Санкт Петербург 1912 года

Самые нежные письма с фронта

 

Даже в самых отчаянных ситуациях бойцы находили в себе силы писать трогательные письма любимым...

 

Многие из этих писем на долгие годы пережили своих авторов. Эти весточки с фронта бережно хранили в семьях, передавали в музеи и публиковали в газетах. И сейчас, спустя десятилетия после победы над фашистской Германией, строчки из фронтовых писем все так же проникают в самое сердце.

Рисунок с форонта для дочки

ИЗ ПОСЛЕДНЕГО ПИСЬМА ЛЕЙТЕНАНТА ПЕТРА ГЛУХОВА, 1943 ГОД

 

«Твои глаза... Когда я смотрел в них, я испытывал неизъяснимое чувство восторга и какой-то тихой радости. Я помню твои взгляды, косые, с легким лукавством. Вот только теперь я понял, что в эти мгновенья, в этих взглядах лучше и больше всего выражалась твоя любовь. Будущее для меня – это ты. Впрочем, зачем я говорю о будущем? Ведь когда ты получишь это письмо, меня не будет. Прощай. Будь счастливой без меня. Ты сумеешь найти себе друга, и он будет не менее счастлив с тобой, чем я. Будь веселой. В дни славных побед нашего народа ликуй и торжествуй вместе со всеми. Только мне хочется, чтобы в такие дни, в дни веселья и счастья, затаенная, нежная грусть обо мне не покидала тебя, чтобы глаза твои вдруг на минуту сделались бы такими, какими они смотрят сейчас на меня с портрета. Прости за такое желание. Крепко и горячо обнимаю тебя. С приветом. Петр».

ЧЕЛОВЕК СТАРЕЕТ, А НЕБО ВЕЧНО МОЛОДОЕ, КАК ТВОИ ГЛАЗА, В КОТОРЫЕ ТОЛЬКО СМОТРЕТЬ ДА ЛЮБОВАТЬСЯ

 

КОМАНДИР ПАРТИЗАНСКОГО ОТРЯДА АЛЕКСАНДР ГЕРМАН, 1942 ГОД

 

«Фаинушка, какие бы испытания тебя ни ждали впереди, будь всегда крепкой, стойкой советской женщиной. Сейчас помогай всем, чем можешь, бить врага, словом и делом, народ тебе потом скажет спасибо. Так воспитывай и Алюську. Ну пока. Крепко прижимаю к сердцу тебя и Алюську. Ваш Шура».

ИЗ ПИСЬМА МАЙОРА ДМИТРИЯ ПЕТРАКОВА ДОЧЕРИ, 1942 ГОД

«Моя черноглазая Мила! Посылаю тебе василек... Представь себе: идет бой, кругом рвутся вражеские снаряды, кругом воронки, и здесь же растет цветок... И вдруг очередной взрыв... Василек сорван. Я его поднял и положил в карман гимнастерки. Цветок рос, тянулся к солнцу, но его сорвало взрывной волной, и, если бы я его не подобрал, его бы затоптали. Папа Дима будет биться с фашистами до последней капли крови, до последнего вздоха, чтобы фашисты не поступили с тобой так, как с этим цветком».

ИЗ ПИСЕМ МОИСЕЯ МАРТЫНОВА ЖЕНЕ, 1945 ГОД

«Милая Томочка! Все время находился в условиях, когда писать тебе не мог. Вчера вернулся. Целую ночь не спал, так как палили из всех видов оружия, и я в том числе из своего пистолета выпустил не одну обойму. Вот она, победа, о которой так много мечтали всем мы эти долгие тяжелые годы… Даже не верится, что снова тебя увижу. Буду целовать твои губки, шейку, держать твою руку в своей. Неужели это когда-нибудь будет?»

Я ВЕРЮ В НАШЕ БУДУЩЕЕ. ОНО СВЕТЛОЕ, МОЛОДОЕ И ПРЕКРАСНОЕ

 

ТАНКИСТ ИВАН КОЛОСОВ, 1941 ГОД

 

«Никогда я не прожил бы жизнь так, если бы не ты, Варя. Спасибо тебе, родная! Человек стареет, а небо вечно молодое, как твои глаза, в которые только смотреть да любоваться. Они никогда не постареют, не поблекнут. Пройдет время, люди залечат раны, люди построят новые города, вырастят новые сады. Наступит другая жизнь, другие песни будут петь. У тебя будут расти красивые дети, ты еще будешь любить. А я счастлив, что ухожу от вас с великой любовью к тебе. Твой Иван Колосов».

Письмо с фронта

Письмо с фронта для мамы

ИЗ ПОСЛЕДНЕГО ПИСЬМА ВАСИЛИЯ ЕРМЕЙЧУКА, 1943 ГОД

 

«Дорогая Ольга! Сегодня исполнилось ровно два года с тех пор, как я не получал от тебя теплых, душевных слов, которые греют в холодные осенние ночи, которые ласкают душу. Если бы ты знала, как тоскую я по тебе. Если бы ты знала, как много хочется мне рассказать тебе... За эти два года я многое узнал. Война ожесточила меня. Когда я вспоминаю прошлое, мне кажется, что я был мальчиком, а теперь я – взрослый человек, у которого только одна задача – мстить немцам за все то, что они натворили».

ВОЕННЫЙ ЖУРНАЛИСТ ГРИГОРИЙ ТЕРТЫШНИК, 1942 ГОД

 

«Ксеня! Многие говорили, что война постепенно выветривает из души солдата человеческую нежность. Оказывается, подобные утверждения – сущая ерунда. Наоборот, мои чувства окрепли, углубились, превратились в нечто святое, неотъемлемо от внутреннего мира души моей. Я верю в наше будущее. Оно у нас светлое, молодое и прекрасное… А ты в этом будущем олицетворяешь чистоту и прелесть жизни, делаешь ее очаровательной, вечно юной, звенящей, как веселый ручей».

Један одговор на питање зашто Русија војно не реагује у Украјини

 

 Парада поводом Дана победе у Москви показује импресивну војну силу Русије, а жртве Одесе и напади кијевске хунте на истоку Украјине изазивају питање зашто Москва није раније војно реаговала. Последња Путинова мировна понуда појачала је недоумице да ли се ради о предаји, трику или стратегији, док су НАТО и власти у Кијеву већ показали да заправо желе да Москва интервенише, како би се стекао утисак да је Крим само увод у даље територијалне претензије Русије. То би затим оправдало изолацију Русије и довело до „пуцања“ економских веза ЕУ и Москве и новог „хладног рата“.

Сигурно је да су због тога неки од почињених злочина „дириговани“ како би се Кремљ и Путин натерали да крену у помоћ становништву Истока, док је и форсирање фашиста из „Десног сектора“ требало да изазове бес Русије и Руса. Путин ипак није улетео у замку војне интервенције, јер су у Москви свесни последица њиховог директног ангажовања, које би изазвало најпре медијски контраудар и строге економске санкције. Украјина би била доведена у стање хаоса, што би имало и вишегодишње политичке и сваке друге негативне последице и по саму Русију. Огромни трошкови инвазије и контроле Истока такође би на дуже стазе могли исисати снагу Русије и исцрпети њене ресурсе, а војна интервенција би уједно довела и до распада и поделе Украјине, чији би запад постао опасни антируски бастион.

Циљ Москве још од почетка кризе је целовита, неутрална и федерална Украјина, а Путинови потези, иако на први поглед делују као дизање руку, мотивисани су жељом за испуњавањем циљева политичким средствима, јер је Русија у суштини једина искрено заинтересована за заустављање избијања правог грађанског рата. Москва настоји да политичким путем издејствује промену Устава и федерализацију. 

С друге стране, кључни циљ Кијева, Европе и САД је успостављање легитимне власти у Украјини, за шта су од пресудне важности избори заказани за 25. мај. Нема сумње да ће гласање бити одржано, али ће нови председник тешко донети стабилност, ако гласање не успе на Истоку и ако не добије признање Русије. Стога је Путин у замену за признавање избора позвао Исток да одложи референдум, али и затражио да Кијев одмах заустави операције, да прихвати лидере са Истока као равноправне саговорнике и да новим уставом гарантује федерализацију.

Русија је овим сакупила и додатне дипломатске поене, испунивши своје обавезе, и бацила лопту на страну Кијева, који сада покушава да бар декларативно прихвати понуду, а да не дође у ситуацију да буде оптужен за издају од својих присталица, а посебно жељног крви "Десног сектора". Као резултат те иницијативе, помињу се и нови преговори у Женеви, и подела земље на ентитете по босанском моделу, а у дипломатске активности су укључени и ОЕБС и дипломате Немачке и Аустрије.

Москва свакако није заинтересована за колапс Украјине, која је уједно и део руског света, и она уздржаном политиком такође настоји да не поруши мостове између Русије и оних Украјинаца, који не подржавају екстремистичку политику, као што настоји да не поруши и јаке економске и политичке везе са Европском унијом. Кремљ такође не жели да у очима грађана Европе остави утисак агресора и кривца за могући економски колапс и хуманитарну катастрофу која може погодити Украјину у случају распламсавања рата.

Путин такође не жели евентуалне жртве у руској војсци, док се не увери да људи из источне Украјине заиста желе да се боре за аутономију или отцепљење од Кијева. 

На истоку Украјине су у ствари устале само Доњецка и Луганска област, док су протести у осталим областима до сада били симболични. Чак и у Одеси после ужасног масакра није било масовних протеста против Кијева, што све изазива велико огорчење у Русији и питање за кога би она заправо требало да се бори и жртвује.

Предстојећи референдум треба да да слику о степену подршке проруским побуњеницима, који морају да покажу сопствену снагу, посебно до краја маја, када је могућа радикализација ситуације. Сад им је потребна пауза да би попунили редове новим добровољцима, као и новим оружјем које ће им вероватно бити тајно достављено, а на њима је да мудрим отпором издејствују федерализацију сопственим снагама, уз политичку подршку Москве.

Упркос досадашњим жртвама, Русија је морала да буде врло опрезна, јер је велики улог у питању, а свет се поново налази на прагу тектонских промена у међународним односима. Руска војска је спремна, али рат је лако започети, а тешко зауставити, и зато је Москва пре свега демонстрирала стрпљење и опрез. Криза у Украјини вероватно још није ни близу краја, а у таквим околностима, људске жртве, без обзира на то колико то цинично и сурово звучи, нису најважније.

 Александар Костић  

( Текст је у целини пренет са НСПМ )