фабрики?

В беседе с составителем книги, кандидатом исторических наук Георгием Шумкиным "РГ" попыталась приоткрыть завесу тайны над судьбой "самой знаменитой самозванки".

Говорят, что ваша книга может вызвать если не скандал, то, по меньшей мере, разнотолки в кругах людей заинтересованных. Почему?

Георгий Шумкин: Все дело в том, что в ней содержатся документы, которые ставят под сомнение истинность существующей сегодня официальной точки зрения, где утверждается, что вся семья Николая II была расстреляна в ночь с 16-го на 17 июля 1918-го года в доме инженера Ипатьева в Екатеринбурге, а позже сожжена и захоронена в Поросенковом логу недалеко от города. В 1991 году археолог-любитель Авдонин заявил, что он обнаружил останки последнего русского царя и его родственников. Было проведено расследование, в результате которого останки признали подлинными. Впоследствии их перенесли в Петропавловскую крепость в Петербурге, где перезахоронили со всеми почестями. Академик Алексеев, тоже бывший в числе членов правительственной комиссии, принятого большинством голосов заключения не подписал, оставшись при своем мнении. Если кратко, оно сводится к тому, что выводы комиссии поспешны, поскольку не была проведена историческая экспертиза на основании архивных документов, которые уже в то время были доступны.

То есть Алексеев уже тогда нашел в архивах что-то, что заставило его усомниться в истинности заключения коллег?

Георгий Шумкин: Да, в частности, в девяностые годы он опубликовал обнаруженные им в госархиве РФ показания официантки Екатерины Томиловой, где она рассказывает, что приносила еду в дом Ипатьева 19-го июля, то есть через день после расстрела, и видела женщин императорской фамилии, живых и здоровых. Таким образом, возникает противоречие, которое само по себе требует дополнительного исследования.

 

Великая княжна Анастасия

 

 

Что за документы вошли в книгу об Анастасии Чайковской? Есть ли среди них уникальные, вновь открывшиеся экземпляры?

Георгий Шумкин: Это документы из личного архива Великого князя Андрея Владимировича Романова. В середине девяностых годов прошлого века их передали из Парижа в Государственный архив Российской Федерации, где хранятся до сих пор. Мы произвели лишь первую опись этого фонда, в которую вошли исключительно те бумаги, которые князь Андрей собрал по делу Анастасии Чайковской. Эту женщину сегодня называют "самой знаменитой самозванкой", пытавшейся выдать себя за чудом спасшуюся дочь Николая II. Поскольку документы сохранились в весьма хорошем виде, а в свое время оформлялись по всем правилам делопроизводственной переписки, то их атрибуция представляется вполне точной.

А что именно в них содержится?

Георгий Шумкин: В основном это - письма по поводу того, как расследовалось дело о личности Чайковской. История действительно детективная. Анастасия Чайковская, известная также под именем Анны Андерсон, утверждала, что она - дочь Николая II. По ее словам, ей с помощью солдата Александра Чайковского удалось сбежать из дома купца Ипатьева. Полгода на подводах они добирались до румынской границы, где впоследствии обвенчались и где у нее родился сын, названный Алексеем. Чайковская также утверждала, что после смерти Александра она бежала с его братом Сергеем в Берлин. Здесь возникает резонный вопрос: почему она, если это действительно Анастасия Николаевна Романова, будучи в Бухаресте, не явилась к своей родственнице, двоюродной сестре матери королеве Марии? Ответа на этот вопрос у нас нет. Как бы то ни было, в Берлине Чайковская пыталась встретиться с принцессой Ирен, родной сестрой императрицы Александры Федоровны, но ее не приняли.  Тогда она отчаялась и попыталась покончить жизнь самоубийством, бросившись в канал. Ее спасли и под записью "неизвестная русская" поместили в больницу для душевнобольных. Рассказывать о себе женщина отказывалась. Позже некая Мария Пойтерт, раньше служившая прачкой в Петербурге и по стечению обстоятельств оказавшаяся с ней в одной палате, признала в соседке дочь свергнутого русского царя Татьяну Николаевну Романову.

А могла ли это действительно быть Татьяна?

Георгий Шумкин: Вряд ли. Лицо у женщины на тот момент действительно было несколько похоже на Татьянино, а вот рост и телосложение отличались. Фигурой "неизвестная русская" действительно скорее напоминала Анастасию. И возраста она была примерно того же, что и четвертая дочь императора. Но главное сходство в том, что у Чайковской с Великой княжной Анастасией был одинаковый дефект ног - бурсит большого пальца, который врожденным бывает весьма редко. Кроме того, у Анастасии Николаевны Романовой была родинка на спине, а у Анастасии Чайковской на том же самом месте зиял шрам, какой мог бы остаться после того, как родинку выжгли. А что до внешности, то действительно, между девочкой на фотографии 1914-го года и дамой, заснятой в 20-е, мало общего. Но надо учитывать, что у Чайковской были выбиты зубы: в верхней челюсти не хватало десятка, а в нижней - трех зубов, то есть полностью изменился прикус. Кроме того, у нее был сломан нос. Но все это - лишь зацепки, ставящие под сомнение официальную версию. Со стопроцентной вероятностью утверждать, что Чайковская и Великая княжна Анастасия - это одно лицо, они все же не позволяют.

У противников гипотезы об идентичности Анастасии Чайковской и княжны Анастасии Николаевны есть один веский аргумент. Они утверждают, ссылаясь на данные неких исследований, что никакого солдата Чайковского не было в природе.

Георгий Шумкин: К сожалению, лично я с документами полка не работал. В 1926 и 1927 годах в Румынии по инициативе самой королевы Марии действительно проводились два расследования. Тогда искали следы пребывания Чайковских в Будапеште, но не нашли. Ни в одной церкви не было записи о венчании пары с такой фамилией или о рождении у них ребенка. Но вполне могло быть так, что Чайковскую вывозили из России по чужим документам, по ним и венчали.

 

Великая княжна Анастасия

 

 

Еще один аргумент против идентичности двух Анастасий в том, что Чайковская не говорила на русском, предпочитая со всеми общаться на немецком.

Георгий Шумкин: Она плохо говорила на немецком, с русским акцентом. По-русски на самом деле старалась не говорить, но речь понимала. Бывало, к ней обращались по-русски, но отвечала она на немецком. Не зная языка реагировать на реплики не сможешь, ведь так? Более того, оправляясь после операции костного туберкулеза, Чайковская бредила на английском языке, на котором, как известно, члены императорской семьи общались между собой. Позже, переезжая в Нью-Йорк и ступая с борта "Беренгарии" на американскую землю, она вмиг стала говорить по-английски без акцента.

Есть также версия, что "самозванка" Анастасия Чайковская на самом деле - рабочая берлинского завода Франциска Шанцковская. Насколько, по-вашему, она жизнеспособна?

Георгий Шумкин: У нас в книге приводится интересный документ, сравнительная таблица антропометрических данных Чайковской и Шанцковской. По всем параметрам выходит, что Шанцковская крупнее: выше ростом, 39 размер обуви против 36-го. Кроме того, у Шанцковской никаких повреждений на теле нет, а Чайковская буквально вся изрублена. Шанцковская работала на военном заводе во время войны в Германии, и по-немецки должна была говорить идеально, без акцента, а наша героиня, как я уже сказал, изъяснялась плохо. Во время работы на заводе Франциска получила контузию во время несчастного случая и после этого повредилась умом, лежала в различных психиатрических клиниках. Анастасия тоже наблюдалась рядом психиатров, в том числе и светилами того времени, к примеру, Карлом Бонхоффером. Но он однозначно признал, что эта женщина абсолютно психически здорова, хоть и бывает подвержена неврозам.

С другой стороны среди некоторых ваших коллег существует мнение о том, что не одна Анастасия, а все женщины императорской семьи спаслись. На чем оно основано?

Георгий Шумкин: Эту линию последовательно проводит Марк Ферро, крупный специалист по истории России начала ХХ века. Чем он обосновывает свою версию? Если помните, Россия вышла из Первой мировой войны в 1918-м году в результате заключения "похабного" Брестского мира с Германией, где в то время еще царствовал император Вильгельм Второй, ближайший родственник императрицы Александры Федоровны. Так вот, по условиям мирного договора, все подданные Германии, находившиеся в тот момент в России, должны были быть освобождены и отосланы на родину. Александра Федоровна, по рождению принцесса Гессенская, вполне попадала под это правило. Если бы ее расстреляли, это могло бы стать поводом для расторжения мирного договора и возобновления войны, но уже с Советской Россией, где в это время набирает обороты внутренний кризис. Так что по мнению Ферро, императрица и ее дочери от греха подальше были переданы немцам. После этого Ольга Николаевна якобы находилась под защитой Ватикана, Мария Николаевна вышла замуж за одного из бывших князей, а сама Александра Федоровна вместе с дочерью Татьяной жила в монастыре во Львове, откуда их в 30-е годы перевезли в Италию. Ферро также склоняется к мысли, что Чайковская - это и есть Великая княжна Анастасия Николаевна, от которой родственники предпочли отречься из-за того, что она в свое время сболтнула лишнего. Дело в том, что когда она прибыла к принцессе Ирэне Прусской, то сказала, что видела ее брата Эрнеста Гессенского во время войны в России, и что он вел тайные переговоры о сепаратном мире. Если бы эта информация просочилась, это поставило бы крест на политической карьере и самого Гессенского, и, возможно, всей его семьи. Так что по обоюдному семейному согласию Чайковскую признали самозванкой.

А есть ли среди документов, которые вошли в вашу книгу, те, которые все же ставят под сомнение идентичность двух Анастасий?

Георгий Шумкин: Безусловно, даже несмотря на то, что сам князь Андрей Владимирович пытался доказать, что Чайковская - это его племянница. Так, у нас опубликовано свидетельство лакея Александры Федоровны Волкова, который приезжал в Берлин на опознание Анастасии, но отказался признавать в ней свою молодую госпожу. Есть показания и других приближенных к царской семье. Большинство из них отрицательно отнеслись к персоне Чайковской. Из всей семьи только два человека узнали в ней Анастасию Николаевну - это Великий князь Андрей Владимирович и Великая княжна Ксения, в замужестве Лидс.

Чем же закончилась жизнь "самой знаменитой самозванки"?

Георгий Шумкин: Она уехала в Америку и там стала известна под именем Анны Андерсон. Вышла замуж за своего почитателя, историка Манахана, умерла вдовой на 84-м году жизни. Детей, кроме родившегося в Румынии Алексея, к слову, так никогда и не найденного, у нее не было. Ее тело кремировали, а прах захоронили в замке в Баварии, где она одно время жила.

И все-таки, вы лично как думаете, самозванка Анастасия Чайковская, или нет?

Георгий Шумкин: Мы категорически отказались от того, чтобы высказывать в нашей книге собственное мнение, приводя лишь документы, которые каждый может интерпретировать по-своему. Но у меня в голове вертится вопрос: если Чайковская - не Великая княжна Анастасия Николаевна, то кто она? Как она могла себя идентифицировать с Анастасией Романовой, откуда могла получить самые тонкие детали о жизни царской семьи, интимные подробности, о которых знали только люди из самого ближайшего окружения? Кто бы она ни была, в любом случае это феноменальная, уникальная личность.

Какой аргумент, по-вашему, мог бы железно поставить точку в истории, доказать раз и навсегда, она это или не она?

Георгий Шумкин: Аргументов здесь может быть много. Например, во время одного из судебных процессов в Гамбурге искали объявление о поиске сбежавшей Анастасии. Ряд немцев, которые находились в 1918 году в плену в Екатеринбурге, утверждали, что они видели листовки, в которых говорилось, что Анастасию разыскивают после расстрела царя. Куда они делись? Неужели все до одной были уничтожены? Если хотя бы одна нашлась, это было бы весомым аргументом в пользу того, что Анастасия Николаевна действительно спаслась. Но абсолютно "железный" аргумент в этой истории найти крайне сложно. Даже если это будет документ, свидетельствующий о том, что Анастасия Николаевна действительно была в Румынии, среди скептиков найдутся люди, которые будут сомневаться в его подлинности. Поэтому вряд ли в ближайшем будущем в этой таинственной истории будет поставлена точка.

Кстати

Академик Вениамин Алексеев в предисловии к книге "Кто Вы, госпожа Чайковская" пишет, что сегодня в Королевском архиве Копенгагена хранится многотомное досье с официального судебного разбирательства по делу Анастасии Чайковской, которое шло в Германии с 1938 по 1967 год и стало самым долгим в истории этой страны. Там же находится отчет датского дипломата Цаале о личности Анастасии, датированный 1919-м годом. Документы помечены грифом строгой секретности на 100 лет, то есть возможно, после 2018 года в распоряжение историков попадет хотя бы их часть, и содержащиеся там данные смогут пролить свет на тайну Анны-Анастасии.

Пилотажная группа "Русские витязи" отмечает 23-летие со дня образования

 

 

 

 

Авиационная группа высшего пилотажа "Русские витязи" отмечает 23-летие со дня своего образования.

 

Авиагруппа была создана 5 апреля 1991 года. Это единственная пилотажная команда в мире, выполняющая высший групповой пилотаж на тяжелых истребителях Су-27, которые ничем не отличаются от строевых самолетов этого класса. В начале 2000-х годов "Стрижи" и "Русские витязи" начали летать девяткой самолетов. Эта уникальная фигура получила название "Кубинский бриллиант". В составе этой фигуры 5 самолетов Су-27 и четыре МиГ-29.

На аэродроме "Кубинка", где базируются обе группы, практически каждый день идут тренировочные полеты. Прославленные асы выполняют как одиночный, так и групповой пилотаж, отрабатывая все фигуры в воздухе.

Чтобы попасть в группу, строевым летчикам необходимо проделать большой путь. Только после двух-трех лет обучения пилот сможет выполнять демонстрационные полеты в составе группы. Желательно, чтобы это был летчик первого класса, а это значит, что его налет на различных типах самолетов должен оставлять не менее 800 часов.

Как сообщил ранее командир "Русских витязей" полковник Андрей Алексеев, в этом году состав группы пополнят три новых пилота и число самолетов в ней вернется к шести. Пока "витязи" выполняют все полеты на пяти истребителях.

В этом году у группы запланирован достаточно обширный список мероприятий, как по боевой подготовке, так и по выступлениям в России и за рубежом. Пока же "Русские витязи" совместно с авиагруппой "Стрижи" будут в течение всего апреля и в первых числах мая по несколько раз в неделю проводить тренировки к Параду Победы на Красной площади в Москве. Над главной площадью страны летчики покажут знаменитый "Кубинский бриллиант".

 

Украина. Немного истории...

Немојте више ...

Једно обавештење ... и појашњење

 

Добио сам неколико порука због коришћења речи "ПИЧКА" у неколико последњих постова.

 

 

 

 

 

Уместо било каквог коментара и одговара на поруке,ево неколико СРПСКИХ НАРОДНИХ ПЕСАМА које је сакупио Вук Стефановић Караџић и објавио у својој чувеној збирци " ОСОБИТЕ ПЈЕСМЕ И ПОСКОЧИЦЕ ".

 

 

193. ИГРАЛА БИ

Играла би шупљички,

Имам нешто у пички! 

 

 

 

194. СКОЧИЛА БИ ПОСКОЧКЕ

Скочила бих поскочке,
Ал' не могу од пичке
Пичка ми је од оке,
Јасле су јој дубоке!

 

 

 

 205. КРИВОВРАТИ И ВРТАРИЦЕ

 

Да су пичке као што су звезде,

Сви би људи кривоврати били

Гледајући на небу звијезде;

Да су курци ка сто су краставци,

Све би фрајле вртарице биле,

Свеђ радиле, краставце садиле.

 

 

 

Или,што рече ( и објави ) један мој колега блогер ( цитирам ) :

 

 Пичка

Људи се згражавају кад напишете реч ''пичка'' а равнодушно пребројавају мртве из прошлих ратова.

''Пичка'' је наш највећи непријатељ па тек онда долазе на ред ратни злочинци и сви остали.

Изговорите и напишите реч ''смрт'' или реч ''убити'' хиљаду пута то никоме неће сметати, то није страшно, на то нико неће реаговати и то неће имати тежину - колико једна једина исписана ''пичка''.

Доле ''пичка''!!!

Смрт непријатељима!!!

 

 

 

 

 

 

 

 

Екслузивно : Србија добија још једну НВО

 

Након 15.600 НВО,удружења и група грађана Србија ( коначно ) добија још једну :

 

"ЖЕНЕ У ЦРВЕНОМ"

 

 

Будуће чланице и оснивачице нису желеле да говоре о свом програму и будућим активностима ... 

 

Једино што су истакле јесте да њима неће сметати да их неко на "Фејсбуку",од милоште,назове "ПИЧКАМА" !!!

Прикупљање средстава за припрему тужбе против Радомира Почуче

 

 

Аутор овог блога,чији је интерес очување демократских и европских вредности и оштра и бескомпромисна борба против "говора мржње" предлаже :

У циљу прикупљања средстава за припрему тужбе против Радомира Почуче због "говора мржње" НВО би,осим редовних средстава финансирања,требале да организују избор за "МИС СРБИЈЕ" на коме би,услед претпостављеног великог интереса,био остварен значајан финансијски ефекат.

 

 

Слободан сам да предложим и потенцијалне кандидаткиње :

 

 

 

 

Ово,наравно,нису никакве "ПИЧКЕ" - ово су уважене и многопоштоване ЈАВНЕ личности које су својом несебичном борбом за демократију и људска права заслужиле да уђу у најужу конкуренцију за избор "МИС СРБИЈЕ"...

Шта је то - "ГОВОР МРЖЊЕ"

 

 

Термин често помињан,недовољно објашњен и подложан разним тумачењима ( најчешће злоупотребљаван ) у српској јавности ...

 

ПА , ДА КРЕНЕМО ...

 

Најпре,идемо на "ризницу знања" која нам даје "одговоре" на сва наша питања - "Википедију" :

 

Говор мржње је свака комуникација која омаловажава особу или групу на основу неких карактеристика као што су раса, боја коже, етничка и национална припадност, пол, сексуална оријентација, религија и друге карактеристике.По закону, говор мржње је сваки говор, гест, понашање, писање или приказивање које је забрањено јер не сме да подстиче насиље и предрасуде против заштићеног појединца или групе, или зато што омаловажава и застрашује заштићеног појединца или групу.

Законом се могу идентификовати заштићени појединци и групе по раси, полу, етничкој и националној припадности, сексуалној оријентацији, вери и другим карактеристикама. У неким земљама, жртва говора мржње може тражити накнаду према грађанском праву, кривичном праву или по основу оба права. Негативан став који се креира говором мржње према одређеном појединцу или групи не мора нужно да води ка физичком насиљу нити је крајњи циљ говора мржње.

Суштинска претња изражавању мишљења са елементима говора мржње је у томе што порука која се оваквим изражавањем шаље грађанима, има за циљ да изазове одређене негативне последице по одређено лице односно групу лица у зависности од његовог/њиховог личног својства или припадности одређеној групи, што се може манифестовати кроз:

1. стварање презира према одређеном лицу или групи;
2. стварање негативног стереотипа према одређеном лицу односну групи;
3. подстицање дискриминације и непријатељства;
4. осуду околине према одређеном лицу или групи;
5. изазивање осећања несигурности и страха код одређеног лица/или припадника одређене групе;
6. наношење физичких и психичких болова одређеном лицу односно припаднику одређене групе;
7. упућивање претњи одређеном лицу односно групи;
8. подстицање и изазивање насиље према одређеном лицу или групи;
9. стварање осећаја код великог дела грађана да је такво понашање према одређеном лицу/групи друштвено пожељно и оправдано;
10. изазивање осећаја код широког круга грађана да ће такво понашање бити толерисано, и неће бити предмет одговорности.

Лично својство одређеног лица односно припадност одређеној рањивој групи је од суштинског значаја за одређивање појма говора мржње. Порука изражена у говору мржње усмерена је увек на лично својство или специфичности својства угрожене групе. 

Та лична својства су:

1. раса
2. национална или етничка припадност
3. вероисповест
4. језик
5. пол
6. сексуална оријентација
7. политичко и друго мишљење и уверење
8. друштвено порекло 
9. друго лично својство; 

Пошто "Википедија",ипак,не даје одговоре на сва наша питања ту су,у овом случају и НВО да нам прошире ову проблематику и помогну нам да будемо цивилизовани,демократски и проевропски оријентисани ...

На пример - ЈУКОМ ће нам о томе рећи следеће :

( пошто ЈУКОМ,као ни већина НВО не користи ћирилицу,која је иначе службено писмо у Републици Србији њихова запажања о овоме преносим у оригиналу ) 

Govor mržnje je svaki oblik izražavanja koji podstiče, promoviše ili opravdava netoleranciju, diskriminaciju i neprijateljstvo prema pripadniku druge rase, nacionalnosti, veroispovesti, pola, seksualne orijentacije, porekla i ostalih ličnih stvojstava pojedinca ili grupe.

Govor mržnje možemo prepoznati na osnovu njegovog cilja da izazove negativne posledice u vidu marginalizacije pojedinca ili grupe, u zavisnosti od njegovog/njihovog ličnog svojstva ili pripadnosti. 

Govor mržnje se manifestuje kroz:

1. stvaranje prezira prema određenom licu ili grupi;
2. stvaranje negativnog stereotipa prema određenom licu odnosnu grupi;
3. podsticanje diskriminacije i neprijateljstva;
4. osudu okoline prema određenom licu ili grupi;
5. izazivanje osećanja nesigurnosti i straha kod određenog lica/ili pripadnika određene grupe;
6. nanošenje fizičkih i psihičkih bolova određenom licu odnosno pripadniku određene grupe;
7. upućivanje pretnji određenom licu odnosno grupi;
8. podsticanje i izazivanje nasilje prema određenom licu ili grupi;
9. stvaranje osećaja kod velikog dela građana da je takvo ponašanje prema određenom licu/grupi društveno poželjno i opravdano;
10. izazivanje osećaja kod širokog kruga građana da će takvo ponašanje biti tolerisano, i neće biti predmet odgovornosti.

Lično svojstvo određenog lica odnosno pripadnost određenoj ranjivoj grupi je od suštinskog značaja za određivanje pojma govora mržnje. Poruka izražena u govoru mržnje usmerena je uvek na lično svojstvo ili specifičnosti svojstva ugrožene grupe. (izvor www.yucom.org.rs)

ЈУКОМ се,наравно,не задржава само на "Википедији" ... они ову,веома значајну и суштински битну проблематику разрађују још дубље ...

 

IDEOLOŠKI, POLITIČKI I KRITIČKI STAV 

Govor mržnje često se meša sa ideološkim i političkim stavom ili mišljenjem. Zato se često ideološki ili politički stav proglašava govorom mržnje i kada on to zaista nije. Ideološki i politički različit stav u demokratskom društvu je jedan od osnovnih postulata demokratije pod uslovom da taj stav ne podrazumeva diskriminaciju i pozivanje na nasilje zbog odredjenig svojstava ličnosti ili pripadnosti grupi. Pojedini ideološki stavovi, naročito oni koje možemo nazvati konzervatrivnim ČESTO NISU govor mržnje. Rasprave u kojima su zastupljeni ideološki stavovi u vezi sa ukidanjem prava na abortus ili pravima lica pripadnika određene nacionalne ili etničke manjine ili pripadnika određenog pola ili određene seksualne orjentacije su sasvim legitimna u demokratskom društvu ali SAMO POD USLOVOM da se njime NE PODSTIČE mržnja, netolerancija, agresivni nacionalizam ili etnocentrizam, ne glorifikuju zločini ili superiornost rase ili nacije, ili negiraju ratni zločini, genocid ili uspomena na lica koja su izgubila živote u takvim događajima.
Razlog za to je što ideologija zasnovana pozivanju na mržnju, nasilje ili diskriminaciju kao i pretnje; ideologije o superiornosti, odnosno inferiornosti na osnovu rase, jezika, boje kože, religije, nacionalnosti ili etničkog porekla; ideologije zasnovane na javnom negiranju, omalovažavanju, opravdavanju genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina ili čiji je cilj javno distribuiranje svih vrsta rasističkog materijala i stvaranje rasističkih grupa NE PREDSTAVLJAJU POSTULATE DEMOKRATSKOG DRUŠTVA te se u tom smislu svaka država mora ustanoviti delotvoran pravni okvir kako bi takve ideologije BILE ZABRANJENE.
Slično se može zaključiti i za POLITIČKI STAV. Ma koliko političke kampanje, stavovi ili mišljenja mogu biti prljavi i zasnovani na uvredljivim rečima, one najčešnje, u demokratskom društvu spadaju u krug legitimnih rasprava osim u slučaju kada se njima NE UGROŽAVAJU OSNOVNI POSTULATI DEMOKRATSKOG DRUTŠVA, kao na primer zabrana diskriminacije, rasizma ili ksenogibije; glorifikovanja genocida ili zločina; superiorornosti ili inferiornosti usled pripadnosti određenoj rasi, religiji, nacionalnosti ili etničkoj pripadnosti i dr.
Kada je reč o KRITIČKOM STAVU PREMA VLASTI KAO I POLITIČKIM PARTIJAMA I JAVNIM LIČNOSTIMA, i on je dozvoljen ukoliko u njemu nema prepoznatljivog motiva za govor mržnje.

************************************************************************************************

PRAVNI OKVIRU VEZI SA ZABRANOM DISKRIMINACIJE I GOVOROM MRŽNJE U REPUBLICI SRBIJI USTAV REPUBLIKE SRBIJE

Ustav Republike Srbije na deklarativnom nivou garantuje ravnopravnost građana i zabranjuje diskriminaciju, pa tako u članu 1. definiše da je Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, LJUDSKIM I MANJINSKIM PRAVIMA I SLOBODAMA I PRIPADNOSTI EVROPSKIM PRINCIPIMA I VREDNOSTIMA.
Članom 5. proklamuje slobodu osnivanja političkih stranaka, i zabranjuje delovanje političkih stranaka koje je usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka, KRŠENJE ZAJEMČENIH LJUDSKIH ILI MANJINSKIH PRAVA ILI IZAZIVANJE RASNE, NACIONALNE ILI VERSKE MRŽNJE. 

Članom 14. Ustav proklamuje da Republika Srbija štiti prava nacionalnih manjina, a da država jemči posebnu zaštitu nacionalnim manjinama radi ostvarivanja potpune ravnopravnosti i očuvanja njihovog identiteta. 

U članu 15. prokalumuje se ravnopravnost polova i propisuje da država jemči ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti. 

Članom 18. predvidjeno je da se ljudska i manjinska prava koja su zajemčena Ustavom neposredno primenjuju: “Ustavom se jemče, i kao takva, neposredno se primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima. Zakonom se može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava. Odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače se u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje”.
Diskriminacija se zabranjuje po članu 21. Ustava RS tako što se proklamuje da su pred ustavom I zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Ustav propisuje i da se diskriminacijom ne smatraju posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima.
Ustav jemči slobodu misli, savesti, uverenja i veroispovesti, pravo da se ostane pri svom uverenju ili veroispovesti ili da se oni promene prema sopstvenom izboru u članu 43, kao i da niko nije dužan da se izjašnjava o svojim verskim i drugim uverenjima. Svako je slobodan da ispoljava svoju veru ili ubeđenje veroispovedanja, obavljanjem verskih obreda, pohađanjem verske službe ili nastave, pojedinačno ili u zajednici s drugima, kao i da privatno ili javno iznese svoja verska uverenja. Sloboda ispoljavanja vere ili uverenja može se ograničiti zakonom, samo ako je to neophodno u demokratskom društvu, radi zaštite života i zdravlja ljudi, morala demokratskog društva, sloboda i prava građana zajemčenih Ustavom, javne bezbednosti i javnog reda ili radi sprečavanja izazivanja ili podsticanja verske, nacionalne ili rasne mržnje.
Po članu 44. crkve i verske zajednice su ravnopravne i odvojene od države. Ustavni sud može zabraniti versku zajednicu samo ako njeno delovanje ugrožava pravo na život, pravo na psihičko i fizičko zdravlje, prava dece, pravo na lični i porodični integritet, pravo na imovinu, javnu bezbednost i javni red ili ako izaziva i podstiče versku, nacionalnu ili rasnu netrpeljivost.
Članom 46. jemči se sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje, s tim što se sloboda izražavanja može se zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije.
Ustav podstiče i uvažava razlike (član 48) merama u obrazovanju, kulturi i javnom obaveštavanju, tako što Republika Srbija podstiče razumevanje, uvažavanje i poštovanje razlika koje postoje zbog posebnosti etničkog, kulturnog, jezičkog ili verskog identiteta njenih građana.
Zabranjeno je i kažnjivo svako izazivanje i podsticanje rasne, nacionalne, verske ili druge neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti (član 49).
Po članu 50. svako je slobodan da bez odobrenja, na način predviđen zakonom, osniva novine i druga sredstva javnog obaveštavanja, u Srbiji nema cenzure, a nadležni sud može sprečiti širenje informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja samo ako je to u demokratskom društvu neophodno radi sprečavanja pozivanja na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog poretka ili narušavanje teritorijalnog integriteta Republike Srbije, sprečavanja propagiranja rata ili podstrekavanja na neposredno nasilje ili radi sprečavanja zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje, kojim se podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje.
Ustav po članu 55. jamči slobodu udruživanja, bez prethodnog odobrenja, zabranjuje tajna i paravojna udruženja I odredjuje da Ustavni sud može zabraniti samo ono udruženje čije je delovanje usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka, kršenje zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava ili izazivanje rasne, nacionalne ili verske mržnje.
Po članu 76. Ustav pripadnicima nacionalnih manjina jemči se ravnopravnost pred zakonom i jednaka zakonska zaštita I zabranjuje bilo kakva diskriminacija zbog pripadnosti nacionalnoj manjini, osim pozituvne.
U članu 81. Ustav proklamuje obavezu razvijanja duha tolerancije tako što Srbija u oblasti obrazovanja, kulture i informisanja podstiče duh tolerancije i međukulturnog dijaloga i preduzima efikasne mere za unapređenje uzajamnog poštovanja, razumevanja i saradnje među svim ljudima koji žive na njenoj teritoriji, bez obzira na njihov etnički, kulturni, jezički ili verski identitet. 

ZAKON O RADIODIFUZIJI 

U članu 21. Zakon o radiodifuziji propisuje da se Radiodifuzna agencija stara da programi emitera ne sadrže informacije kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihove različite političke opredeljenosti ili zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili seksualnoj opredeljenosti.
Postupanje emitera suprotno ovoj zabrani je osnov za izricanje predviđenih mera od strane Agencije, nezavisno od drugih pravnih sredstava koja stoje na raspolaganju oštećenom.
Shodno članu 17 Zakona, Agencija može emiteru izreći opomenu i upozorenje, a može mu, u skladu sa odredbama ovog zakona, privremeno ili trajno oduzeti dozvolu za emitovanje programa.
Agencija može da pred nadležnim sudom ili drugim državnim organom pokrene postupak protiv emitera ili odgovornog lica emitera, ako njegovo činjenje ili nečinjenje ima obeležja dela kažnjivog prema zakonu.
Takođe, u skladu sa članom 79 ovog zakona, nosioci javnog radiodifuznog servisa su dužni da pri proizvodnji i emitovanju informativnih programa poštuju princip nepristrasnosti i objektivnosti u tretiranju različitih političkih interesa i različitih subjekata, da se zalažu za slobodu i pluralizam izražavanja javnog mišljenja, kao i da spreče bilo kakav oblik rasne, verske, nacionalne, etničke ili druge netrpeljivosti ili mržnje, ili netrpeljivosti u pogledu seksualne opredeljenosti. 

ZAKON O OGLAŠAVANJU 

Načelo zabrane diskriminacije je definisano u članu 7. Zakona o oglašavanju: Oglašavanje ne može, neposredno ili posredno, da podstiče na diskriminaciju po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, boje kože, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog ubeđenja, imovinskog stanja, kulture, jezika, starosti, psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
Ne može se odbiti objavljivanje, odnosno emitovanje oglasne poruke zbog rasne, nacionalne ili etničke pripadnosti, pola ili drugog ličnog svojstva lica koje traži objavljivanje, odnosno emitovanje oglasne poruke.

ZAKON O JAVNOM INFORMISANJU 

U članu 38. Zakon o javnom informisanju zabranjuje govor mržnje koje se definiše kao:
Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo. 

Zakon predviđa da se može podići tužba zbog povrede govora mržnje (član 39) tako što lice na koje se kao pripadnika grupe lično odnosi informacija iz člana 38. ovog zakona ima pravo da podnese tužbu sudu protiv autora informacije i protiv odgovornog urednika javnog glasila u kome je informacija objavljena, kojom može da zahteva zabranu njenog ponovnog objavljivanja i objavljivanja presude na trošak tuženih. Ovu tužbu može podneti i svako pravno lice čiji je cilj zaštita sloboda i prava čoveka i građanina, kao i organizacija čiji je cilj zaštita interesa grupa iz člana 38. ovog zakona. Međutim, ukoliko se ingformacija odnosi na odredjeno lice prevno lice može podneti tužbu samo uz pristanak tog lica na kog se informacija odnosi. U pogledu oslobađanja od odgovornosti u članu 40. se navode izuzeci, tako da se ne smatra povredom zabrane gpovora mržnje novinarski i naučni tekst ako je objavljen: 1) bez namere da se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica i grupe lica koje su navedene u članu 38; 2) s namerom da se kritički ukaže na diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica iz člana 38. ili na pojave koje predstavljaju ili mogu da predstavljaju podsticanje na takvo ponašanje. 

KRIVIČNI ZAKON REPUBLIKE SRBIJE 

Sva u nastavku navedena krvična dela (povreda ravnopravnosti 128, povreda prava upotrebe jezika i pisma 129-130, Povreda slobode ispovedanja vere i vršenja verskih obreda 131, Povreda ugleda naroda, nacionalnih i etničkih grupa SCG 174, Izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti 317, Organizovanje i podsticanje na izvršenje genocida i ratnih zločina 375 i Rasna i druga diskriminacija 387) sadrže u sebi elemente diskriminacije, netolerancije, podstrekivanje na nasilje, govor mržnje i zločin iz mržnje, s tim što nijedno od navedenih dela ne predstavalja krivično delo zločin iz mržnje i govor mržnje, te samim tim, a s obzirom da se radi o krivičnom pravu ne postoji mogućnost da se tumačenjem pojedinih odredbi pojedinih krivičnih dela neko osudi za zločin iz mržnje ili govor mržnje. Ovde treba naglasiti da i krivično delo nasilničko ponašanje je u sudskoj praksi tumači tako da niko ne može biti osuđen za ovo krivično delo ako prethodno nije oosuđivan za neko od krivičnih dela koje u sebi sadrži elemente nasilja. Na ovom mestu dajemo definicije samo tri krivična dela koja u sebi imaju navedene elemente: povreda ravnopravnosti (čl. 128); izazivanje nacionalne rasne i verske mržnje i netrpeljivosti (317) i rasna i druga diskriminacija (član 387). 

Povreda ravnopravnosti 

(1) Ko zbog nacionalne ili etničke pripadnosti, rasi ili veroispovesti ili zbog odsustva te pripadnosti ili zbog razlika u pogledu političkog ili drugog ubeđenja, pola, jezika, obrazovanja, društvenog položaja, socijalnog porekla, imovnog stanja ili nekog drugog ličnog svojstva, drugome uskrati ili ograniči prava čoveka i građanina utvrđena Ustavom, zakonima ili drugim propisima ili opštim aktima ili potvrđenim međunarodnim ugovorima ili mu na osnovu ove razlike daje povlastice ili pogodnosti, kazniće se zatvorom do tri godine.
(2) Ako delo iz stava 1. ovog člana učini službeno lice u vršenju službe, kazniće se zatvorom od tri meseca do pet godina. 

Izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti 

(1) Ko izaziva ili raspiruje nacionalnu, rasnu ili versku mržnju, ili netrpeljivost među narodima ili etničkim zajednicama koje žive u Srbiji, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.
(2) Ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno prinudom, zlostavljanjem, ugrožavanjem sigurnosti, izlaganjem poruzi nacionalnih, etničkih ili verskih simbola, oštećenjem tuđih stvari, skrnavljenjem spomenika, spomen-obeležja ili grobova, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina. 

(3) Ko delo iz st. 1. i 2. ovog člana vrši zloupotrebom položaja ili ovlašćenja ili ako je usled tih dela došlo do nereda, nasilja ili drugih teških posledica za zajednički život naroda, nacionalnih manjina ili etničkih grupa koje žive u Srbiji, kazniće se za delo iz stava 1. zatvorom od jedne do osam godina, a za delo iz stava 2. zatvorom od dve do deset godina. 

Rasna i druga diskriminacija 

(1) Ko na osnovu razlike u rasi, boji kože, nacionalnosti, etničkom poreklu ili nekom drugom ličnom svojstvu krši osnovna ljudska prava i slobode zajamčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i ratifikovanim međunarodnim ugovorima od strane SCG, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina. 

(2) Kaznom iz stava 1. ovog člana kazniće se ko vrši proganjanje organizacija ili pojedinaca zbog njihovog zalaganja za ravnopravnost ljudi. 

(3) Ko širi ideje o superiornosti jedne rase nad drugom ili propagira rasnu mržnju ili podstiče na rasnu diskriminaciju, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri ....

ИТД...ИТСЛ...

УПЛАШЕНИ СТЕ ?! 

ТЕК САДА ВИДИТЕ ДА ЈЕ ТЕШКО ИМАТИ СОПСТВЕНО МИШЉЕЊЕ И ИЗНЕТИ ГА НА,РЕЦИМО, "Фејсбуку" или "Твитеру" а да оно не потпада под ову демократску и изнад свега корисну дефиницију "ГОВОРА МРЖЊЕ" !!!

НЕКИ ПРИМЕРИ "ГОВОРА МРЖЊЕ" ( или - шта не треба рећи )

1. "Жене у црном" нису никакве ПИЧКЕ или ПИЗДЕ које треба да туку навијачи неименованих фудбалских тимова - оне су припаднице "Женске мировне групе феминистичко-антимилитаристичке оријентације" !!!

( Напомена : Реч "пичка" је српска народна реч која означава женски полни орган,или да се послужимо чувеним цитатом из чувеног филма "Вариола вера" :

"Пичка је женски полни орган а пизда је карактерна особина" )

 

2. Педери и лезбејке у ствари нису то - они су  "ЛБГТ ПОПУЛАЦИЈА" !!! ( нисам сигуран шта су педофили,некрофили и остали дефинисани и недефинисани припадници неких других "популација" )

 

3. ЦИГАНИ нису "Цигани" - они су у ствари "РОМИ" ( без обзира на чињеницу што на циганском,односно ромском језику та реч значи "ЧОВЕК" ) - или да поједноставимо ствар - СВИ СМО МИ РОМИ !!!

( да не кажем "Цигани" )

Ово су САМО ТРИ драстична примера ... за остале се снађите сами ...

 

АУТОР ОВОГ БЛОГА СМАТРА ДА ЈЕ НА ОВАЈ НАЧИН ДОПРИНЕО ДЕМОКРАТИЗАЦИЈИ И ЕВРОПЕИЗАЦИЈИ ПОСЕТИЛАЦА ОВОГ БЛОГА И УКАЗАО ИМ НА МОГУЋЕ ШТЕТНЕ ПОСЛЕДИЦЕ ЊИХОВОГ ЕВЕНТУАЛНОГ ПОНАШАЊА !!!