Милена Арежина - "Ноћ преваре,дан издаје" (2004) ПДФ
Милена
Арежина: зашто сам написала књигу “Ноћ преваре дан
издаје”
Милошевића су издали пријатељи
• Коштуници сам послала
писмо већ 7. октобра 2000. године у коме сам му објасила да није
законито изабран за председника
• Боривоје Вукићевић и Милисав
Миленковић, пожаревачки двојац који је словио за председникове људе,
био је спреман и да скине главу Милошевићу
• Најближи Слобини људи
сарађивали су са ДОС-ом око рушења система и Милошевића
• Први је Милутин Мркоњић отишао код Ђинђића и рекао му “браво царе”
• Људи
који су га издали 5. октобра не смеју да му дају моју књигу да
прочита
• Због своје доследности и непристајања да парафирам изборну
крађу, брутално сам претучена. И дан данас ми
прете
Милена Арежина већ на први поглед одаје утисак
енергичне и непоколебљиве жене, која је спремна да се за истину и
правду бори “мушки” до краја. Како за себе, тако и за друге. Ко зна
ту њену особину, не чуди га што се прва усудила да изнесе истину о
5. октобру 2000. године. Не сачекавши ни да се прашина слегне око
ДОС-ове револуције, бивша председница Привредног суда у Београду и
члан Савезне изборне комисије, која не одустаје од тврдње да на
изборима није победио Војислав Коштуница, написала је књигу “Ноћ
преваре дан издаје”. Књига је убрзо постала најтраженије штиво у
Србији. Аутор књиге жали што књига није, иако му је послала, уручена
Слободану Милошевићу.
Милена Арежина то објашњава чињеницом да Слобу
поново окружују они људи који су га преварили и издали 5.
октобра.
• У марту се навршава годину дана од
објављивања Ваше књиге, а она је и даље најтраженија. Да ли сте то
очекивали?
– Најискреније, ја сам то и
очекивала. Моја књига није писана за једно време, ни за једну
публику. Она се ником не удвара, нити фаворизује политичке учеснике,
већ слика слом државе. Намерно кажем државе, јер у том исфорсираном
изборном ропцу најпрљавију улогу одиграле су управо институције. То
је уједно и доказ да се систем урушио изнутра, јер превише дуго је
био под јармом разних интереса. Избори 2000. године били су само
представа за народ. Њихова суштина је, уствари, свргавање Милошевића
по сваку цену, без обзира какав да је изборни резултат био. Шта је
ту најинтригантније? То што се сва та маскарада не би могла одиграти
да није направљена суптилна припрема кроз капиларно умрежавање међу
најближе Слобине сараднике. Наравно, и међу најважније институције.
Ја то све не бих могла да знам да нисам била члан Савезне изборне
комисије и да на лицу места нисам гледала пропадање државе. у
вртлогу метастазе која је на површину избацила сав могући трулеж,
који прати све историјске преврате.
• Како сте се Ви сачували да Вас не
повуче вртлог?
– Сматрам да човек никад не сме
побећи с места, ако се нашао у улози сведока. То је истовремено било
и моје духовно, емотивно и, на крају, и физичко искушење, или боље
рећи трпљење суровог експеримента. И то само зато што сам у једном
историјском колапсу хтела остати човек и одступити од осталих, да
бих рекла истину, која се третирала као јерес. Другачије нисам ни
знала, ни могла. Моји читаоци ту истину препознају и зато је књига
постала сама себи највећа реклама, јер, буквално, иде из руке у
руку. Верујем да ће постати наше “Прохујало са вихором”, јер, кроз
галерију ликова слика време које се више не може поновити, нити било
шта исправити, а све је могло, ипак, бити другачије! Зато сам желела
да моја књига читаоце дотакне, да емотивно прође кроз Сциле и
Харибде свих наших заблуда, превара, издаја и недоследности као
универзалних категорија, кад у драматичним тренуцима, од свега што
човек поседује као људско биће, испољава само интерес.
• Ту галерију ликова о којој говорите,
приказали сте врло специфичном литералном дескрипцијом.
Зашто?
– Одговорићу вам индиректно.
Пре пар дана добила сам писмо од једног уваженог професора у којем,
између осталог, пише: “Читајући Вашу књигу добијам жељу да неке
описе присвојим заувек, а поготово описе самих личности, јер ми
апсолутно потврђују моје мишљење о њима.” Оваквих и сличних писама
добила сам много, где се људи различитих професија, образовања,
политичке припадности и старосне доби највише слажу управо код
приказа већине личности, или, боље рећи, они су одушевљени стилом
којим сам портретисала њихове карактере. Лако је писати о личностима
од пре 300 година, али не и савременицима којима повређујете сујету.
То није разлог да одустанете, јер њихови карактери такви какви су, а
здружени зарад конкретног интереса, произвели су последице које су,
ем непоправљиве, ем се тичу свих нас. Специфичност те дескрипције
учинила је саму књигу филмичном и то сматрам својим даром. Сасвим је
друго питање што сам због тога број својих непријатеља увећала
геметријском прогресијом.
• Мислите на чланове СИК-а са којима се
дефинитивно разилазите 7.10.2000. године, кад они, без гласова
грађана са Косова и Метохије, проглашавају Коштуницу председником
СРЈ?
– Мислим и на многе друге, али
ове за које сте ме питали сматрам најодговорнијим и увек ћу о њима
говорити само са презиром. Они су определили назив књиге,
обешчастили професију јер прекрајање изборног резултата од
7.10.2000. године, тј. у моменту проглашења Коштунице, је необориво.
Без гласова грађана Космета нико није смео да прогласи коначне
резултате, а жалосно је што је то урадила управо Савезна изборна
комисија. То је пораз права, велика правничка афера и сурови и
подмукли ударац у леђа једном од кандидата, Слободану Милошевићу. Да
сам чин поприми обрисе грчке трагедије, побринули су се Боривоје
Вукићевић, председник те комисије и Милисав Миленковић, секретар,
јер су, као пожаревачки двојац, годинама словили као Милошевићеви
пријатељи, а тог дана су били спремни да му одрубе главу, само да је
то неко захтевао. Због тог парадокса сам морала написати књигу, јер
сва неправна решења, а која су првенствено штетила Милошевићу,
конструисали су и спроводили његови људи и то је мене пренеразило.
Од тада често мислим да је најбоље не имати пријатеље, јер вас
непријатељ никада не може толико повредити или, боље рећи, он вам се
без таквих пријатеља не може приближити.
Последњи аутентични
председник
• Због наших читалаца, појасните у чему
се састоји “та велика правничка афера”?
– У најкраћем, дилентантска
одлука од 7.10.2000. године произвела је последице које се могу
сврстати у три групе: Прва је директно кршење члана 34. Устава СРЈ,
јер је грађанима Косова и Метохије онемогућено једно од основних и
загарантованих права “да бирају и да буду бирани”. Што је најгоре, о
њиховој уставној жалби, коју су поднели 30.10. и 28.11.2000. године,
никада није одлучено, а истом су тражили да се поништи одлука од
7.10.2000. године. Друга последица је неуставан и незаконит избор
Коштунице за председника СРЈ, јер је онемогућено извршење одлуке
Савезног уставног суда од 4.10.2000. године, којом и јесте поништен
цео изборни поступак на Косову и Метохији, јер се није гласало до 20
часова, већ до 16 часова. За сваког студента права последице
поништеног акта су познате, јер то значи да акта и нема, па се мора
поново донети. У овом случају, значи, морао се поновити цео изборни
поступак на Косову и Метохији, па тек тада утврдити коначне
резултате, под условом да је један од кандидата остварио већину, а
ако није, заказује се други круг.
• То је императив.
– Управо тако. Комисија је све
то прескочила и прогласила Коштуницу за председника СРЈ, као да
Космет и није био у Југославији и на тај начин демонстрирала
ампутацију Косова и Метохије, а најтрагичније од свега је, што
управо гласови са Космета одређују други круг. Сетимо се како је у
Америци, исте те године, сваки глас ручно пребројаван, јер се ради о
општој одлуци, значајној за све грађане. Ја сам се тог дана побунила
против те лажне званичне верзије о наводној победи Коштунице, дала
оставку и написала му отворено писмо о свим разлозима његове
незаконите инаугурације, на бази уверавања које је Вукићевић
потписао, а Миленковић припремио, а које са становишта права
представља школски пример фалсификоване исправе. То је то, што је
тад било јерес и што ће произвести мој прогон, као јединог сведока
догађаја који, по дефиницији великих интереса, заувек мора остати
тајна као, на пример, убиство Кенедија.
Трећа последица, за коју
оптужујем чланове СИК-а, а која је за финансијере и наручиоце била
најважнија, је директно упућивање Милошевића у Хаг, јер је ослобођен
имунитетске заштите, коју носи председнички статус, а они су му тај
статус насилно одузели, онемогућавајући да се изборни поступак
доведе до краја. Накнадно изручење било је само ствар технике, а
нужни услов остварен је 7.10.2000. године, баш тад, и то је
непромењиво. Зато је то све изведено у тајности да би се заташкало
прекрајање, јер јавности је тад саопштено да је Коштуница победио
одлуком Савезног уставног суда, што је гнусна лаж. У књизи је то
детаљно разјашњено.
• Објасните Ваш став да је Хаг
“локомотива у позадини” и да је то стварни разлог превремених
председничких избора?
– Све су то у Скупштини, пред
саме изборе, изнели страни посматрачи, али то никад није предочено
јавности. Милан Милутиновић, као шеф изборног штаба, забранио је
емитовање тог снимка. То сам сазнала лично од Милисава Миленковића,
иначе секретара СИК-а, јер сам као члан Радне групе за стране
посматраче присуствовала том састанку. Практично, од тог сазнања
мени се следила крв у жилама, јер сам дефинитивно схватила ко
стварно вуче конце, а да ми у Комисији треба да одиграмо слуте које,
наводно, “краду за Милошевића”, а у суштини лишавамо га елементарног
права да сазна све оно што њему иде у прилог. Комисијом су директно
руководили Милутиновић и Шуваковић и све што су урадили било је
директно и против Милошевића. Тад и доносим одлуку “стићи до
Милошевића по сваку цену”, јер он је за мене тад био само човек кога
издају пријатељи и то осећање ми је било ужасно. Да се разумемо, ја
њега никад раније нисам видела и није ме мотивисао ни један други
разлог, осим тог сазнања. Стићи до Милошевића у тим условима било је
претешко, а надмудрити “свиту и дворјане” и софистициране пресретаче
информација, такорећи немогуће. Кад сам стигла, колико сам се
сналазила и да ли сам се уопште снашла, остаје читаоцу да закључи
сам, јер од тог момента књига добија на великом убрзању. Моја мисија
је била света, моја намера најљудскија и то ми је после свега
обезбедило мирну савест, али ћу цели живот жалити што нисам стигла
10 дана раније и што у свој план нисам укључила још једну личност.
Из књиге се види коју.
• Зар мислите да би то нешто
променило?
– Дајем себи право да тако
мислим због личног уверења да је био изолован од изворних
информација. Све што је тад до њега стизало, већ је било
препарирано. А зар то не говори да су се његови противници плашили
борбе која је подразумевала једнакост услова. Он је познат као
велики тактичар и тиме је своје непријатеље побеђивао. Зато му је
одузета шанса, а то је невитешки, превише низак ударац. Он није
изгубио зато што је ДОС био јак у било чему, већ што је знатан број
из његовог табора радио за другу страну, али су строго водили рачуна
да он то не сазна. Ту је срж игре. Милошевић је последњи аутентични
председник у средњој и југоисточној Европи, уколико се изузме
Лукашенко. Самим тим, велика брана интересима који су, под геслом
“демократске промене” већ поставили свуда марионетске режиме, преко
којих износе национално благо у мери у којој им то треба. Превремени
избори били су последња шанса тих интереса, а они који су га у то
гурнули, већ су урадили посао за ДОС. Управо ти агитатори “за изборе
кад им време није” били су у самом врху агентура, које су осмислиле
план “свргавања без алтернативе”. Јер, ко би жртвовао годину
председничког мандата ако не мора, а да претходно не провери рејтинг
партије преко парламентарних избора, који су, иначе, били редовни.
Сетите се како је изнебуха саопштена одлука о изласку Милошевића на
ванредне председничке изборе. Ти “пријатељи” који су ушли у план
режије морали су одиграти до краја, јер, такве историјске личности
склањају се куповином блиских сарадника, јер само они знају Ахилову
пету, знају на шта се не обраћа пажња, где смо слаби, где исказујемо
поверење без провере и сл. Ето то је знала најближа свита и они су
најодговорнији.
Кошуља је ближа од капута и
зато су и најдрагоценији најближи, али и најскупљи. Није чудо што се
толики новац слио у руке многих моћника да би се финансирао тај, за
нашу земљу историјски пад, кроз устоличење парадигме “5. октобар”
која је произвела највећу националну бруку у виду континуираног
хашког егзодуса, а с друге стране, Србија је гурнута у стечај преко
мафијашког преузимања привредних судова и та бруталност у отимању
здраве имовине и отпуштања на стотине хиљада радника до сад је по
свирепости незабележена. Ето, то је производ одлуке СИК-а од
7.10.2000. године која је, као што сам рекла, са становишта права,
чист фалсификат, а потписао је Боривоје Вукићевић који се лично
представљао као Слобин пријатељ. Била сам апсолутно свесна њене
погубности и уложила све да до исте не дође, али кад већ јесте,
забележила сам све фазе њеног доношења, као и актере и њихове
метаморфозе. Због пораза права и подметања Милошевићу тзв. “изборне
крађе”, а чија имитација јесте изведена и то од његових људи, да би
се њему отежало даље праћење изборног поступка. Сетила сам се
Драјфусове афере. По узору на славног писца Емила Золу и његово дело
“Жакиз” (Оптужујем), којим је разобличио Драјфусове гладијаторе, ја
сам управо од 7.10.2000. године указивала на замену теза и прозивала
све оне који су у том учествовали, што је после и преточено у књигу.
Толико сам могла и толико урадила. Људи који то читају, апсолутно и
разумеју. Навешћу вам пример једног изразитог монархисте, који
сваког месеца купује више књига и поклања својим пријатељима и који
ми је рекао да се годинама борио против Милошевића, али да му је
после читања моје књиге бескрајно жао што 24. септембра није гласао
за Слобу. Таквих примера је небројено.
Слобу опет окружују лоши
људи
• Да ли сте књигу послали Слободану
Милошевићу? Да ли је он прочитао књигу?
– По наговору једне изузетне
жене, књигу сам у јуну прошле године послала у Хаг по адвокату Миши
Огњеновићу и написала писмо, где сам дословце навела: “Можда ће Вас
заболети описи Вама драгих личности, али ова књига не би била
целовита ако не бих истакла оно што су урадили, или што нису, а
морали су, а било је кобно за Ваш државнички статус. Али, кад све
разгрнемо, ова књига је необорив доказ да Ви изборе нисте изгубили,
нити их је Коштуница добио, већ су дириговано прекинути, а чистом
злоупотребом овлашћења, Савезна изборна комисија је фалсификатом
прогласила Војислава Коштуницу председником СРЈ. Ви сте насилно
остали без имунитета и на тај начин су отворена врата за изручење у
Хаг, а што као доказ можете користити у својој одбрани. Јер, како би
Вас иначе одвели...”
Тек два месеца касније, адвокат
Огњеновић ми је вратио књигу, али без писма, уз образложење да је
“он проценио да Милошевић не треба да прочита моју књигу”. Ко је он
да то процењује? Био је дужан да је да, а Слоба је могао да је баци
кроз прозор уколико му се не допада. Више нисам покушавала. Ето, то
говори само о појави која је била и раније, а то је контрола
информација. Сад је та цензура искључиво у рукама емисара који
одлазе у Хаг, а приметно је да су то, у последњој години, управо они
“повампирени пријатељи” који су му окренули леђа у његовом најтежем
периоду од 24.9. до 7.10.2000. године. Па, зар Милутин Мркоњић
6.10.2000. године није рекао Ђинђићу: “Браво царе” и верно му служио
све до смрти, игноришући све оне силне митинге подршке након хапшења
Милошевића. Али, то је фаталност избора. Кад ме већ питате за тај
податак, могу Вам рећи да ја од изласка књиге и трпим највеће ударе
од појединаца из “Слободе” а којима се придружила и моја крвна
сроткиња. Али, то је тако откад је света и века. Дар се не прашта.
Ја сам била човек и доследан судија у периоду “5. октобра”, кад су
ти, назови пријатељи, севдисали у пиру крволочних стрвождера. Зато
свесно потенцирам на разлици између мог и њиховог дела. У воз са
њима се не трпам. Мени доказивање пријатељства не треба. Ја и нисам
хтела бити пријатељ, већ човек. Моја књига је најубојитији доказ. Ко
зна, можда су му они однели и фалсификат књиге који илегално кружи и
који је искривљен и осакаћен баш у делу који се односи на разговор с
Милошевићем. Све је могуће. Ја на то не могу утицати.
Улог у ову модерну верзију
Драјфусове афере био је огроман. До сваког се, на жалост, може доћи,
па и до несавесних штампара.
• Ви сте због те доследности претрпели
буквалан прогон из правосуђа. Књига се завршава са језивом сценом
физичког насиља, након што су вас суспендовали и са места судије и
председника Привредног суда у Београду?
– Управо сам том сценом хтела
опоменути да се никад и никоме то више не догоди. И сам приказ
насиља сам знатно ублажила, да се моја мука не разголити до краја,
да колико-толико сачувам своју личност, јер у бити, то се до краја
не може ни описати. Прво ми је Горан Кљајевић 6.10.2000. године са
сурчинском групом, тачније Милетом Луковићем Кумом (поподне је био и
Душан Спасојевић) обио кабинет око 14 часова, са још 15 момака и
однели су сву моју службену и приватну документацију, па, и поред
изласка МУП-а и свих материјалних доказа, врх правосуђа им не сме
ништа, већ мене суспендују првог радног дана 9.10.2000. године, да
би ме зауставили од тражења отете документације, а провалника
Кљајевића именовали за вршиоца дужности председника суда. То је,
уистину, најскарадније што се икад десило у историји српског
правосуђа и тим чином је мафијашко привредно легло усељено у
најслужбенији део суда, као еклатантан пример директног умирања
институција. То свирепо дело спровели су Зоран Балиновац, тадашњи
ЈУЛ-ов заменик министра правде, Балша Говедарица, председник
Врховног суда и најсрамнија личност у историји привредних судова
Чедомир Простран. То правно насиље је таквог степена да им савест
никада неће дозволити да мирно спавају. Они су мени отели
егзистенцију, а да чину удаљења није претходила никаква контрола мог
рада, па је њихов злочин већи и од Кљајевића и његових Сурчинаца,
јер они сами нису могли себе амнестирати. Због страха од
одговорности они су инспиратори најмонструознијих подметачина и
даље, кад је мој живот у питању, јер сам онај рањени сведок који им
хода по сновима, а кога су захваљујући свом неморалу бацили у канxе
најокорелијих мафијаша. Ја сам 9.10.2000. године случајно остала
жива и подигла се из локве крви на самом улазу у мој стан. Поново су
дошли у октобру прошле године, на четворогодишњицу, да докрајче
своје дело. Смештени су у изнајмљеном стан на првом спрату зграде у
којој живим и мистериозном пословном простору у приземљу, које
обезбеђује логистику од уласка у мој стан изношењу докумената, а и
нечег још најсвирепијег. МУП је обавештен, али ништа није
предузето.
• Да ли то повезујете са кривичним
поступком који се годинама води пред Првим општинским судом у
Београду против Савезне изборне комисије, а где сте Ви открили да је
баш тај суд фалсификовао Ваш потпис на истражној изјави. О томе
имате налаз вештака графолога?
– То је, нажалост, тачно. То је
доказ да се над мојом личношћу спроводи геноцид, баш онако како ми
је Зоран Балиновац претио 9.10.2000. године, изнуђујући оставку,
коју ја, упркос свему, нисам дала. Претио ми је монтирањем кривичних
поступака, преко намештаљки фалсификовањем мог рукописа. И, ето,
речено је испуњено, што је незабележено у судској пракси. Он је од
ЈУЛ-а побегао код Коштунице и учврстио моје непријатељство са истим,
због мог константног прозивања да је незаконито изабран за
председника СРЈ. До сад сам мислила да сам прогнана само од
правосудне хоботнице, али сад проверено знам да је у питању и
политичка логистика коју Балиновац, као високо позициониран у ДСС,
обезбеђује преко Коштунице.
Ствари стоје овако. Кад сам
вештачењем открила да ме суд који ми суди (Први општински)
фалсификовао само да бих била оптужена, поступак је нагло прекинут,
иако је био при крају да та правосудна брука не би угледала светлост
дана. Од септембра 2004. године предмет се не заказује, а то
коинцидира са налетом новог прогањања. Очигледно сам још 26. октобра
2004. године требала бити убијена јер сам се једва ишчупала из
отмице, организоване уз помоћ таксисте. И то је пријављено. Али
ништа. Предмет се и даље не заказује зато што је, нажалост, са
фалсификовањем настављено и даље. Они знају да ја тачно знам који су
све документи промењени, као што знају да документацију коју ми
износе па промењену враћају не држим само у мом радном столу у
комоди, коју су прочешљали кад год су хтели. Они чекају да заврше са
мном, па да своје фалсификате прикажу као моје оригинале. То је
најопаснија игра, у коју су умешане многе личности из моје књиге. Ја
сам о свему што ми се догађа написала многа писма и проследила на
многе стране. Мој рукопис је апсолутно фалсификован, па се често та
писмена обраћања фризирају, а поготово она упућена министру правде.
Али, сиже које пишем свима рећи ћу и Вама. Било шта да ми се деси,
знајте да нисам доборовољно нестала, нисам суицидна и у одличној сам
психофизичкој кондицији. Ако нестанем, знајте да би тек тад била
убијена моја књига, моје дело преточено у моје крваво сведочење о
злу које се озаконило 7.10.2000. године, а које мора остати тајна.
Све док сам жива књигу ми нико не сме такнути, нити подмукли
судионици исте смеју са мном полемисати, јер из сваке речи врца
необорива истина, па су се сјатили да данак тој борби за истину прво
платим ја. А онда и књига, на коју сам бескрајно поносна. Суштина
мог прогана је што поседујем материјални доказ, да ми је суд намести
фалсификат. Зар за један правни систем постоји нешто горе. Зато хоће
да ме убију и да на тај злочин почињен у самом суду ставе тачку.
