«Поносићете се са мном. Све томе
води». То су речи руског писца Сергеја Довлатова, које је он изговорио
уочи емиграције 1978. године. Оне су испале пророчанске. Русија са
љубављу и поштовањем према стваралаштву Довлатова обележава 70.
годишњицу његовог рођења (3. септембра).
У Русију се
Довлатов вратио 1990-х година, нажалост, већ после своје смрти. Његова
дела, штампана у Америци, Шведској, Енглеској, Немачкој, Индији,
Пољској, најзад су се појавила и у отаџбини. Књиге Довлатова су биле
разграбљене у књижарама, предаване из руке у руку, њега су цитирали у
разговорима. Данас је етапа «култа Довлатова» прошла, почео је мирнији
период освајања његовог стваралаштва, његовог «театрализованог
реализма», како је сам писац називао свој метод. Од тога се није
смањило одушевљење у вези са његовом стилистичком виртуозношћу,
причањем, у којем је тешко разликовати књижевног хероја и самог аутора.
Пишчев
таленат одредио је и ниво новинарског рада Довлатова, којим се он бавио
током читавог живота. Нарочито јако је он успео да се истакне на том
пољу у Њу-Јорку, куда је он стигао због прогањања власти у Совјетском
Савезу. Лист «Нови Американац», чији је он био главни уредник, уздрмао
је читаву руску емиграцију Америке. У домовини писца, у Совјетском
Савезу, људи су радо слушали његов ниски пријатан глас на таласима
«Радио Слобода», где је он водио ауторске програме. Сачувано је најмање
две хиљаде сценарија тих програма. Исто тако нагло, као и новинарско
име, постајало је популарно у Америци и име писца Довлатова: најзад
његови романи – «Компромис», «Зона», «Забран» – почели су штампати без
неке цензуре, без икаквих забрана. Међутим хероји књижевног стваралаштва
Довлатова су били људи, који живе у Совјетском Савезу, они, чији је
живот он знао натенане, например, припадници Пушкинског музеја-забрана
«Михајловскоје», где је сам писац неколико година радио као кустос.
Довлатов
је најбоље познавао, свакако, становнике Петербурга (ондашњег
Лењинграда), града, где је прошла половина његовог живота. Све до сада
књижевно удружење Петербурга сматра Довлатова својим «брендом», тврди у
интервјуу «Гласу Русије» председник Савеза писаца Петербурга Валериј
Попов.
Он је приказао све нас –
слој интелектуалних нерадника, веселих злосрећника, бесмислених ерудита,
- прича Валериј Попов. – Својевремено је то било веома популарно
друштво. Свакако, кад читаш Довлатова, осећаш слатку носталгију, јер је
његово време било на свој начин комотно. Тада су људи имали времена за
шетње, пријатељство, дугачке филозофске спорове, читање и разматрање
књижевности. То је био неки слатки нерад. Међутим, у стваралаштву су
постизали више него данас, – то је најчудније! Данас млади писци
страшно журе, нису баш сасвим свесни шта желе. Брзи компјутерски рад,
неки сухи, једнослојни, не базиран на животу… Књижевно дело мора да
одлежава попут коњака. За писца наше генерације се сматрало најбољим
«изгорети у књижевности». То се и десило Сергеју Довлатову.
Он
је имао свега 48 година. Већ је прошло више од 20 година како
Довлатов више није међу живима. Међутим, стално се штампају његове
књиге, према његовим делима се остварују поставке, о њему снимају
документарне филмове.
