„Говор Мржње“ вс. Слобода говора
Оптужба:
"То је један од услова за суочавање Србије с недавном ратном прошлошћу , а то је и услов за нормализацију односа у региону и за правилну интерпретацију ратова на простору бивше Југославије",
(Соња Бисерко о потреби да међународна заједница подржи тужбу БиХ против Србије за геноцид). 27. јануар 2006 Извор: Бета
"Да ли бисте се сложили с господином Векарићем у погледу симболике овог процеса који се сад води пред Специјалним судом? Да ли и по Вашем мишљењу ово покретање истраге показује већу одлучност Србије и државе да се суочи са злочинима који су учињени на Косову? "
(Питање Југослава Ћосића упућено Наташи Кандићна на ТВ Б92 у емисији "Полиграф" са темом "Сува река - Суочавање са злочином". 26. октобар 2005.
“...Наташа Кандић је истакла да је сврха тог скупа, између осталог, да Србија покаже да признаје жртве сукоба на Косову... Ми морамо да покажемо да признајемо жртве, њихово право на истину и праведну репарацију”
(Конференција "Судбина несталих на Косову" ФХП) Београд 3. децембар 2005
"А Биљана Ковачевић Вучо и њен Комитет правника за људска права половином децембра тужише београдском Окружном суду нашег колумнисту Жељка Вуковића и главног уредника «Новости» Манојла Вукотића за « директан говор мржње базиран на етничким предрасудама»." (Цитирани наводи тужбе YUCOM-a против новинара Жељка Вуковића за говор мржње)" Новости" у текст Ђуре Билбије 29. јануар 2006.
Уводни цитати представљају довољан разлог за сумњу у смисленост синтагме "говор мржње", као што и олаке, али ипак недоследне, оптужбе по овом основу представљају добар доказ да ни сами тужитељи нису свесни њене унутрашње противречности, нити последица њене примене. Оптужба за " директан говор мржње базиран на етничким предрасудама" из последњег цитата, савршено је примењива на ауторе прва три цитата, у којима они траже " суочавање Србије с недавном ратном прошлошћу." Позив да се Србија (логично, односи се на све Србе, а не на географско одређење, мада су оба ирационална) суочи са ратним злочинима, имплицира њихову одговорност (зашто би се било ко суочавао са злочином уколико се његова одговорност не подразумева), а самим тим и кривицу свих Срба за протекле ратове. Тако насупрот имплицитној тврдњи да су сви Срби одговорни за злочине, односно злочинци, а за шта се аутори не терете, стоји исказ да су Албанци злочинци, а што потпада под "говор мржње" базиран на етничкој предрасуди и за шта се тражи законска санкција.
Проблем лежи у чињеници, да се у прва три цитата, појам етничке групе подразумева као реални ентитет, а у последњем се реалност етничке групе пориче кроз аргумент "етничког стереотипа". Или све етничке групе могу бити оптужене за кoleктивну одговорност, па самим тим појам "говора мржње" и етничког стереотипа губе валидност, или је етнички стереотип ваљан аргумент па ниједној етничкој групи није могуће придодати било какав атрибут, укључујући ту и одговорност за злочине. Или, или. Да ствар буде гора, оптужба за говор мржње базиран на етничком стереотипу као да предпоставља непостојање етничке групе као реалног ентитета, па самим тим оптужује за мржњу и стереотип према нечему за шта сама тврди да не постоји. Уколико пак, појам етничког стереотипа не подразумева негацију реалности етничке групе, тада оптужба нема више ни један основ по коме би бранила доношење судова о етничким групама укључујући и оних вредносних. Међутим, ова недоследост у оптужбама за "говор мржње", а за коју верујемо да је пре последица политичке злонамерности него незнања, није толико од интереса за нас, колико сама природа појма, те последице настале из његове примене.
Аргументи
При разматрању појма „говор мржње“ треба имати у виду различите аспекте његовог одређења, као што су: логичко-семантички, политички и правни. Јасно је да је синтагма "говор мржње" састављена из појмова "говор" и "мржња", односно појмова који означава урођену и једну од примарних људских функција, и појма којим се описује негативан вредносни став. Додатни обим ова синтагма добија сазнањем да је говор својом природом уско повезан са процесом мишљења, и да сагласно томе наметнута ограничења слободе говора уједно значе и ограничења мисаоног процеса .
Из предходно наведеног, сваки оптужени за деликт говора мржње, био би оптужен за изрицање негативних вредносних ставова, уколико бисмо појам мржње шватили довољно широко. Тако би из нашег говора заувек нестали искази попут: "Мрзим насиље" или "Гаде ми се неправде", или били би замењени "Волим мир" и "Свиђа ми се правда". Јасно је да замене нису адекватне, и да је њихов значењски ниво различит.
Укидањем негативних вредносних ставова, практично укидамо и сам појам вредности, јер без негативног, и само позитивно вредновање губи сваки смисао. Без појма вредности, стожерног појма човековог бића, нестаје разлог за човеково деловање, па самим тим и постојање. Наравно, уколико човека посматрате као процес самоорганизоване материје, лишеног духа за чије постојање још увек не постоји емпиријска потврда, тада ни престанак његове вољне и свесне функције није од превеликог значаја. Парадоксално, долазимо до закључка да афирмацијом појма "говор мржње" човека сводимо на "инструментум воцале" у рукама ако не самог материјалистичког детерминизма, оно бар других људи који су одлучни да му тај појам наметну. Привидан излаз представља више цинично него реално решење засновано на раздвајању говора од мишљења (што је због њихове везе суштински немогуће) и гласи: "Мисли, али не говори". Заговорници појма говора мржње, на овај начин, поново уводе вербални деликт титоистичке ере са којом, изгледа, имају више везе него што нам сличност ових појмова сугерише.
Проблем са појмом "говор мржње" лежи дакле у његовом обиму. Пошто се не односи на нешто одређено, односи се практично на све. Да би човечанство ипак поштедели потпуне појмовне лоботомије, творци политички коректног новоговора (сличност појмовне ширине синтагме "говора мржње" са орвеловском кованицом "тхоугхтцриме" - "злочин мишљења" је непристојно очигледна) даровали су нам препоруке за његово одређеније тумачење. Тако се у препоруци бр. Р (97) 2 Комитета Министара Савет Европе, усвојеној на 607. састанку 30. октобра 1997. год. налази додатак под називом Обим у ком читамо:
... појам "говор мржње" подразумева све облике изражавања који шире, распирују, подстичу или правдају расну мржњу, ксенофобију, антисемитизам или остале облике мржње засноване на нетoleранцији, укључујући ту и нетoleрантност изражену у форми агресивног национализма и етноцентризма, дискримининације и непријатељства против мањина, миграната и особа са имигрантским пореклом.
Ово практично значи да није дозвољено изрицање универзално негативних вредносних ставова који се тичу расе, нације, религије, те осталих мањинских заједница. Да се сама забрана не темељи на исто тако универзално негативном вредносном ставу према горе поменутим ставовима, дошли бисмо у искушење да је сматрамо за разбориту, али то није могуће, јер суштински афирмише оно што настоји да укине. Подстиче на мржњу према људима које оптужује за говор мржње. Такође из препоруке сазнајемо шта се све практично подразумева под говором мржње а то је: "изражавање које подстиче на расну мржњу" (пожртвована, али ипак циркуларна дефиниција која не значи ништа - говор мржње је оно што изазива мржњу, без даљег објашњења појма мржње), ксенофобија, затим непотребна емфаза антисемитизма (ако није обухваћен националном, верском мржњом или пак ксенофобијом, онда представља кривично дело суи генерис ?!), и "остале облике мржње засноване на нетoleранцији".
Бич тoleранције
Зауставићемо се овде на час јер појам нетoleранције заслужује нашу дубљу пажњу. Он је, наиме, идеолошко чедо истих родитеља као и говор мржње, па су им и природе идентичне. Изведена од латинске речи тoleрантиа (ае ф) , која означава подношење и трпљење, проглашена је за најсветлији принцип тржишних демократија, односно оних политичких система, у којима избрани представници народа слободно распродају демократску вољу својих бирача на тржишту капитала.
Да појам тoleранције заиста означава трпљење и принудну жртву, довољно је погледати пример немачког радника који се противи досељавању имиграната, покушавајући да заштити пад својих надница на све већем тржишту понуде радне снаге. Уколико су његови протести сувише гласни, тада му не гине оптужба са ксенофобију, нетoleранцију, говор мржње и на крају за фашизам. Сасвим је логично да ће се он противити досељавању странаца, пошто сви Немци већ живе у Немачкој, већ јесу део тржишта рада, имају немачко држављанство, те немају потребу да се у њу досељавају... Да ли је због тога ксенофоб? Да би избегао осуду по овим основама, он "ћутећи" мора да поднесе личну економску жртву, постане тoleрантан, и пристане на мању надницу и лошије услове рада, који се погоршавају у складу са растом стопе имиграције. Свака употреба речи "тoleранција" и "говор мржње" има своју егзактну цену и јасно одређена лица којим ће рачун на крају бити испостављен као и крајње кориснике силом наплаћеног новца у виду мултинационалних компанија, које тако остварују веће профите на јефтинијој радној снази. Чињеница да се буџети фондација које финансирају афирмацију појма "говора мржње" пуне профитима мултинационалних корпорација и банака само је један од доказа ове тврдње. Одбијање овог рекета, уверило би нас као и у случају "говора мржње", да политика тoleранције заговара грубу нетoleранцију према свима који се слепо не покоравају њеној арбитрарној регулативи.
Остатак тумачења појма "говор мржње" обогаћеног изразима попут "агресивни национализам", те "етноцентризам" не заслужује нашу даљу пажњу, јер нам овај идеолошки речник, толико карактеристичан за фразеологију комунизма, нимало не помаже да шватимо шта под мржњом њени творци заправо подразумевају. Оно што једино јесте извесно, то је чињеница да је појам говора мржње искључиво везан за традиционална одређења попут етоса, етноса те вере, чинећи овакву врсту самоодређења потпуно немогућом. Економска те политичка дискриминација, када богати добијају право на потпуну здравствену заштиту док је сиромашнима ускраћена и најосновнија, или када власници медија креирањем јавног мњења остварују апсолутну политичку контролу, изгледа да није предмет ничије бриге. На тај се начин фаворизује једна врста самоодређења у односу на другу, јер човеку који се осећа као "богат" или као "хомосексуалац" не прети никаква врста ограничења, док то није случај са човеком који се осећа као "Рус" јер увек може да буде оптужен за агресивни национализам те етноцентризам.
Из горе наведеног долазимо до основног проблема везаног за логичко-семантичко одређење појма "говор-мржње". Сам појам мржње без јасно омеђеног објекта значи све, односно не значи ништа, за разлику од појма убиства чији се објекат логички подразумева. Уже одређивање обима, нужно доводи до дискриминације оног, што је појмом обухваћено, односно фаворизује оно што је остало ван њега. Сваки покушај позитивног одређења појма, у логичком смислу јесте вид дискриминације. Уколико појам није довољно одређен, онда је преширок те је стога практично бескорисан. Ово значи да у основи сваке борбе против одређене дискриминације лежи нова дискриминација, да је принуда на тoleранцију заснована на нетoleранцији, и да осуда говора мржње почива исто тако на говору мржње. Питање како ће појам бити омеђен, односно ко ће постати жртва новонастале дискриминације, тиче се пре свега његовог политичко-правног аспекта.
Интерес или правда
Пре него што се позабавимо овим аспектом упутно је да пре тога одредимо праву природу постојећих политичко-правних оквира. Без обзира што се позитивно законодавство често позива на појам правде, потпуно је јасно да са њим има тек етимолошку везу, и да начела сопствене регулативе усклађује са „друштвеним интересом“, „општим вредностима“ и осталим изразима улепшаним префиксом „опште“, а иза чега стоји тек огољена и уска доминација политичке моћи.
Илустративан пример ове тврдње јесте третирање сведока сарадника. Уместо да га осуди према начелима правде, која није ништа друго до покоравање непромењивим принципима који неопозиво важе за сваког, законодавство га ослобађа одговорности, јер ће његова сарадња помоћи да се сузбије већа опасност по "друштво". То практично значи да правда понекад није у друштвеном интересу.
Да појам "говора мржње" процењујемо у односу на политичко-правне оквире, засноване на принципима правде наш посао би био више него лак. Јасно је да би оптужба за ово дело била неприхватљива јер се заснива на истим принципима за чију примену друге терети. У случају процењивања овог појма у односу на позитивно правну регулативу која се позива "на општедруштвени интерес", предлажем да одредимо саму природу тог интереса. Супститут за "говор мржње" у нашем кривичном закону представља члан бр 317. који терети за ширење националне, расне и верске мржње. Јасно је да овај члан има за циљ да спречи дискриминацију те етничке и верске сукобе. Нагласак је стављан на субјективни осећај страха и угрожености, те на лабаву каузалност између самог исказа и сукоба који могу да проистекну, а не на истинитост његове тврдње.
Интерес или Истина
Поставља се питање да ли и истина може да буде неприхватљива и да као таква такође није у општем интересу? Да ово није тек апстрактно питање, сведочи и члан немачког кривичног закона који терети за порицање холокауста, и који је већ однео многе жртве, а по својој природи јесте близак појму "говору мржње". Ако холокауст представља историјску чињеницу, онда је свако подложан научној сумњи историјске науке, зато што сумња јесте основно научно оруђе у потрази за истином. Како нико нема монопол на истину, па самим тим ни на ону научну, логично је да нико не треба да има ни монопол на утврђивање и дефинисање "општег интереса". Потенцијал једног друштва најлакше је утврдити баш према његовој спремности да непрекидно трага за новим и преиспитује дотадашње "истине". Бар у друштву, чији се најгласнији идеолози залажу за "прогрес", "људска права", те "ослобађање од једноумља".
Предпоставивши истини спречавање сукоба, ви заправо аболирате Свету Инквизицију за увођење ломаче као аргумента у доказивању геоцентричности универзума, јер је и она само легитимно бранила свој монопол на тумачење "општег интереса" и штитила политички коректну идеологију. Из овога следи, да тако шваћен "друштвени интерес", применом појма "говор мржње", суштински тежи стварању постмодерне, оријенталне деспотије, заштићене инквизицијом политичке коректности, у којој је истина потчињена вољи владајуће олигархије, а слобода говора сведена на опасну играчку, коју треба ставити ван домашаја људи . Ако оваква последица није у мом интересу, а сумњам да је и у вашем, слободни смо да упитамо у чијем јесте? Вероватно у општем.
Наредни проблем лежи у чињеници да не постоји јасно одређење „говора мржње“. Непостојање дефиниције има за последицу (у извесном смислу и за циљ) својеврсну аутоцензуру, јер нико не може бити сигуран да ли својим исказима потпада под удар „говора мржње“.
Могућност да се појам „говор мржње“ произвољно тумачи и злоупотребљава, у уској је вези са изворима његовог постојања. Временски период од свега десетак година медијске промоције овог појма, наводи нас на оправдану запитаност „шта“ је извор његовог постојања, односно „ко“ стоји иза њега, и „ко“ преузима одговорност за његову примену и тумачење. Јасно је да овај појам не извире ни из каквог божанског, или апсолутног ауторитет, без обзира колико широко ове шватили, те да његово постојање дугујемо искључиво људској вољи.
Следи питање: да ли се ради о једном човеку, групи људи или општој већини оличеној у консенсусу. Ово питање је од изузетне важности, јер једино општи консенсус, бар према темељним демократским принципима, може да оправда његову јавну употребу, а затим и његову законску примену. Потпуно је јасно да такав консенсус не постоји, као што никада није постојала ни јавна дебата о значењу и примени овог појма. Упитаћемо опет у чијем интересу?
Посветимо сада мало пажње и досадашњој критици која се упућује овом појму. Ова критика најчешће циља на критику људи који га (зло)употребљавају (протагонисти ТВ Б92). Такав приступ почива на погрешном уверењу да дискрeditацијом одређених људи дискрeditујемо и аргументе које они заступају. Ово је лош приступ, јер и морално рђав човек може понекад да изнесе ваљане аргументе. Да проблем буде већи, честом употребом појма „говор мржње“, па макар и у ситуацијама када за такав говор оптужујемо његове творце, ми још више афирмишемо његову егзистенцију у нашој свести. Стога, свака ваљана стратегија, без обзира на његову логичко-семантичку те политичко-правну неприхватљивост, треба да се заснива пре на афирмацији „слободе говора“ уместо што се ограничава на критику „говора мржње“.
