Бригада : Наследник ( Бригада 2 ) (2012) ДВДРип

( Наставак култне серије "Бригада" или "Сашина бригада" )

Жанр: криминальный, боевик, Год выпуска: 2012 Продолжительность: 01:46:11
Режиссёр: Денис Алексеев

В ролях: 

 Иван Макаревич, Екатерина Гусева, Кирилл Нагиев, Юрий Чурсин, Анна Попова, Александр Иншаков, Игорь Жижикин, Владислав Дёмин, Валерий Золотухин, Наталья Гуслистая, Сергей Бадюк, Михаил Дорожкин, Оскар Кучера, Алексей Малашкин, Светлана Фролова, Яков Плоткин, Пётр Гольцов, Алексей Петрухин, Георгий Пахаленко 

Описание: 

Фильм является идейным продолжением жизни героев телесериала «Бригада». Однако, акцент смещен в историю сына Александра Белова — Ивана. Это кино о современной России. О том, что у всех на устах: политике, коррупции, цинизме крупного бизнеса и спецслужб. О новом поколении, которое, узнав правду о нечистом бизнесе родителей, не идет по их стопам, а выбирает новый путь. Для них дороги понятия чести, любви и Родины. Герой, комфортно живший за границей, тем не менее, выбирает Россию (в отличие от сериала) и остается жить в ней, надеясь привнести эти идеалы в жизнь своих близких и страны в целом.

Формат: AVI (XviD)
Качество: DVDRip
Видео: 1465 kb/s, 720x304
Аудио: AC3, 448 kb/s (6 ch)

Линк :

http://rutor.org/torrent/240612/brigada-naslednik-2012-dvdrip-licenzija

САМО НА ОВОМ БЛОГУ !!! Српски превод (латиница),усклађен и усаглашен за ову верзију филма.Аутор превода га НЕЋЕ постављати на друге сајтове,форуме и блогове и свако ко то чини нема за то сагласност аутора превода.

http://yadi.sk/d/okme4kg52UnuF

Каква су та наша браћа Срби?

 

 Са тврдњом да су „Руси и Срби браћа заувек“ („Русские и сербы - братья навек“) сложиће се скоро сваки Србин. Исто се може рећи и за већину Руса. Србија је једна од малобројних земаља на свету у којој се увек обрадују гостима из Русије. Али каква су та наша браћа Срби? 

 

 

Руси воле Србе, између осталог, зато што су православци, и зато што су управо Руси Србима помогли да се ослободе турског јарма крајем 19. века, али и због спортских успеха бројних фудбалера, кошаркаша, одбојкаша и тенисера са Балкана (иако неки од њих уопште нису Срби, али то није важно). Заиста је истина да смо браћа заувек.

Многи у Русији све људе из бивше Југославије по старој навици називају „Југословенима“. То је остатак совјетске прошлости, када су Југословени долазили у СССР да студирају или раде, и када нико није правио посебну разлику између Хрвата, Срба и Словенаца.

Дакле, каква су та наша браћа Срби?

Сваки Рус који дође у Србију најпре се зачуди српском гостопримству. Сваком госту ће, чак и при званичним сусретима, одмах понудити да попије воду, кафу или сок. Не вреди одбијати, чак ни из учтивости: домаћинима је задовољство да послуже госте па их одбијањем не треба увредити.

Срби ће вам увек стиснути руку при сусрету. Не рукују се само мушкарци, већ и жене, што у Русији није уобичајено. Руске жене се најчешће само усмено поздрављају. У Србији увек треба пружити руку и особи женског пола. По нашем мишљењу, овај гест као да брише границе и сваки даљи контакт чини лакшим и срдачнијим.

Већина Срба више воли кафу него чај. Пију много кафе! Међутим, у Србији се на то брзо навикнете: и после пете шољице у току дана ретко кад боли глава. Ако сте дошли у госте на ручак, немојте се зачудити када вам и пре и после ручка понуде да попијете кафу. То је сасвим нормално и уобичајено.

Срби једу калоричну храну која брзо засити. У њиховој кухињи је много јела од меса и пуно разних пецива. Млади Срби после ноћног изласка у дискотеку највише воле да нешто на брзину „прегризу“ у некој од пекара које раде нон-стоп, а има их скоро на сваком ћошку. Па ипак, на улицама нећете видети много гојазних људи. Такав је тај чаробни балкански генотип. Можда је ствар и у томе што су Срби права спортска нација. Један од најбољих доказа за то је Београдски маратон на коме се окупи најмање пола града!

Често се чини да Срби негују неку врсту култа хране. Ако у гостима не поједете све, домаћин ће се увредити. Зато се наоружајте стрпљењем и немојте одмах навалити на разноврсно предјело, јер вас још очекује неколико главних јела. Затим, наравно, следи десерт, а то је често домаћа торта.

Срби воле да причају о политици. Има много анегдота о томе да су таксисти најбољи локални политиколози. Треба рећи и то да приче о политици иду, што би Срби рекли, „од Кулина бана“. На крају се, по правилу, све своди на исто: сада је све веома лоше, али „биће боље“. Многи обични људи су политички ангажовани. На зидовима се могу видети графити попут „Косово je Србиja“. На многим местима су излепљени плакати који нешто подржавају или критикују. 

У слободно време Срби радо посећују кафиће или дискотеке. Економска ситуација у земљи није баш најбоља, али се новац за провод увек нађе. Вероватно зато што цене у Србији нису превисоке.

Срби се поносе тиме што су Срби. Поносе се својом историјом и својим прецима, почев од светог Саве, оснивача аутокефалне српске цркве, и цара Стефана Душана за време чије владавине је Србија достигла врхунац своје средњевековне моћи. Поносе се и својим савременицима, рецимо, великим проналазачем Николом Теслом или познатим тенисером Новаком Ђоковићем.

Многи Срби одлазе да живе и раде у иностранству, али чезну за отаџбином. Носталгични су, па је зато за њих све што је српско увек најбоље. Без обзира где тренутно живе: у Русији, у Аустралији или у Канади, чувају своју националну и верску традицију.

Србима је још својствена изузетна љубав према деци, и ту не мислимо само на жене, него пре свега на мушкарце. Сасвим је уобичајено видети крупне, снажне људине како се нежно играју са својим малишанима. То је заиста диван призор.

Таква су наша браћа Срби: отворени, импулсивни, борбени, искрени, чувају своју традицију и културу. Можда ћете ви о њима стећи другачији утисак. То је сасвим нормално јер сваки човек има своју сопствену представу о неком народу. Наша представа о Србима је управо оваква, а били смо на Балкану и у Србији неколико десетина пута. Надамо се да вас ни Срби ни Србија неће разочарати, јер је то једна од малобројних земаља на свету у којој се увек искрено обрадују гостима из Русије.

Владислав и Јулија Петрович су руски новинари-путописци и дописници РИА „Новости“.

Коллекция работ художника Александра Раскольникова

 

Браћа Грим на српски начин - Ивица и "Марица"

Шта то радиш, Николићу!

 

 

 Мало је недостајало да због великих активности Владе Србије на дефинитивној предаји Косова и Метохије и блиској сарадњи са мафијом у потпуности заборавимо да држава Србија има и Председника. Карактеристично је да већ данима нема ни трага ни гласа од Председника да нам каже шта мисли о мафијашким контактима премијера коме је доделио мандат да прави Владу са његовом бившом странком и Млађаном Динкићем за кога је његова бивша странка тврдила да треба да заврши у затвору.

Таман када смо помислили да се Председник посветио истраживању свих детаља изборне крађе, како је и обећао између два круга председничких избора, демантовани смо двема катастрофалним спољно-политичким активностима Председника.

Најпре се Председник упустио у крајње нејасне и недефинисане спољно-политичке аранжмане са Турском, помоћу којих се Турска враћа на Балкан и увлачи у решавање спорних унутрашњих питања у Босни и Херцеговини и Рашкој области, а онда директно из Истанбула иде у ЦК у Брисел на сусрет са тзв. председником тзв. Косова – Атифете Јахјагом, под познатим добронамерним покровитељством Европске Уније.

Како је то у свом позиву истакла Кетрин Ештон, велики пријатељ српског народа, „састанак на највишем нивоу одржава се у склопу нормализације односа Београда и Приштине”. Колико је Брисел помогао тој нормализацији знамо још од признања тзв. независног Косова, па до подршке заокруживању те независности границом и царином. Сада су још остале српске телекомуникације и енергетика да буду предати Шиптарима, потом угашене преостале српске државне институције на северу Косова и Метохије, и за крај тзв. Косову дата сагласност на чланство у Уједињеним нацијама. Да ли сте због тога отишли у Брисел, г. Председниче?

Да ли сте се, г. Николићу, запитали да ли овим састанком признајете тзв. независно Косово? Да ли је то можда Ваш дуг према ЕУ која Вам је честитала победу на председничким изборима три сата пре затварања биралишта? Или се то само утркујете у сервилности међународној заједници у оштрој конкуренцији Дачића и Вучића, да о жутом предузећу и не говоримо? Шта то радите, Председниче? Добили сте мандат од народа да водите политику различиту од бившег председника Тадића, а не да наставите тамо где је Тадић стао и постанете већи Тадић од Тадића.

Питања Двери за банана Владу Србије!

 

 

 Сазнање да се премијер једне државе, као и његово окружење, својевремено састајао са мафијашким шефовима, представљало би највећи могући политички скандал у свакој држави на свету. Али то у Србији није случај и Влада наставља даље са радом као да се ништа није догодило, премијеру не пада на памет да поднесе оставку, а остали партнери у власти га подржавају.

Поставља се као пресудно питање: зашто су сви партнери у владајућој коалицији подржали оваквог премијера? Српске Двери захтевају оставку и одговорност Владе и њеног председника, и јавно поставља следећа питања која не смеју остати без одговора:

1.    О чему су причали Дачић и Радуловић на састанцима 2008. и 2009. године?
2.    Да ли постоје сазнања да су се још неки високи функционери претходне власти састајали са припадницима Шарићевог клана?

3.    Да ли су службе безбедности имале сазнања о криминалним активностима и злочинима Хашима Тачија, и да ли су обавестили председника Владе о томе?
4.    Зашто надлежни органи и медији ћуте на састанке Дачића и Тачија, који је већи криминалац и зликовац него Шарић, и шта о тим састанцима мисли Александар Вучић, као носилац борбе против криминала и корупције?

5.    Да ли ће службе безбедности у Србији наставити са истрагом ових сусрета и позвати тадашњег министра полиције а данашњег премијера на саслушање и одговорност?
6.    Зашто Александар Вучић, који је обећао борбу против криминала и корупције, а посебно откривање спреге између тајкуна, политичара и криминала, штити премијера и практично блокира даљу истрагу на ову тему?

7.    Да ли су заправо страни центри моћи они који су забранили даљу истрагу у овом случају због кооперативности Ивице Дачића на плану предаје Косова и Метохије?

Очигледно је да су Дачић и Вучић уцењени да не сме бити ванредних избора док не заврше предају Косова и Метохије, и да је то разлог зато што ће и овога пута изостати одговорност умешаних актера у овај мафијашко – политички скандал банана Владе Србије и њеног председника

Зашто је ово изборна година

 

Нема тако неприродне ствари као што су избори, осим можда свадбе. И у једној и у другој прилици сви се труде да изгледају боље и да обећају више него што је реално, мада та обећања сама по себи нису нереална, зато се у њих лако поверује. Само су неодржива, чега постајемо свесни када се поскида изборна сценографија и преброје свадбени поклони.

Политички живот је, када је добар, баш као и добар брак, инертан. Супружницима је пријатно, не треба им промена, мада нису сасвим без замерки.

Зато су, за разлику од брака, избори орочени чак и када нам није до њих.
Избори се, такође, одржавају и када је стање у политичком окружењу неодрживо из неког разлога, а најчешће због тога што више не одговара резултату претходних избора.

А Србија се тренутно налази у таквом стању.

Највећа странка готово је дуплирала своју популарност у овом тренутку, али то не може да одбрани у парламенту.

Практично, новостворена народна воља не може да спречи политички договор који би у року од неколико дана избацио из власти СНС и направио најмање две могуће владе без њих (ДС и СПС уз додатак ЛДП или УРС, а можда и обе).

То што некоме такав договор данас звучи нереално, не значи да ће тако бити и сутра, када се неке околности додатно закомпликују. А ако ова влада није направљена из љубави, не мора ни следећа да се формира на осећањима. Већ према политичком инстикту који се у Србији пречесто изједначава са инстинктом за преживљавање.

Вучић, дакле, мора под хитно да потврди своју политику са најмање 110 посланика, што би онемогућило да се било каква влада формира мимо његове странке. Ако је веровати садашњим анкетама, СНС је можда близу и апсолутној већини, или би могли да је остваре уз подршку мањина. То значи да би им избори, али одмах, омогућили четири године стабилне владавине без потребе за компромисима, што у Србији није било још од Титовог времена.

Из угла СНС-а избори би били дугорочно решење због чега се исплати нарушити садашњу привидну политичку стабилност. Аргумент о пословима које још треба обавити (датум преговора са ЕУ, обећан за јун) чврст је колико и то обећање.

Боље речено, ако Унија одлучи да Србији одреди датум урадиће то без обзира на изборе, а ако одлуку одложи популарност владајуће коалиције значајно ће трпети. Одлагање је, притом, вероватније све и да је датум преговора заиста нека велика политичка вредност, а није.

Ако је Унија задовољна борбом против корупције коју води први потпредседник владе неће јој сметати да се та борба настави у још боље дефинисаним политичким околностима, што опет иде на руку брзим изборима.

Коначно, нова политичка околност је да је Александар Вучић преузео странку, али која није направљена (само) по његовим нацртима, а избори су једина могућност за редизајн. Кампања и избор посланика обезбедили би да он странку и практично преузме и заиста се устоличи као шеф напредњака који може, али не мора, да се са било киме консултује око важних одлука.

Слично се осећа и Драган Ђилас који на челу ДС-а не може да се ослободи сенке Бориса Тадића. Избори би и за њега били прилика да формира коалицију по свом укусу и у парламент уведе људе који га стварно сматрају за шефа. После тога би преузимање странке било једноставнији посао.

Небитно је да ли би на тим изборима ДС прошла слабије него сада, што се узима као аргумент зашто не траже изборе а опозиција су, битно је да странка буде хомогена, што сада није случај, па на демократе тренутно нико не гледа озбиљно.

Изборна кампања чини своје, па би њихов резултат могао да буде и знатно бољи него што ико очекује (нарочито ако направе коалицију са ЛДП-ом и СДП-ом) и тако групишу гласове свих оних који све теже трпе напредњачку власт, а таквих у Србији није мало.

Додајте ту и обилне прилоге крупних домаћих капиталиста, тренутно притајених и помало уплашених и опозициона слика више није тако безнадежна. Све и да не пронађу начин да искористе Бориса Тадића и још неке виђеније демократе који у том бирачком телу још варниче.

Избори би најмање одговарали СПС-у којем су напредњаци у великој мери отели реторику, а увалили све вруће кромпире (преговори о Косову је најврелији) и УРС-у који се бави финансијама и евроинтеграцијама што значи да нема никакву политику, а за резултате је прерано. Њихови бирачи су колебљиви, па би лако могли да гласају за напредњаке или за неку коалицију око демократа, у зависности којем су политичком полу ближи.

ДСС би остао на своме или би мало додао ако уз себе веже Двери и још неке сличних политичких ставова.

Политички губитник ближих избора донекле би био и председник Николић који би се додатно удаљио од СНС-а тачније од свој утицаја на највећу странку, али не треба сметнути с ума да би после избора његов кабинет био једино место на коме би политички актери били спремни да се сретну. И међусобно и са „утицајним“ људима изван политике.

Председник би се удаљио од улоге губернатора (Тадић) ка модератору, што му вероватно више одговара јер га не обавезује на одговорност за тежак живот али му приписује заслуге за сваки напредак земље.

Када се ове неопходности саберу, савет би био да СНС на изборе крене што пре и да се на дужи рок не заноси превртљивим јавним мњењем. И сам Коштуница је у октобру 2000. мамио здружене уздахе прве, друге и треће Србије, дошавши до рејтинга од нестварних осамдесет одсто (!), да би само две године касније проклизавао на председничким изборима (двапут) јер није могао на њих да изведе половину уписаних бирача. Упркос тада суперпопуларним противкандидатима Лабусу и Шешељу.

Демократама је требало једва осам месеци да од народне акламације током „Сабље“ (март 2003.) доспеју до понижавајућег пораза на изборима (децембар 2003.), само зато што су са изборима оклевали и пропустили добар тренутак.

Правило у политичком покеру, а то је једина игра која се у Србији игра, је да ако имате лепу суму, одмах одете до касе да је наплатите. Само пацери верују да ће им следећа рука донети двоструко, а уместо тога их друштво за столом удружено опељеши.

Вучић је, на неки начин, у сличном положају као и Ђилас. И једном и другом Дачић може да поручи да не би били ту где јесу да није њега, а обојица мисле да је то дубоко неправедно.

Обојица су наследници туђе политике који желе да покажу да могу боље од претходника. Вучић вуче и хипотеку да му је политички успех омогућио Николић победом на изборима и те хипотеке би се радо ослободио. Или, боље речено, први је на АТП листи а да није освојио ниједан гренд-слем, односно није још самостално победио ни на једним изборима и таква победа му је неоходна што пре.

На руку им иде и то што само од њиховог договора зависи да ли ће избора бити или неће. А обојици су избори преко потребни, без обзира на све ризике које таква одлука носи.

Наравно, њих двојица могу да игноришу политичку логику и изборе оставе за неко друго време, што би за обојицу могло да буде политички скупље.

Што се Србије тиче, докле год се против избора буде нудио аргумент да за време кампање све стоји, то је знак да овој земљи избори не доносе ништа добро. Без обзира да ли се одржавају сваких шест месеци или на сваких десет година.

Најгоре је игнорисати реалност која у овом случају каже да се на нека важна питања у Србији одговори могу добити само на изборима. Све друго ће нас скупље коштати.

Самара в прошлом