субота, 6. април 2013.


ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ИРИНЕЈ


Јавни апел државном руководству Србије

Господину Томиславу Николићу,
Председнику Србије
Господину Ивици Дачићу,
Председнику Владе Србије
Господину Александру Вучићу,
првом Потпредседнику Владе Србије
Београд



Уважени господине Председниче,

уважени господине Председниче Владе,

уважени господине први Потпредседниче Владе,

 

У овом, за Србију и Српство тешком и пресудном – а можда и судбоносном – тренутку обраћамо вам се у име Српске Православне Цркве очински и братски, са поштовањем и поверењем у Вашу православну хришћанску савест и у Ваше осећање родољубља и државничке одговорности. Не обраћамо вам се на уобичајени начин него јавним апелом, а то чинимо из више разлога, од којих су најважнија два – краткоћа времена (бриселски ултиматум истиче, наиме, већ у уторак) и потреба да се на најочевиднији начин оповргне безочна лаж коју последњих дана шире одређени људи и извесни медији тврдећи да наша Црква ћути о Косову(!).

И ми, као и читав српски народ, знамо и осећамо колико је вама сада тешко, пред каквим мучним избором се налазите и под каквим сте притисцима и уценама. Подсећамо вас, међутим, у циљу охрабрења и духовне подршке, да вам није теже него што је било честитоме Кнезу уочи Косовског боја, или књегињи Милици после боја, или патријарсима Пајсију, Арсенију III Чернојевићу и другима под османским игом, или свештенемученику ђакону Авакуму пред устанак, или Карађорђу и Милошу током оба устанка, или краљу и влади у време аустроугарског ултиматума 1914. године, или српској држави у недавној прошлости, у време ултиматума из Рамбујеа.

Црква, по својој саборној природи, није против идеје о европском обједињавању народâ и државâ нити против идеје о још ширим процесима уједињавања. Уосталом, Црква је искључиви историјски зачетник и носилац учења о свечовечанском јединству и о свејединству творевине Божје у Христу. Али овде сада више није реч о томе. Сада се од Србије ултимативно тражи фактичко одрицање од Косова и Метохије, од изворишта нашега црквеног, народног и државног бића, и препуштање тамошњег остатка српског народа власти оних који су претходно његов већи део или побили или прогнали, у замену за магловиту и неизвесну могућност добијања фамозног – само за Србију условног – „датума за почетак преговорâ”, преговорâ чије трајање и исход нико жив не може предвидети.

Захваљујући бруталној, али зато лековитој искрености берлинског речника, за разлику од бриселског, једно је сасвим предвидиво и извесно – последњи ултиматум ће гласити: или и званично, формално, признајете „државу Косово” или од пријема у Европску унију нема ништа. Другим речима: од Срба се захтева да се добровољно одрекну територије и суверенитета, чак и трагова свог хиљадуипогодишњег живота на Косову и Метохији (будући да косовско-метохијски Арбанаси и у присуству НАТО-снагâ могу некажњено да скрнаве цркве, манастире и гробља и нападају људе), а за узврат се нуди празно, необавезујуће обећање „светле европске будућности”, односно нуди се у пракси једно велико ништа, уз циничну поруку: држите то чврсто!

Дух данашње Европске уније није, нажалост, дух добре старе Европе. Ми и даље јесмо за идеју слободног духовног и економског обједињавања европског континента, али никако нисмо за пројекат поробљавања или понижавања било које европске државе, па ни наше Србије. Уверени смо да ниједно државно руководство Србије, па ни данашње, нема ни право ни мандат да пристане на услове који нису испостављени ниједној другој држави кандидату за чланство у Европској унији. Улазница је прескупа. Србија не би смела да пристане да унапред плати такву цену за робу која јој можда никад неће бити испоручена. Она то никад у својој историји није учинила, без обзира на чашу жучи коју је због тога из века у век морала да испија.

Најважније предизборно и непосредно постизборно обећање вас који сте добили народно поверење да у бурном и смутном времену водите државни брод Србије било је да ни под каквим условима нећете ни предати, ни издати, ни продати Косово и Метохију, историјску Стару Србију.

Ми, архијереји Српске Православне Цркве, уверени да представљамо и изражавамо став свих њених верника, сматрамо својом светом дужношћу да вас на то обећање подсетимо и да вас уверимо да очекујемо, као и огромна већина нашег народа, да га одржите. То чинимо управо сада јер смо потпуно свесни трагике тренутка и бремена одговорности на вашим плећима.

Ипак, нада никад не умире. Када се разиђу тмасти облаци, сијаће сунце. Сутра је у нашој Цркви недеља поклоњења Крсту, а ускоро ће празник Васкрсења. Када су пред нама два зла, мање зло је најбоље решење. Верујемо у љубав и помоћ Божју како нама тако и свим људима добре воље.

Са благословом

Председник Светог Архијерејског Синода

АЕМ Патријарх српски

И р и н е ј

Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода
Доставља: Епископ бачки Иринеј

КОСОВО И МЕТОХИЈА СУ ДУША СРБИЈЕ !!!



Александр Малинин - Я обьявляю Вам любовь (2010)

 

 



 01. Дай мне Боже (Remix) (4:18)
02. На белом коне (3:31)
03. Очарована (3:47)
04. Под венец (4:35)
05. Голуби (3:14)
06. Памяти Карузо - Caruso's Memory (5:16)
07. Дай мне Боже (4:25)
08. Борт 115 (4:49)
09. Чертополох (3:42)
10. Твои глаза (2:55)
11. Я обьявляю Вам любовь (3:54)
12. Завтра - август (3:03)
13. Надо вернуться (3:44)
14. Печали свет (3:54)
15. Храм (3:58)
16. За далью даль (3:36)
17. Новый год (4:46) 







Линк :





Јутро које Београд неће заборавити - 6. април 1941

 



 Фашистичка Немачка је без објаве рата 6. априла 1941. године напала Краљевину Југославију. Напад је почео снажним ударима ваздухопловних снага, специјалним дејствима и брзим продорима оклопно-механизованих јединица. Главни циљ напада немачког ваздухопловства је био: разарање Београда, деморалисање војске и народа и уништење југословенских ваздухопловних потенцијала. Одлуку, да се Београд разори, донео је лично Хитлер 27. марта, разјарен вестима о демонстрацијама у Београду против потписивања 'Тројног пакта'.



 Извршење задатка поверено је 4. ваздушној флоти под командом генералпуковника Александра Лера. Операција уништења Београда носила је назив 'Страшни суд' [Strafgericht]. У 6.30 часова напала су 234 бомбардера и 120 ловаца. Већина житеља југословенске престонице затечена је на спавању јер је била недеља.


 У току 6. априла град је бомбардован у четири налета, а настављено је 7. априла, 11. и 12. априла. На Београд је изручено око 440 тона разорних запаљивих бомби. Погинуло је преко 2.500 људи. Уништено је више стотина зграда, међу њима до темеља срушено издање Народне библиотеке Србије - установе основане 1832. - са око 300.000 књига, укључујући средњовековне списе непроцењиве културне вредности. Међу бомбардованим објектима је и Стари двор [са срушеном куполом].



 Немачки фелдмаршал фон Клајст је на суђењу, после рата, о томе рекао: 'Ваздушни напад на Београд 1941. године је првенствено имао политичко- терористички карактер и није имао ничег заједничког са ратом. То бомбардовање из ваздуха је било ствар Хитлерове сујете, његове личне освете.'





 У бомбардовању Београда 1941. погинуло је 2.274 људи (процене: 2.271-4.000, немачке процене 1500-1700). Порушено је 627 зграда, веома оштећено 1.601 зграда, делимично оштећено 6.829 зграда, укључујући део зграде Старог двора. Тешко је оштећена Вазнесењска црква у којој је било верника. Најзначајнији споменик културе уништен у бомбардовању је Народна библиотека са 300.000 књига, укључујући средњовековне списе непроцењиве вредности. 

петак, 5. април 2013.

6 април је опет критичан дан за Србију

 

 

 

6-ог априла Махатма Ганди је почео своју борбу да ослободи Индију владавине британске империје, а у Египту се слави као дан када су се супротставили западним крсташима и скорије диктатури Мубарака. У Србији је то дан вишеструких бомбардовања у историји – 1941, 1944, 1999 а данас медијског бомбардовања опет у режији Немаца и Американаца али овај пут у исто време.


“Данас, када станемо и погледамо у правцу Косова и Метохије, видимо нашу земљу која је окупирана. У нашим рудницима, на нашим пољима, рекама, шумама сада се налазе стране корпорације. У нашим селима и градовима или нико не живи или живе туђини, а патролирају стране војне и полицијске трупе.“


Oве речи из душе народа комотно могу нажалост да се примене данас и на целу Србију а не само на Косово и Метохију иако то многима није видљиво на први поглед. Како бар сада ствари стоје, власт је њихова – власт страних интереса и корпорација и њихових интереса да се. И то ће бивати све више у мери у којој народ подлеже потрошачкој и политичкој пропаганди одавно проданих медија. Када утврдимо ту дијагнозу и схватимо да је проблем далеко шири и дубљи од окупације Косова и Метохије, моћи ћемо да почнемо да размишљамо о решењима макар за неку будућност.


Мора само да се умре – је стара народна мудрост и одговор на сва плашења народа која долазе са врха власти само да би се оправдало оно што се не може оправдати – предаја земље и државе за илузију о економском бољитку и празна обећања. Зато је помињање било каквог “морања“ од стране политиканата на власти у вези бесмисленог датума за доживотно чекање у предсобљу организације која уцењује и растаче Србију потпуно бесмислено.


Народу треба отворено рећи да неће никоме бити боље ако се одрекне Косова и Метохије јер ће сутра по истом обрасцу моћи да то исто траже и за Војводину и друге делове Србије, а економију нам ионако уништава управо процес придруживања ЕУ иако медијска и политикантска машина убеђује народ у супротно. О томе говоре пуке чињенице економског посртања и пропасти индустрије и полаганог дављења пољопривреде. Када се једном пристане на уцене уценама нема краја. А ЕУ има толико проблема да никада неће моћи Србији да поврати ни део онога што јој је отела и отима.


Зато политикантима на власти треба поручити – Распишите референдум о ЕУ одмах јер вам нико није дао на изборима мандат да се одричете Косова и Метохије данас а сутра ко зна још све чега.


Наравно не очекујте да ћете видети од власти у назови “демократији“ да поштује демократију и устав и зато ако ова власт пристане на уцене на народу је да то не призна јер ако они немају избор народ га увек има.


Плашећи народ пресушивањем кредита из ЕУ прећуткују да нас са запада кредитима само даве и уцењују и праве све неспособнијим да преживимо и опстанемо. Прижељкивања неких да ће неко из власти устукнути у задњем моменту – наравно ради се о Вучићу – су нажалост мало вероватна. Чак и да је у стању да се освести до краја (а није), критично је потребно да народ сада изађе у суботу и покаже Вучићу и Дачићу а и западу шта мисли о предају Косова и Метохије за празна обећања и нове кредите који ће нас дотући.Вучић је учествовао у тој обмани и тешко је видети да сада може да се врати са пута на који је кренуо. Пре ће бити да се у целој причи ради само о игри ко ће сутра бити највећи кривац за формалну издају коју спремају.

Вучић је у тој причи и даље а да ли ће имати храбрости да устукне је нешто на шта он само може да одговори али то не треба да има никакав утицај на сваког поштеног човека да устане и каже гласно шта мисли о издаји која још увек виси у ваздуху – и 6-ог априла и после колико год да треба и у свакој прилици све док Србија не поврати власт над самом собом коју данас нема подједнако у Београду као и на Косову и Метохији.Само ако се довољно људи покрене ова циркуска представа о “преговорима“, а у суштини дикатату са запада, може да добије шансу да се не претвори у државну трагедију која је планирана.



Зато не треба да нас много занимају њихова лавирања све док се јасно не покаже да иза њих стоји искрена намера да Србија макар застане пред провалијом званом ЕУ. А ЕУ јесте провалија за Србију и то не само због Косова већ због уништавања целокупне економије и будућих уцена око Војводине и потенцијално Рашке и Прешева и Бујановца. Ко то не види већ сада научиће тек када га то лупи по глави.


Зато устанимо у суботу и рецимо НЕ уценама Брисела и Вашингтона и позовимо власт да се освести и поштује свој народ, устав и будућност државе коју управо они највише угрожавају а не Брисел или Вашингтон. Будимо свесни да они који и у суботу изаберу да седе подједнако забијају ексере у ковчег српске државе и своју будућност баш као и Дачић и Николић и Вучићи структура око њих данас и Тадић и његова камарила јуче.



 

Вячеслав Бутусов и Ю-Питер - Сборник каверов (2013)

 

 

 01. Аделаида (оригинал БГ)
02. Звезда по имени Солнце (оригинал В.Цой)
03. Одна в трёхкомнатной квартире (оригинал Секрет)
04. Вариация на цыганские темы (оригинал В.Высоцкий)
05. Благодарный мертвец (оригинал Д.Романов)
06. Рок-н-ролл мёртв (оригинал БГ)
07. Песня Кэрролла (оригинал В.Высоцкий)
08. Упругие их имена (оригинал Пикник)
09. Посошок (оригинал А.Башлачёв)
10. Люблю-Прощай (оригинал Торба-на-Круче)
11. Ты или я (оригинал Машина Времени)
12. Танцы (оригинал Магнитная Аномалия)
13. One More Kiss (оригинал Paul McCartney)
14. По морям-по волнам (оригинал Краснознаменный хор Александрова)
15. Гусарская (музыка и слова народные)








Линк :


четвртак, 4. април 2013.

СРБИЈО ПРОБУДИ СЕ !!!



ПОРУКА ОНИМА КОЈИ СУ ТРЕНТНО НА ВЛАСТИ У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ



СРАМНА ИЗЈАВА АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА

"План понуђен у дијалогу лош, ако одбијемо земља ће пропасти"

 

Гостујући у Дневнику РТС-а, Вучић је рекао да се Србија налази у драматично тешкој ситуацији.


"Ако одбијемо план то ће значити затворена врата Србији у свету и мање новца за наш буџет", сматра Вучић. 


"Били смо оптуживани од неких људи, а нису знали о чему се преговара", навео је вицепремијер.

Према његовим речима, мораћемо да бирамо између две ствари - прихватање лошег плана за Србе на северу Косова и одбијања да потпишемо било какав споразум са ЕУ.


"Морамо покушати да добијемо датум и да нађемо заједнички језик са западним силама, велико је питање да ли ћемо успети и велики ризик", поручио је Вучић.


Први потпредседник Владе каже да се налазимо "између чекића и наковња", али поручује и да у наредних 72 до 96 часова морамо да донесемо одлуку.



ПИТАЈТЕ НАРОД И ОНЕ КОЈИ СУ ВАС ИЗАБРАЛИ !!!

ОДГОВОР ЈЕ УНАПРЕД ПОЗНАТ !!! 


СА ВАМА НА ЧЕЛУ ЗЕМЉА ЈЕ ВЕЋ ПРОПАЛА !!! 



среда, 3. април 2013.

И још мало...о Митровици ( а онда више нећу )...




Ко ће бити ухапшен у Митровици?


У једним недељним новинама, које имају добре полицијске изворе, писало је да како је сремачки тајкун Душан Боровица, који се налази у притвору по више основа, у замену за статус сведока сарадника, спреман да призна ко га је све од војвођанских политичара, али и ситније бораније, и у којој мери рекетирао. Из те грађе могао би се склепати и сценарио за полицијско тужилачки филмски драмолет на тему „Ко ће бити ухапшен у Митровици?“.
То мислим с обзиром да је на незаконито арчење митровачког буџета, по извештају државног ревизора, отишло преко три милиона евра, или сваки пети динар пореских обвезника, од чега највише за Боровицине фирме, а без поштовања процедуре о јавним набавкама.
Наравно, ако овај наш главни полицајац, сремачки Смајић, не буде толико спор као директор полиције Вељовић, кога Вучић због креативне лењости критикује ових дана, или ако надлежни из тужилаштва не оду на годишњи одмор.
Али, с обзиром на „политичку вољу“ нејаке опозиције и главног коалиционог партнера бивших и садашњих властодржаца (СНС у Сремској Митровици бије глас да „конобаришу“ у актуелној власти), тешко да ће се то догодити. Овде су и много крупније ствари гурнуте под тепих.

Митровачка јавна (пре свега политичка) сцена већ дуже време личи на септичку јаму. Загађена је свака нормалност, опозиција се купује радним местима у Водоводу и канализацији, полуписмени новинари за ситниш, а Сремска Митровица већ је одавно зароњена у зону сумрака. Свему томе у највећој мери је допринела централа Демократске странке, на челу са Душаном Елезовићем, који је успео да тотално разбуца једну од јачих војвођанских организација.

Тако се у Сремској Митровици десио један невероватан парадокс, који не иде у прилог онима који кажу да Вучић хапси само криминалце из ДС. Тај случај је везан за Александра Продановића, човека који је одбио да по налогу појединаца из војвођанске власти рекетира Душана Боровицу за радове које његове фирме изводе у Сремској Митровици. Продановић је онда гурнут у страну, а ко се и у којој мери прихватио одговорности рекетирања може само да се претпоставља.
Елем, Продановић је платио цену, тако што су га Елезовић и камаради, након што је расформиран Градски одбор демократа, искључили из странке. Сам Продановић није се баш потресао због тога, већ је ових дана основао одборничку групу под називом „За бољу Митровицу“, у којој је већина „бивших“ демократа. Док ће одборничку групу „ДС – Александар Продановић“, која је на локалним изборима освојила највише гласова, преузети др Мирослав Кендришић, по некима будући шеф странке на локалу и будући директор митровачке болнице. За сваки случај, како би се од бивших 18 одборника ДС, прикупило пет, што је минимум за формирање одборничког клуба, потрудили су се ДСС и ГГ „Вредна Митровица“, „стратешки партнери“ Д. Елезовића, побринувши се да у „свом“ јавном предузећу које брине о митровачком водоводу и канализацији, запосле бар једног „сигурног“ одборника из редова „жутих“.
Ето шта ти је кад су одборници власници својих мандата: данас можеш да будеш шеф паркинг места, сутра да руководиш гробљем, а прекосутра да одврћеш и заврћеш водоводну славину.

Елем, тако ће екипа која влада селендром која се представља као Град Сремска Митровица, а на чијем се челу неформално налази Ненад Лемајић, алфа и омега локалне политике, поред већ постојеће локалне СНС, имати још једног „кућног љубимца“, оличеног у разбуцаној ДС.

Продановић каже да му је Елезовић учинио услугу, јер данас многи добри кадрови, чланство и бирачи одлазе из митровачког огранка Демократаске странке. За разлику од њих, почели су да се ту окупљају чудесни људи и разне пропалице, међу којима и узорни чланови „земунског клана“.
Ипак, политичка сцена у Сремској Митровици је у толикој мери криминализиована, са појединим странкама које делују као организована криминална група, да појава нове одборничке групе, посебно у опозицији, тешко да може у догледно време ишта да уради да Митровици буде боље.

Битанге су се толико укорениле, да ће требати доста труда и рада док се пређе пут од једне приватизоване Алибабине пећине (у шта се претворила митровачка касаба) до некакве боље, цивилизованије Митровице.

 

( "М Новине" - Владимир Ћосић )

Још мало о Сремској Митровици...



ЗА­ШТО ГРА­ДО­НА­ЧЕЛ­НИК БРА­НИ­СЛАВ НЕ­ДИ­МО­ВИЋ ОБ­МА­ЊУ­ЈЕ ПО­ВЕ­РЕ­НИ­КА РО­ДО­ЉУ­БА ША­БИ­ЋА - Шта знају деца шта је сто милиона...



Гра­до­на­чел­ник Срем­ске Ми­тро­ви­це Бра­ни­слав Не­ди­мо­вић не во­ли кад му се спо­чи­та­ва да је „прав­ник скром­ног фор­ма­та“. Због те ква­ли­фи­ка­ци­је ка­дар је да по­диг­не ту­жбу, јер очи­глед о се­би као ди­пло­ми­ра­ном прав­ни­ку има ма­ло бо­ље ми­шље­ње. Он спа­да у ону вр­сту по­ли­ти­ча­ра ко­ја во­ли да се по но­ви­на­ма пи­шу са­мо ле­пе ства­ри. Во­ли да на­ја­вљу­је хи­ља­де но­вих рад­них ме­ста. Кад се те на­ја­ве не оства­ре он он­да на­ја­вљу­је хи­ља­де још но­ви­јих рад­них ме­ста. И та­ко у круг. Да­ље, гра­до­на­чел­ник Бра­ни­слав Не­ди­мо­вић во­ли и да се сли­ка по бил­бо­рди­ма, во­ли кад по­бе­ди на из­бо­ри­ма, во­ли, јед­ном реч­ју, кад га љу­ди во­ле, кад гла­са­ју за ње­га. Жи­ва гла­ва. Ко то не во­ли?


Ме­ђу­тим, има ства­ри ко­је гра­до­на­чел­ник Бра­ни­слав Не­ди­мо­вић ни­ка­ко не во­ли. Пре­вас­ход­но, не во­ли кад га не­ко пи­та ка­ко тро­ши бу­џет­ска сред­ства. М НО­ВИ­НЕ по­след­њих го­ди­на има­ју на­ви­ку да гра­до­на­чел­ни­ка про­пи­ту­ју о то­ме ка­ко се тро­ши но­вац по­ре­ских об­ве­зни­ка. На та пи­та­ња он по­не­кад од­го­во­ри, по­не­кад не од­го­во­ри. Кад не од­го­во­ри, М НО­ВИ­НЕ мо­ра­ју ин­фор­ма­ци­је да тра­же пре­ко кан­це­ла­ри­је по­ве­ре­ни­ка за ин­фор­ма­ци­је од јав­ног зна­ча­ја Родољуба Шабића. 


А ка­ко се ди­пло­ми­ра­ни прав­ник Бра­ни­слав Не­ди­мо­вић прав­да по­ве­ре­ни­ку за ин­фор­ма­ци­је од јав­ног зна­ча­ја, за­што јав­но­сти не­ће да да од­ре­ђе­ну ин­фор­ма­ци­ју? Та­ко што де­нун­ци­ра и ола­ја­ва и но­ви­не и но­ви­на­ра. Та­ко што на па­сја ко­ла на­ру­жи но­ви­на­ра и но­ви­не ко­је хо­ће да са­зна­ју (гле чу­да?) ка­ко то ди­пло­ми­ра­ни прав­ник на ме­сту гра­до­на­чел­ни­ка Срем­ске Ми­тро­ви­це рас­по­ла­же јав­ним (под­вла­чи­мо јав­ним) фи­нан­си­ја­ма. 


По­след­њи слу­чај у ком су мо­ра­ли да ин­тер­ве­ни­шу из кан­це­ла­ри­је по­ве­ре­ни­ка Ро­до­љу­ба Ша­би­ћа по­но­во је по­ка­зао ка­ко је свест о по­ло­жа­ју на ком се на­ла­зи и по­слу ко­јим се ба­ви код гра­до­на­чел­ни­ка Бра­ни­сла­ва Не­ди­мо­вић не­што ма­ло по­му­ће­на. На­и­ме, у свом до­пи­су по­ве­ре­ни­ку он об­ја­шња­ва за­што но­ви­на­ру М НО­ВИ­НА­МА ни­је у за­кон­ском ро­ку до­ста­вио по­дат­ке ко­ји су од ње­га тра­же­ни, па ка­же ка­ко тај но­ви­на­р М НО­ВИ­НА „из­вр­ће чи­ње­ни­це“ и ка­ко су про­тив ње­га во­ђе­ни „кри­вич­ни по­ступ­ци“. Ко би­ва, но­ви­нар ми се уоп­ште не сви­ђа, не пи­ше ле­по, па за­то не­ћу да му пру­жим ин­фор­ма­ци­је. Ди­пло­ми­ра­ни прав­ник Бра­ни­слав Не­ди­мо­вић, ко­ји не во­ли да му се спо­чи­та­ва да је „прав­ник скром­ног фор­ма­та“ тре­ба­ло би да зна да све то што је на­вео, чак и да је не­ким чу­дом исти­на, не мо­же да бу­де раз­лог ус­кра­ћи­ва­ња ин­фор­ма­ци­ја од јав­ног зна­ча­ја. Сва сре­ћа па у по­ве­ре­ни­штву за ин­фор­ма­ци­је од јав­ног зна­ча­ја се­де љу­ди ко­је не мо­же сва­ко об­ма­ну­ти.


На стра­ну што ди­пло­ми­ра­ни прав­ник Бра­ни­слав Не­ди­мо­вић очи­глед­но не раз­ли­ку­је пар­нич­ни од кри­вич­ног по­ступ­ка, „извртање чињеница“ бар може лако да се утврди. Не­ка сва­ки не­ду­жни чи­та­лац про­чи­та из­ве­штај Др­жав­не ре­ви­зор­ске ин­сти­ту­ци­је, па ће му би­ти ја­сно о че­му је ов­де реч. Уз то, не­ка гра­до­на­чел­ник Бра­ни­слав Не­ди­мо­вић об­ја­сни за­што је др­жав­ни ре­ви­зор под­нео про­тив ње­га пре­кр­шај­ну при­ја­ву? То што он говори по локалним телевизијама вређа интелигенцију овог новинара. Ка­ко смо мо­гли да чу­је­мо пре неку недељу, гра­до­на­чел­ник Не­ди­мо­вић је ре­као да је до­био пре­кр­шај­ну при­ја­ву због непоштовања закона о јавним набавкама приликом куповине смокија за новогодишње пакетиће. Између осталог, а о том „осталом“ је избегао одговор. Ваљда су то само ситнице. Као што је ситница уговор са „Путевима“ Душана Боровице на 103 милиона динара који је склопљен мимо закона о јавним набавкама.
Слушајући Бранислава Недимовића могло би се закључити да је не­ка ме­сна за­јед­ни­ца пре­ма­ши­ла тро­шков­ник, ку­пу­ју­ћи смо­ки за но­во­го­ди­шње па­ке­ти­ће? Па су се ма­ло за­не­ли? За јед­но сто милиона ми­ли­о­на? Ма, хајте молим вас!


Др­жав­ни ре­ви­зор на 124 стар­не извештаја не истиче набавку смокија, али истиче пре­ко­ра­че­ње пла­та од 53 милиона динара, кр­ше­ње за­ко­на о јав­ним на­бав­ка­ма од 103 милиона, потрошених 332 милиона динара мимо закона о буџетском систему, не­ва­лид­ну до­ку­мен­та­ци­ју по ко­јој је пла­ћа­но при­ват­ним фир­ма­ма и слич­но, неуговорене радове који су плаћени и друго.


Овом при­ли­ком пи­та­мо ди­пло­ми­ра­ног прав­ни­ка, гра­до­на­чел­ни­ка Бра­ни­сла­ва Не­ди­мо­ви­ћа, ка­да је и на осно­ву че­га утвр­дио ска­лу по ко­јој ме­ри да ли је тро­ше­ње бу­џет­ског нов­ца ми­мо за­ко­на сит­ни­ца или не? Ко­ли­ко нов­ца из бу­џе­та Гра­да Срем­ска Ми­тро­ви­ца, по ње­го­вом ми­шље­њу, тре­ба да по­тро­ши ми­мо за­ко­на, па да то бу­де озбиљ­на ствар? По­што ми­шље­ње др­жав­ног ре­ви­зо­ра та­ко релативизује. И да ли ти­ме што М НО­ВИ­НА­МА не­ће да по за­ко­ну да ин­фор­ма­ци­је о тро­ше­њу нов­ца из бу­џе­та же­ли да об­ма­не јав­ност и са­кри­је не­ке не­за­ко­ни­те рад­ње? 



Све­тла­на Цу­ца­нић

Демократска странка - Умрлице,отпадници и писма члановима...

Док се челницима Демократске странке шаљу умрлице ни локални отпадници нису неактивни.Ево на пример писма које ових дана на своје адресе примају чланови Демократске странке из Сремске Митровице.

У потпису овог писма је,иначе,Александар Продановић некадашњи "истакнути" члан ове странке чије ће име остати заблежено у сремскомитровачким аналима по томе што је за веома кратко време уништио све оно што је у Сремској Митровици вредело.

Потпис "дипл.инг.маш." немојте озбиљно схватити.Његово "радно" искуство никада није имало везе са том титулом.

 

 

НО­ВА ОД­БОР­НИЧ­КА ГРУ­ПА У МИ­ТРО­ВАЧ­КОМ „ПАР­ЛА­МЕН­ТУ“ - Ве­ћи­на бив­ших де­мо­кра­та у клу­бу „За бо­љу Ми­тро­ви­цу“

Од 17 од­бор­ни­ка Де­мо­крат­ске стран­ке у Скуп­шти­ни гра­да Срем­ска Ми­тро­ви­ца, њих 14 пот­пи­са­ло је по­др­шку за фор­ми­ра­ње но­ве од­бор­нич­ке гру­пе „За бо­љу Митровицу“, са Алек­сан­дром Про­да­но­ви­ћем на че­лу. Ово је и ста­вља­ње тач­ке на аго­ни­ју ми­тро­вач­ког огран­ка ДС, на­кон што је стра­нач­ка цен­тра­ла, оли­че­на у Ду­ша­ну Еле­зо­ви­ћу, због уну­тар­стра­нач­ких су­ко­ба, рас­пу­сти­ла Град­ски од­бор, а за­тим и ис­кљу­чи­ла из стран­ке бив­шег пред­сед­ни­ка Алек­сан­дра Про­да­но­ви­ћа.

Алек­сан­дар Про­да­но­вић, по­ма­ло у ша­ли, ка­же да му је „Еле­зо­вић уства­ри учи­нио услу­гу“, а бив­шим ка­ма­ра­ди­ма по­же­лео сре­ћан пут на че­лу са Ђи­ла­сом, Пај­ти­ћем, Еле­зо­ви­ћем и оста­ли­ма.

За пред­сед­ни­ка од­бор­нич­ког клу­ба „ДС – Бо­рис Та­дић“ у ми­тро­вач­ком „пар­ла­мен­ту“ по­ста­вљен је др Ми­ро­слав Кен­дри­шић, за ко­га се пред­ви­ђа да ће би­ти и но­ви шеф Град­ског од­бо­ра ДС, али и бу­ду­ћи ди­рек­тор ми­тро­вач­ке бол­ни­це. На пи­та­ње овог но­ви­на­ра, да ли ће ус­пе­ти да од раз­бу­ца­не ДС у Срем­ској Ми­тро­ви­ци офор­ми од­бор­нич­ку гру­пу, за ко­ју је по­треб­но нај­ма­ње пет од­бор­ни­ка, др Кен­дри­шић је од­го­во­рио по­тврд­но. Ка­ко не­зва­нич­но са­зна­је­мо, у по­моћ Кен­дри­ши­ћу је при­ско­чи­ла ДСС–ГГ Вред­на Ми­тро­ви­ца, „стра­те­шки парт­нер“ Ду­ша­на Еле­зо­ви­ћа, па је сход­но то­ме је­дан од­бор­ник на­вод­но за­по­слен у „Во­до­во­ду“. 

Кон­вен­ци­ја Гру­пе гра­ђа­на „За бо­љу Ми­тро­ви­цу“ за­ка­за­на је за 2. април, а већ на пр­вој на­ред­ној сед­ни­ци Скуп­шти­не гра­да Срем­ска Ми­тро­ви­ца, но­ва од­бор­нич­ка гру­па по­че­ће са сво­јим зва­нич­ним ра­дом.


В. Ћо­сић

ЕВОЛУЦИЈА





МИСЛИТЕ О ТОМЕ !!!!

уторак, 2. април 2013.

Нина Высотина, Анатолий Сафиуллин - Песни русских ямщиков (2004)

 

 


01. Анатолий Сафиуллин - Вот мчится тройка почтовая (сл. и муз. народные)
02. Нина Высотина - Однозвучно звенит колокольчик (сл. и муз. народные)
03. Анатолий Сафиуллин - Что так скучно, что так грустно (сл. и муз. народные)
04. Нина Высотина - Вот мчится тройка удалая (муз. П. Булахов, сл. П. Вяземский)
05. Анатолий Сафиуллин - Вот на пути село большое (сл. и муз. народные)
06. Нина Высотина - Что вы головы повесили, соколики (сл. и муз. народные)
07. Анатолий Сафиуллин - Пара гнедых (сл. и муз. народные)
08. Нина Высотина - Бубенцы (сл. и муз. народные)
09. Анатолий Сафиуллин - Когда я на почте служил ямщиком (сл. и муз. народные)
10. Нина Высотина - Ой вы, кони мои вороные (сл. и муз. народные)
11. Анатолий Сафиуллин - Вдоль по Питерской (сл. и муз. народные)
12. Нина Высотина - Что ты жадно глядишь на дорогу (сл. и муз. народные)
13. Анатолий Сафиуллин - Извозчик (сл. и муз. народные)
14. Нина Высотина - Это было давно (сл. и муз. народные)
15. Анатолий Сафиуллин - Ой да тройка, снег пушистый (сл. и муз. народные)
16. Нина Высотина - Степь да степь кругом (сл. и муз. народные)
17. Анатолий Сафиуллин - Песнь ямщика (муз. А. Гурилёв, сл. К. Батухтин)
18. Нина Высотина - Ямщик, не гони лошадей (сл. и муз. народные)
19. Анатолий Сафиуллин - Запрягу я тройку борзых (сл. и муз. народные)


Нина Высотина, сопрано (2, 4, 6, 8, 10, 12, 14, 16, 18); Анатолий Сафиуллин, бас (1, 3, 5, 7, 9, 11, 13, 15, 17, 19)

Солисты оркестра русских народных инструментов им. Осипова

Дирижёр: Николай Калинин; Аранжировка: Анатолий Симон

Записано в 1990 году

Комментарий к релизу:

Песни русских ямщиков! Этот жанр народной музыки открывает многие стороны русской души.
Такие песни завоевали любовь и признание благодаря своей искренности, мелодичности и выразительности.
Труд ямщиков в России был тяжёл и порой опасен из-за больших расстояний в огромной России, из-за отсутствия железных дорог и хороших проезжих путей. Поэтому путешествия были длительные и, нередко, в очень плохих погодных условиях.
Ехать приходилось несмотря на жару и холод, дождь и туман, пургу и метель.
Песни были большим другом для ямщика, помогая ему и его пассажиру преодолеть невзгоды тяжёлого пути.
 
 
 
Линк :
 



Анна Герман - Наши любимые песни (2005)

 

 

 01. Когда цвели сады
02. Белая черемуха
03. А он мне нравиться
04. Быть может (на польском)
05. Вернись в Сорренто (на англ., польском)
06. Весна
07. Двое
08. Ave Maria (на итальянском)
09. Гори, гори, моя звезда
10. Надежда
11. Найду тебя
12. Колыбельная
13. Невеста
14. Опять плывут куда-то корабли (на польском)
15. Осенняя песня
16. Песня
17. Танцующие Эвридики (на польском)
18. Случайность
19. Русская раздольная
20. Эхо люби
21. Последняя встреча







Линк :

понедељак, 1. април 2013.

Стас Михайлов - Джокер (2013)

 

 

 01. Я ждал
02. Голос неба
03. Где-то там
04. Свет Звезды
05. Ты только для меня
06. Мы ждём
07. Две души
08. Не Обижай Любовь
09. Спящая красавица
10. Джокер
11. Ты одна
12. Оставь
13. Мой путь







Линк :

недеља, 31. март 2013.

Гоголь Николай Васильевич. Дню рождения посвящается!

 

 

 Николай Гоголь родился 1 апреля 1809 года в местечке Большие Сорочинцы на границе Полтавского и Миргородского уездов (Полтавская губерния). Он происходил из старинного украинского казацкого рода. В смутные времена украинской истории некоторые из его предков приставали и к шляхетству, и ещё дед Гоголя, Афанасий Демьянович Гоголь (1738—1805), писал в официальной бумаге, что «его предки, фамилией Гоголь, польской нации».

Прадед, Ян Гоголь, воспитанник Киевской духовной академии, «вышедши в российскую сторону», поселился в Полтавском крае (в настоящее время — Полтавская область Украины), и от него пошло прозвание «Гоголей-Яновских». (По другой версии они были Яновскими, так как жили в местности Янове). Сам Гоголь, по-видимому, не знал о происхождении этой прибавки и впоследствии отбросил её, говоря, что её поляки выдумали. Отец Гоголя, Василий Афанасьевич Гоголь (1777—1825), умер, когда сыну было 15 лет. Полагают, что сценическая деятельность отца, который был замечательным рассказчиком и писал пьесы для домашнего театра на украинском языке, определила интересы будущего писателя — у Гоголя рано проявился интерес к театру.
Василий Гоголь-Яновский, отец Николая Гоголя
Мария Ивановна Гоголь (рожд. Косяровская), мать писателя
Мать Гоголя Мария Ивановна (1791 – 1868), рожд. Косяровская, была выдана замуж четырнадцати лет в 1805 г. По отзывам современников она была исключительно хороша собой. Жених был вдвое старше её. Помимо Николая в семье было ещё одиннадцать детей. Всего было шесть мальчиков и шесть девочек. Первые два мальчика родились мёртвыми. Гоголь был третьим ребёнком. Четвёртым сыном был рано умерший Иван (1810—1819). Затем родилась дочь Мария (1811—1844). Все средние дети также оказались нежизнеспособными. Последними родились дочери Анна (1821—1893), Елизавета (1823—1864) и Ольга (1825—1907).


Гоголь Николай Васильевич. Дню рождения посвящается! + Знаменитые Экранизации!!

Жизнь в деревне до школы и после, в каникулы, шла в полнейшей обстановке украинского быта, как панского, так и крестьянского. Впоследствии эти впечатления легли в основу малороссийких повестей Гоголя, послужили причиной его исторических и этнографических интересов; позднее из Петербурга Гоголь постоянно обращался к матери, когда ему требовались новые бытовые подробности для его повестей. Влиянию матери приписывают задатки религиозности и мистицизма, к концу жизни овладевшими всем существом Гоголя.
В возрасте десяти лет Гоголя отвезли в Полтаву к одному из местных учителей, для приготовления к гимназии; затем он поступил в Гимназию высших наук в Нежине (с мая 1821 по июнь 1828). Гоголь не был прилежным учеником, но обладал прекрасной памятью, за несколько дней готовился к экзаменам и переходил из класса в класс; он был очень слаб в языках и делал успехи только в рисовании и русской словесности.
В плохом обучении была, по-видимому, отчасти виновата и сама гимназия высших наук, в первые годы своего существования не слишком хорошо организованная; например, история преподавалась методом зубрёжки, преподаватель словесности Никольский превозносил значение русской литературы XVIII века и не одобрял современной ему поэзии Пушкина и Жуковского, что впрочем лишь усиливало интерес гимназистов к романтической литературе. Уроки нравственного воспитания дополнялись розгой. Доставалось и Гоголю.
Недостатки школы восполнялись самообразованием в кружке товарищей, где нашлись люди, разделявшие с Гоголем литературные интересы (Г. И. Высоцкий, по-видимому, имевший тогда на него немалое влияние; А. С. Данилевский, оставшийся его другом на всю жизнь, как и Н. Прокопович; Нестор Кукольник, с которым, впрочем, Гоголь никогда не сходился).


Гоголь Николай Васильевич. Дню рождения посвящается! + Знаменитые Экранизации!!

Товарищи выписывали в складчину журналы; затеяли свой рукописный журнал, где Гоголь много писал в стихах. С литературными интересами развилась и любовь к театру, где Гоголь, уже тогда отличавшийся необычным комизмом, был самым ревностным участником (ещё со второго года пребывания в Нежине). Юношеские опыты Гоголя складывались в стиле романтической риторики — не во вкусе Пушкина, которым Гоголь уже тогда восхищался, а скорее во вкусе Бестужева-Марлинского.
Смерть отца была тяжёлым ударом для всей семьи. Заботы о делах ложатся и на Гоголя; он дает советы, успокаивает мать, должен думать о будущем устройстве своих собственных дел. Мать боготворит своего сына Николая, считает его гениальным, она отдаёт ему последнее из своих скудных средств для обеспечения его нежинской, а впоследствии петербургской жизни. Николай также всю жизнь платил ей горячей сыновней любовью, однако полного понимания и доверительных отношений между ними не существовало. Позднее он откажется от своей доли в общем семейном наследстве в пользу сестёр, чтобы целиком посвятить себя литературе.


Гоголь Николай Васильевич. Дню рождения посвящается! + Знаменитые Экранизации!!

К концу пребывания в гимназии он мечтает о широкой общественной деятельности, которая, однако, видится ему вовсе не на литературном поприще; без сомнения под влиянием всего окружающего, он думает выдвинуться и приносить пользу обществу на службе, к которой на деле он был неспособен. Таким образом, планы будущего были неясны; но Гоголь был уверен, что ему предстоит широкое поприще; он говорит уже об указаниях провидения и не может удовлетвориться тем, чем довольствуются простые обыватели, по его выражению, какими было большинство его нежинских товарищей.

За границей

В июне 1836 года Николай Васильевич уехал за границу, где пробыл с перерывами около десяти лет. Сначала пребывание в «прекрасном далеке» как будто укрепило и успокоило его, дало ему возможность завершить его величайшее произведение, «Мёртвые души» — но стало зародышем и глубоко фатальных явлений. Опыт работы с этой книгой, противоречивая реакция современников на неё так же, как в случае с «Ревизором», убедили его в огромном влиянии и неоднозначной власти его могучего таланта над умами современников. Эта мысль постепенно стала складываться в представление о своём пророческом предназначении, и соответственно, об употреблении своего пророческого дара силой своего таланта на благо обществу, а не во вред ему.
За границей он жил в Германии, Швейцарии, зиму провёл с А. Данилевским в Париже, где встретился и особенно сблизился со Смирновой и где его застало известие о смерти Пушкина, страшно его поразившее.


Гоголь Николай Васильевич. Дню рождения посвящается! + Знаменитые Экранизации!!

В марте 1837 года он был в Риме, который чрезвычайно ему полюбился и стал для него как бы второй родиной. Европейская политическая и общественная жизнь всегда оставалась чужда и совсем незнакома Гоголю; его привлекала природа и произведения искусства, а Рим в то время представлял именно эти интересы. Гоголь изучал памятники древности, картинные галереи, посещал мастерские художников, любовался народной жизнью и любил показывать Рим, «угощать» им приезжих русских знакомых и приятелей.
Но в Риме он и усиленно работал: главным предметом этой работы были «Мёртвые души», задуманные ещё в Петербурге в 1835 году; здесь же, в Риме закончил он «Шинель», писал повесть «Анунциата», переделанную потом в «Рим», писал трагедию из быта запорожцев, которую, впрочем, после нескольких переделок уничтожил.
Осенью 1839 года он вместе с Погодиным отправился в Россию, в Москву, где его с восторгом встретили Аксаковы. Потом он поехал в Петербург, где ему надо было взять сестёр из института; затем опять вернулся в Москву; в Петербурге и в Москве он читал ближайшим друзьям законченные главы «Мёртвых душ».
Устроив свои дела, Гоголь опять отправился за границу, в любимый Рим; друзьям он обещал вернуться через год и привести готовый первый том «Мёртвых душ». К лету 1841 года первый том был готов. В сентябре этого года Гоголь отправился в Россию печатать свою книгу.


Гоголь Николай Васильевич. Дню рождения посвящается! + Знаменитые Экранизации!!

Ему снова пришлось пережить тяжёлые тревоги, какие испытал он некогда при постановке на сцене «Ревизора». Книга была представлена сначала в московскую цензуру, которая собиралась совсем запретить её; затем книга отдана в цензуру петербургскую и благодаря участию влиятельных друзей Гоголя была, с некоторыми исключениями, дозволена. Она вышла в свет в Москве («Похождения Чичикова или Мёртвые души, поэма Н. Гоголь», М., 1842).
В июне Гоголь опять уехал за границу. Это последнее пребывание за границей было окончательным переломом в душевном состоянии Гоголя. Он жил то в Риме, то в Германии, во Франкфурте, Дюссельдорфе, то в Ницце, то в Париже, то в Остенде, часто в кружке своих ближайших друзей — Жуковского, Смирновой, Виельгорских, Толстых, и в нём всё сильнее развивалось то религиозно-пророческое направление, о котором упомянуто выше.
Высокое представление о своём таланте и лежащей на нём обязанности повело его к убеждению, что он творит нечто провиденциальное: для того, чтобы обличать людские пороки и широко смотреть на жизнь, надо стремиться к внутреннему совершенствованию, которое даётся только богомыслием. Несколько раз пришлось ему перенести тяжёлые болезни, которые ещё больше увеличивали его религиозное настроение; в своем кругу он находил удобную почву для развития религиозной экзальтации — он принимал пророческий тон, самоуверенно делал наставления своим друзьям и в конце концов приходил к убеждению, что сделанное им до сих пор было недостойно той высокой цели, к которой он считал себя призванным. Если прежде он говорил, что первый том его поэмы есть не больше, как крыльцо к тому дворцу, который в нём строится, то в это время он готов был отвергать всё им написанное, как греховное и недостойное его высокого посланничества.


Гоголь Николай Васильевич. Дню рождения посвящается! + Знаменитые Экранизации!!

Николай Гоголь с детских лет не отличался крепким здоровьем. Смерть в отрочестве его младшего брата Ивана, безвременная кончина отца наложили отпечаток на его душевное состояние. Работа над продожением «Мёртвых душ» не клеилась, и писатель испытывал мучительные сомнения в том, что ему удасться довести задуманное произведение до конца. Летом 1845 года его настигает мучительный душевный кризис. Он пишет завещание, сжигает рукопись второго тома «Мёртвых душ», принеся её в жертву Богу. В благодарность за избавление от болезни, Гоголь решает уйти в монастырь и стать монахом, но монашество не состоялось. Зато его уму представилось новое содержание книги, просветлённое и очищенное; ему казалось, что он понял, как надо писать, чтобы «устремить всё общество к прекрасному». Он решает служить Богу на поприще литературы. Началась новая работа, а тем временем его заняла другая мысль: ему скорее хотелось сказать обществу то, что он считал для него полезным, и он решает собрать в одну книгу всё писанное им в последние годы к друзьям в духе своего нового настроения и поручает издать эту книгу Плетнёву. Это были «Выбранные места из переписки с друзьями» (СПб., 1847).
Большая часть писем, составляющих эту книгу, относится к 1845 и 1846 годам, той поре, когда религиозное настроение Гоголя достигло своего высшего развития. 1840-е годы — пора формирования и размежевания двух различных идеологий в современном ему русском образованном обществе. Гоголь остался чужд этому размежеванию несмотря на то, что каждая из двух враждующих партий — западников и славянофилов, предъявляла на Гоголя свои законные права. Книга произвела тяжёлое впечатление и на тех, и на других, поскольку Гоголь мыслил совершенно в иных категориях. Даже друзья-Аксаковы отвернулись от него. Гоголь своим тоном пророчества и назидания, проповедью смирения, из-за которой виднелось, однако, собственное самомнение; осуждениями прежних трудов, полным одобрением существующих общественных порядков явно диссонировал тем идеологам, кто уповал лишь на социальное переустройство общества. Гоголь, не отвергая целесообразности социального переустройства, основную цель видел в духовном самосовершенствовании. Поэтому на долгие годы предметом его изучения становятся труды отцов Церкви. Но, не примкнув ни к западникам, ни к славянофилам, Гоголь остановился на полпути, не примкнув целиком и к духовной литературе — Серафим Саровский, Игнатий (Брянчанинов) и др. Он остался Гоголем.


Гоголь Николай Васильевич. Дню рождения посвящается! + Знаменитые Экранизации!!

Впечатление книги на литературных поклонников Гоголя, желающих видеть в нём лишь вождя «натуральной школы», было удручающее. Высшая степень негодования, возбуждённого «Выбранными местами», выразилась в известном письме Белинского из Зальцбрунна.
Гоголь мучительно переживал провал своей книги. Лишь А. О. Смирнова и П. А. Плетнёв смогли поддержать его в эту минуту, но то были лишь частные эпистолярные мнения. Нападения на неё он объяснял отчасти и своей ошибкой, преувеличением назидательного тона, и тем, что цензура не пропустила в книге нескольких важных писем; но нападения прежних литературных приверженцев он мог объяснить только расчётами партий и самолюбий. Общественный смысл этой полемики был ему чужд; по примеру Пушкина, он считал себя рождённым «для звуков сладких и молитв».
В подобном смысле были им тогда написаны «Предисловие ко второму изданию Мертвых Душ»; «Развязка Ревизора», где свободному художественному созданию он хотел придать характер нравоучительной аллегории, и «Предуведомление», где объявлялось, что четвёртое и пятое издание «Ревизора» будут продаваться в пользу бедных… Неудача книги произвела на Гоголя подавляющее действие. Он должен был сознаться, что ошибка была сделана; даже друзья, как С. Т. Аксаков, говорили ему, что ошибка была грубая и жалкая; сам он сознавался Жуковскому: «я размахнулся в моей книге таким Хлестаковым, что не имею духу заглянуть в неё».
В его письмах с 1847 года уже нет прежнего высокомерного тона проповедничества и назидания; он увидел, что описывать русскую жизнь можно только посреди неё и изучая её. Убежищем его осталось религиозное чувство: он решил, что не может продолжать работы, не исполнив давнишнего намерения поклониться Святому Гробу. В конце 1847 года он переехал в Неаполь и в начале 1848 года отплыл в Палестину, откуда через Константинополь и Одессу вернулся окончательно в Россию.
Пребывание в Иерусалиме не произвело того действия, какого он ожидал. «Ещё никогда не был я так мало доволен состоянием сердца своего, как в Иерусалиме и после Иерусалима, — говорит он. — У Гроба Господня я был как будто затем, чтобы там на месте почувствовать, как много во мне холода сердечного, как много себялюбия и самолюбия».
Свои впечатления от Палестины Гоголь называет сонными; застигнутый однажды дождём в Назарете, он думал, что просто сидит в России на станции. Он пробыл конец весны и лето в деревне у матери, а 1 сентября переехал в Москву; лето 1849 года проводил у Смирновой в деревне и в Калуге, где муж Смирновой был губернатором; лето 1850 года прожил опять в своей семье; потом жил некоторое время в Одессе, был ещё раз дома, а с осени 1851 года поселился опять в Москве, где жил в доме своего друга графа Александра Толстого (№7 на Никитском бульваре).
Он продолжал работать над вторым томом «Мёртвых душ» и читал отрывки из него у Аксаковых, но в нём продолжалась та же мучительная борьба между художником и христианином, которая шла в нём с начала сороковых годов. По своему обыкновению, он много раз переделывал написанное, вероятно, поддаваясь то одному, то другому настроению. Между тем его здоровье всё более слабело; в январе 1852 года его поразила смерть жены Хомякова, которая была сестрой его друга Языкова; им овладел страх смерти; он бросил литературные занятия, стал говеть на масленице; однажды, когда он проводил ночь в молитве, ему послышались голоса, говорившие, что он скоро умрёт.

Смерть


Гоголь Николай Васильевич. Дню рождения посвящается! + Знаменитые Экранизации!!

С конца января 1852 года в доме графа Александра Толстого гостил ржевский протоиерей Матфей Константиновский, с которым Гоголь познакомился в 1849 году, а до того был знаком по переписке. Между ними происходили сложные, подчас резкие беседы, основным содержанием которых было недостаточное смирение и благочестие Гоголя, например, требование о. Матфея: «Отрекись от Пушкина». Гоголь предложил ему прочесть беловик второй части «Мёртвых душ» для ознакомления, с тем, чтобы выслушать его мнение, но получил отказ священника. Гоголь настаивал на своём, пока тот не взял тетради с рукописью для прочтения. Протоиерей Матфей стал единственным прижизненным читателем рукописи 2-й части. Возвращая её автору, он высказался против опубликования ряда глав, «даже просил уничтожить» их (ранее, он также давал отрицательный отзыв на «Выбранные места …», назвав книгу «вредной»).
Смерть Хомяковой, осуждение Константиновского и, возможно, иные причины убедили Гоголя отказаться от творчества и начать говеть за неделю до Великого поста. 5 февраля он провожает Константиновского и с того дня почти ничего не ест. 10 февраля он вручил графу А. Толстому портфель с рукописями для передачи митрополиту Московскому Филарету, но граф отказался от этого поручения, чтобы не усугубить Гоголя в мрачных мыслях.
Гоголь перестаёт выезжать из дому. В 3 часа ночи с понедельника на вторник 11—12 (23—24) февраля 1852 года, то есть в великое повечерие понедельника первой седмицы Великого поста, Гоголь разбудил слугу Семёна, велел ему открыть печные задвижки и принести из шкафа портфель. Вынув из него связку тетрадей, Гоголь положил их в камин и сжёг их. Наутро, он рассказал графу Толстому, что хотел сжечь только некоторые вещи, заранее на то приготовленные, а сжёг всё под влиянием злого духа. Гоголь, несмотря на увещевания друзей, продолжал строго соблюдать пост; 18 февраля слёг в постель и совсем перестал есть. Всё это время друзья и врачи пытаются помочь писателю, но он отказывается от помощи, внутренне готовясь к смерти.
20 февраля врачебный консилиум решается на принудительное лечение Гоголя, результатом которого явилось окончательное истощение и утрата сил, вечером он впал в беспамятство, а на утро 21 февраля в четверг скончался.
По инициативе профессора МГУ Тимофея Грановского, похороны проводились как общественные; вопреки первоначальному желанию друзей Гоголя, по настоянию начальства, писатель был отпет в университетской церкви мученицы Татианы. Похороны проходили в воскресный полдень 24 февраля (7 марта) 1852 года на кладбище Данилова монастыря в Москве. На могиле был установлен бронзовый крест, стоявший на чёрном надгробном камне («Голгофа»), а на нём высечена надпись: «Горьким словом моим посмеюся» (цитата из книги пророка Иеремии, 20, 8).
В 1930 году Данилов монастырь был окончательно закрыт, некрополь вскоре ликвидирован. 31 мая 1931 года могилу Гоголя вскрыли и его останки перенесли на Новодевичье кладбище. Туда же была перенесена и Голгофа. В 1952 году на могиле вместо Голгофы установили новый памятник в виде постамента с бюстом Гоголя работы скульптора Томского, на котором начертано: «Великому русскому художнику от советского правительства».
Голгофа за ненадобностью какое-то время находилась в мастерских Новодевичьего кладбища, где её обнаружила вдова М. А. Булгакова Е. С. Булгакова с уже соскоблённой надписью. Она подыскивала подходящее надгробие для могилы своего покойного мужа. По преданию, И. С. Аксаков сам выбрал камень для могилы Гоголя где-то в Крыму (гранильщики называли камень «черноморский гранит»). Елена Сергеевна выкупила надгробие, после чего оно было установлено над могилой Михаила Афанасьевича. Таким образом, исполнилась мечта М. А. Булгакова: «Учитель, укрой меня своей чугунной шинелью».


Гоголь Николай Васильевич. Дню рождения посвящается! + Знаменитые Экранизации!!

По одной из версий, Гоголь заснул летаргическим сном, так как после исследований останков его тела, было видно, что его тело передвинулось с места. Версию о летаргическом сне опровергают воспоминания скульптора Николая Рамазанова, делавшего посмертную маску Гоголя. По другой версии смерть Гоголя была ни чем иным, как завуалированным самоубийством, интерпретируемым церковью как подвиг спиритуализма — торжество духа над плотью.
Экранизации произведений, театральные постановки

Число театральных постановок пьес Гоголя во всем мире не поддается оценке. Только Ревизора и только в Москве и Петербурге (Ленинграде) ставили более 20-ти раз. По произведениям Гоголя снято огромное количество художественных фильмов. Далеко не полный список отечественных экранизаций:
Вий (1909) реж. В. Гончаров, короткометражный
Мёртвые души (1909) реж. П. Чардынин, короткометражный
Ночь перед Рождеством (1913) реж. В. Старевич
Портрет (1915) реж. В. Старевич
Вий (1916) реж. В. Старевич
Как поссорился Иван Иванович с Иваном Никифоровичем (1941) реж. А. Кустов
Майская ночь, или Утопленница (1952) реж. А. Роу
Ревизор (1952) реж. В. Петров
Шинель (1959) реж. А. Баталов
Мёртвые души (1960) реж. Л. Трауберг
Вечера на хуторе близ Диканьки (1961) реж. А. Роу
Вий (1967) реж. К. Ершов
Женитьба (1977) реж. В. Мельников
Инкогнито из Петербурга (1977) реж. Л. Гайдай, по мотивам пьесы Ревизор
Нос (1977) реж. Р. Быков
Мёртвые души (1984) реж. М. Швейцер, многосерийный
Ревизор (1996) реж. С. Газаров
Вечера на хуторе близ Диканьки (2002) реж. С. Горов, мюзикл
Дело о „Мёртвых душах„ (2005) реж. П. Лунгин, телесериал
Ведьма (2006) реж. О. Фесенко, по мотивам повести Вий
Русская игра (2007) реж. П. Чухрай, по мотивам пьесы Игроки
Тарас Бульба (2009) реж. В. Бортко
Счастливый конец (2010) реж. Я. Чеважевский, современная версия по мотивам повести Нос

Список произведений
- Вечера на хуторе близ Диканьки
— Записки сумасшедшего
— Коляска
— Мертвые души
— Невский проспект
— Нос
— Портрет
— Размышления о Божественной Литургии
— Рим
— Шинель
— Духовная проза [Сборник статей и писем] (только RTF)
— Ганц Кюхельгартен
— Стихотворения
— Альфред
— Женитьба
— Игроки
— Лакейская
— Отрывок
— Ревизор
— Русская драматургия XVIII – XIX вв. [Сборник]
— Театральный разъезд после представления новой комедии
— Тяжба
— Утро делового человека
— Воспоминания современников о Н. В. Гоголе
— Хронология жизни Н. В. Гоголя
— Комментарии к письмам
— Комментарии к произведениям
— Статьи и рецензии (1831-1942)
— Выбранные места из переписки с друзьями
— Деловые бумаги
— Записные книжки
— Мелкие отрывки
— Мертвые души
— Миргород (сборник)
— Отрывки
— Повести
— Сорочинская ярмарка, Ночь перед рождеством, Майская ночь и др.
— Черновые наброски
— Драматические отрывки и отдельные сцены (1832-1837)
— Приложения к Ревизору
— Статьи "О Современнике" и др.
— Статьи из "Арабесок"
— Наброски, альбомные записи
— Письма
— Старосветские помещики
— Тарас Бульба
— Вий
— Повесть о том, как поссорился Иван Иванович с Иваном Никифоровичем
Полное собрание сочинений в четырнадцати томах
— 1. Том 1. Ганц Кюхельгартен. Вечера на хуторе близ Диканьки
— 2. Том 2. Миргород
— 3. Том 3. Повести
— 4. Том 4. Ревизор
— 5. Том 5. Женитьба. Драматические отрывки и сцены
— 6. Том 6. Мертвые души. Том 1
— 7. Том 7. Мертвые души. Том 2
— 8. Том 8. Статьи
— 9. Том 9. Наброски, конспекты, планы
— 10. Том 10. Письма 1820-1835
— 11. Том 11. Письма 1836-1841
— 12. Том 12. Письма 1842-1845
— 13. Том 13. Письма 1846-1847
— 14. Том 14. Письма 1848-1852




" Младост је срећна,јер за њу постоји будућност"

 (Гогољ)

Юрий Шевчук и ДДТ - Сборник каверов (2013)

 

 

 1. Билет на ту сторону (оригинал А.Крупнов)
2. Просто хочешь ты знать (оригинал В.Цой)
3. Седьмая глава (оригинал М.Науменко)
4. Ignatius Song (Это Твоя Родина, Сынок) (оригинал Д.Романов)
5. Когда-то ты был битником (оригинал В.Цой)
6. Прогулки по воде (оригинал Наутилус Помпилиус)
7. Дом (оригинал В.Высоцкий)
8. Гори-гори, моя звезда (оригинал Анна Герман)
9. Если я заболею...(оригинал Юрий Визбор)
10. Раскинулось море широко...(оригинал Л.Утёсов)
11. Лихо (оригинал А.Башлачёв)
12. Дом жёлтого сна (оригинал А.Крупнов)
13. Отшумели песни нашего полка (оригинал Б.Окуджава)
14. Облака (оригинал А.Галич)







Линк :

Александр Ф. Скляр - Сборник каверов (2013)

 

 

 01. Морские Волки (оригинал Секрет)
02. Охота на волков (оригинал В. Высоцкий)
03. Мама, мы все тяжело больны (оригинал В. Цой)
04. Марионетки (оригинал Машина Времени)
05. Девушка из Нагасаки (оригинал В. Высоцкий)
06. Ошибка (оригинал А.Галич)
07. В холода, в холода...(оригинал В. Высоцкий)
08. Чёрные дыры (оригинал А. Башлачёв)
09. Молодой моряк (оригинал Л. Зыкина)
10. Одессит-Мишка (оригинал Л. Утёсов)
11. Обычный парень (оригинал М. Науменко)
12. Моряк с Ордынки (музыка и слова народные)
13. Кудрявая (оригинал хор ВР СССР)
14. Серебряные струны (оригинал В. Высоцкий)
15. Досуги-буги (оригинал П. Мамонов)
16. Не для меня (донская казачья песня)
17. Я милого узнаю по походке (оригинал В. Высоцкий)
18. Ванинский порт (музыка и слова народные)







Линк :

Владимир Асмолов - Трилогия (2013)

 

 

 CD1 Оловянная душа - 1988

01.Интро
02.В кинозале тёмном
03.Рэкетмены
04.Призрак капитализма
05.Оловянная душа
06.Панки
07.Пусть я не узнаю
08.Танцплощадка
09.Славянский базар
10.Кошечка
11.ИТД
12.Луна и грош
13.Средь бела дня
14.Дефицит общения
15.Спящая царевна
16.Уходящему в ночь
17.Поэты и цари
18.Осень жизни
19.Ждёт земля
20.Катя-Катерина
21.Нельзя иначе
22.Лихач
23.Фантасмагория

CD2 Ностальгия - 1989

01.Я иду в кабак
02.Резиновая женщина
03.Ностальгия
04.Скука
05.Про Ивана-наркомана
06.Река "Болтовня"
07.Сорок два
08.Бессоница
09.Россия
10.Дорога домой
11.Я так хочу
12.Озарение
13.Река Мечта
14.Когда рождается любовь
15.Звёзды
16.Мы и море
17.Несостоявшийся дуэт
18.Три страницы
19.Лунная тропа

CD3 Адюльтер - 1990

01.Интро
02.Про пегаса
03.Адюльтер
04.Раскосая колдунья
05.Россия на стакане
06.Все это ты
07.Прошла любовь
08.Я так люблю тебя
09.Портрет
10.Белый телефон
11.Дни без тебя
12.Можно жить
13.В который раз
14.Лови момент
15.Перестройкины враги
16.Река надежды
17.Осенние печали
18.Старый дом
19.Бей, сынок, в колокола
20.Летняя гроза
21.Принимая яд







Линк :

 Моја Лена 2020.године