Војвода Живојин Мишић- Извештај краљу Александру

 

 

О војводи Мишићу и његовом војевању доста се писало. Његов стратегијски подухват у Колубарској бици да из одступања и тоталног расула војске, пређе у офанзиву и да далеко јачег непријатеља за свега неколико дана протера из земље и данас се проучава у многим војним академијама у свету. Међутим, мало је познато да је Мишић био и добар – политичар. Недавно су пронађене белешке војводиног секретара Милорада Павловића, које – поготову за све наше прилике, боље рећи неприлике, у којима смо се нашли – говоре о Мишићевој политичкој мудрости и далековидности.

После покушаја Хрватске да створи своју независну државу, регент Александар је марта 1919. године послао Живојина Мишића да обиђе Загреб, Карловац, Госпић, Глину, Сисак, Вараждин, Огулин… и види какво је стварно расположење.

Војвода Живојин Мишић- Извештај краљу Александру  по повратку из Сплита

(Из белешке секретара Живојина Мишића, г. Милорада Павловића)

„Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш….. ствар је пропала…..

Ништа се не може зајазити, ничим што би јој се понудило.
Ја сам са тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно и економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити, дати им њихову државу. Границе ће бити где их ми повучмо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу; где каже језик и обичаји, традиција и најзад, где се сам народ по слободној вољи определи, па ће бити и право и
Богу драго.

А Италијани? Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити... Ти су људи сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични, да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.

Не заборавите Височанство моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати.”

Годишњица Колубарске битке

 

 У Лазаревцу ће данас бити обележена 98. годишњица Колубарске битке. Комеморација ће бити одржана одавањем државних и војних почасти код Спомен-цркве Светог Димитрија са костурницом у Лазаревцу, у чијој крипти почива око 40.000 страдалих српских и аустроугарских војника.

 Програм ће бити настављен одавањем државних и војних почасти код Споменика српском ратнику у центру Лазаревца и код Спомен-храма Светог Ђорђа са костурницом у Ћелијама код Лајковца.

У крипти Спомен-цркве Светог Димитрија и крај Споменика српском ратнику венце ће положити премијер Ивица Дачић, представници општине Лазаревац, амбасада Аустрије, Мађарске, Словачке и Чешке, као и представници бројних општина, невладиних организација опредељених за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.

Након церемоније полагања ловорових венаца и одавања почасти, уследиће уметнички програм у реализацији Београдске културне мреже.

 Једно од највећих стратишта српског народа, Колубарска битка вођена је на фронту дугом 150 километара, против два пута бројнијег и несразмерно јаче опремљеног завојевача војске Аустроугарске царевине. Тада је једна мала српска земља бацила у овај судбоносни судар 250000 бораца које су чинили сви људи града и села, сва интелигенција и читав подмладак једног народа.

Командант аустроугарских снага генерал Оскар фон Поћорек командује битком прво из Тузле, а затим из Бање Ковиљаче. Пред сам почетак битке извештава царевину речима:“ Српске јединице се повлаче у нереду према Крагујевцу и нема изгледа за борбу“. Наиме Поћорек је очекивао да ће гро српских снага бранити град Ваљево, да ће успети да потисне српску војску и да је на реци Колубари, која се излила три километра око себе, уништи. Српска врховна команда га је предухитрила наредивши својој Првој армији да брани Ваљево, а осталим јединицама да се на време повуку преко реке Колубаре. Тако је 16. новембра 1914. године почела чувена Колубарска битка која је трајала тридесет дана и ноћи.

 Једно од главних жаришта битке на Колубари је било Враче брдо које се налази надомак Лазаревца, а које је било по петнаест пута у току дана час у рукама једних, час у рукама других. На овом брду је изгинуло око 20 000 српских и 30 000 аустроугарских војника. Сви су они заједно похрањени у спомен костурници цркве Св. Великомученика Димитрија у Лазаревцу, по чему је наш српски народ јединствeн у свету. Наиме, удостојили смо своје непријатеље, који су нам нанели толико зла, палили земљу, вешали жене, децу и остало цивилно становништво, тога да буду сахрањени у крипти једне од најлепших наших цркава и тиме их по достојанству изједначили са својим краљевима које смо на исти начин похранили у крипти цркве Св. Вел. Георгија на Опленцу.

 Ова битка се изучава на светским војним академијама, а карактеристична је по томе што се једна мала војска супротставила једној великој сили и победила. Наш војник је победио храброшћу, војном тактиком и вештином. Познато је да је наш војник био храбар, дисциплинован и веома послушан, ево и једног примера те дисциплине.

Са коте Мачков камен један поручник шаље свој извештај команданту:
- „Господине мајоре на овој коти је пола моје јединице изгинуло, дозволите ми да се повучем.“
- „Не дозвољавам.“, одговара командант, иначе мајор Туцаковић пореклом из Ужица.

Мало касније опет се поручник обраћа мајору:
- „Господине, митраљез ми је погодио обе ноге, дозволите ми да одем да се превијем, крварим.“
- „Крвари, не дозвољавам.“, одговора мајор.

Нешто касније мајор се обраћа поручнику:
- „Сине, издржи још мало, Србија гледа у твоја леђа.“

Српска војска је и војно-тактички победила аустроугарску војну силу. Наиме, кад је српска команда прозрела шта Поћорек спрема, а он је кренуо са својом петом армијом на Београд, наредила је својим снагама да се повуку из Београда и да се збију око реке Колубаре 40 километара од Београда. Остала је само једна јединица за одбрану града Београда, мала али изузетно храбра војска, која је бранила Београд, али га није одбранила. Непријатељ 3. децембра улази у Београд. Истог дана Аустроугари праве једну велику војну параду којој присуствује и сам Поћорек. Светска штампа пише да српски војник више не постоји, а по целој аустроугарској царевини дељене су ироничне посмртне листе да је град Београд умро.

 Командант прве армије генерал Живојин Мишић 2. децембра издаје наредбу на своју руку у Горњем Милановцу, јер се врховна команда није сложила, да се рано изјутра 3. децембра крене у контраофанзиву и да се нападне непријатељска шеста армија. Мишић је добро оценио ситуацију јер се носио мишљу да искористи славље Поћорека у Београду. Имао сам част да у нашој цркви у Лазаревцу разговарам са командиром прве чете која је извршила пробој, један је од 1300 каплара, који описујући пробој каже: „На Сувобору је моја чета пузила једном пространом ливадом према непријатељским рововима. Читаву ливаду је прекрила густа магла, али на моју несрећу и мојих војника, магла је иза наших леђа почела полако да се диже и постојала је опасност да нам непријатељ открије положаје. У таквој ситуацији био сам у краткој недоумици, а затим сам наредио јуриш. Пошто је трубач засвирао јуриш, веома познат швабама, непријатељски војници су напустили своје ровове и дали се у бекство. Тако смо без много напора заузели непријатељске ровове. Овај догађај се брзо раширио по читавом фронту, на коме се врло брзо кренуло у контраофанзиву“.

Када је Поћорек чуо да му је угрожена шеста армија он прави кобну грешку која се не памти у историји ратовања. Уместо да најкраћим путем помогне шесту армију он наређује правац Варовница – Младеновац, покушавајући да удари на српску војску са леђа. Овакву грешку користи војвода Степа Степановић командант Друге армије те једном делу својих снага наређује да штити правац Младеновац-Варовница, где се на коти 405 водила најљућа битка, а други део шаље да одсече пету и шесту непријатељску армију и даље продуже на Београд. Овај потез је за Поћорека био катастрофалан, чија је војска од 3. до 15. децембра у паничном бекству одступала правцем Београд – Шабац – Бајина Башта – Дрина. Тог 15. децембра ниједног непријатељског војника није било у земљи, осим хиљаде и хиљаде мртвих и заробљених.

Овај пораз је био Поћореку трећи за редом у његовој војној каријери. Први је био 28. јуна 1914. год. у Сарајеву, приликом атентата на престолонаследника Фердинанда, био је у аутомобилу са престолонаследником. Други, пак у августу месецу исте године и поразу у бици на Церу, а трећи на Колубари. Сам аустроугарски цар који му је за победу на Дрини доделио највише одликовање, после Колубарске битке је изјавио:“Знао сам, не може се магарац са лавом изборити“. По народности Поћорек је био Чех, а после Колубарске битке није помињан у аустроугарским војним круговима. Поручивали су му из врховне команде да изврши самоубиство, односно да се обеси. Он им је на то одговорио: „Када доживим да један аустроугарски војсковођа победи српску војску, тада ћу то учинити“.

Пре Колубарске битке одиграла се августа месеца битка на Церу где је аустроугарска доживела пораз, али приликом повлачења, нарочито у Мачви непријатељ је палио српска села и вешао српски народ. Због тога се за време Колубарске битке народ повлачио са војском јер није смео да чека непријатеља. Било је то време смрти , како каже Добрица Ћосић.

Пред саму Колубарску битку морал у српској војсци је опао услед многих ратовања, а како и не би после Првог и Другог Балканског рата, после бојева на Церу и Дрини. Из овог разлога врховна команда мобилише младиће из средњошколских клупа који су у историји познати као 1300 каплара. Највише младића је било из чачанске гимназије. За ове младиће сам војвода Мишић каже да су подигли морал српској војсци и да су много допринели победи у Колубарској бици у којој је њих 400 изгинуло и оставило своје кости у спомен костурници у Лазаревцу.

У борби за Враче брдо 20. новембра, погинуо је и Димитрије Туцовић. Прво је био сахрањен под једним храстом на самом бојишту, па је затим пренет на шушњарско гробље, а одатле у спомен костурницу где му је тело било положено у сандук број три. Извесни Дража Марковић, тадашњи функционер, је пренео његово тело на Славију.

 Српски народ је у току Церске и Колубарске битке много пострадао, али упечатљив је пример једне мајке која је повлачећи се испред Аустроугара са собом водила и своја три сина, двојицу за руке, а трећега у торби на леђима. После дугог пута, умора, голотиље, глади, мајка одлучује да једног од њих остави, а то је значило скоро сигурну смрт. После дугог размишљања и борбе са собом одлука је пала на најмлађег у торби. Мајка га оставља на једној стени и одлази, али окранувши се, дете се на њу насмеје, а она сажаливши се враћа се да га узме и наставља даље пут. Након дужег пута, мајка не може даље и опет одлучује да остави најмлађег сина, али опет окренувши се да га види још једном, она се враћа и узима сина и како је знала и умела успева да пронесе своја три сина кроз ратни вихор. Наредне 1915. године у Србији је харао пегави тифус. Оба старија сина су подлегла болести и умрла, а мајци је остао у животу једино најмлађи син кога је она хтела да остави, да је гледа и брине о њој. Наш народ за то има једну лепу пословицу која каже: „На мрђану кућа остаје“.

Највеће заслуге за победу у Колубарској бици припадају војводи Живојину Мишићу команданту прве армије. Значајно место припада и војводи Степи Степановићу, који је рођен на Торлаку и читав живот провео у војној служби. Са својом Другом армијом био је све до ослообођења. Са својом војском је прошао голготу Албаније, острва Крфа и Вида, на којима су многи српски војници оставили своје кости. Одликовао се скромношћу тако да иако је био српски војвода није имао своју послугу, јео је из војничке чиније, а читав живот спавао у војничком кревету.

Поред војника Прве и Друге армије у овој спомен костурници сахрањене су и кости војника Треће армије којом је командовао генерал Павле Јуришић – Штурм, као и војници ужичког корпуса са командантом Алексом Вукомановићем. Највећи број изгинулих у Колубарској бици, тачније 75 посто чине војници моравске јединице.

 Каснија историјска дешавања, нарочито она после Другог светског рата, креирана од стране лојалних следбеника комунистичке револуције, начинила су једну историјску неправду ради очувања братства и јединства међу југословенским народима. Наиме, на предлог и наредбу тадашњег високог функционера комунистичке партије, Јована Веселинова, негде пред прославу педесетогодишњице Колубарске битке (1964. год), број од 250000 српских војника који су учествовали у Колубарској бици је у спомен- костурници видно избрисан и преправљен на 120000, а све то на рачун осталих југословенских народа, који су истини за вољу учествовали у Колубарској бици, али засигурно не на нашој, српској већ непријатељској страни. Када је ушао у спомен – костурницу и видео на зиду бројку од 250000, рекао је „Много је то“, и без скрупуле и трунке поштовања према тим жртвама одокативном методом рекао нека то буде например 120000. Шта друго рећи до „српска срамота“. Прекрајали смо историју, одрицали се наших предака, очева, дедова, игнорисали смо њихове жртве на којима данас почива наша држава и наша слобода, стидели смо се свога имена и зато нам се данас дешава то што нам се дешава. Плашим се да из историје нисмо ништа научили, те смо дужни поново да је проживимо.

Свим овим жртвама за љубав и слободу свих нас нека је вечан помен, слава и хвала.

 

 

 

 

 

 

Дачић од Ештонове тражи да се до 10. јануара не наплаћује царина

 

 

 

Премијер Србије Ивица Дачић је затражио од високе представнице ЕУ Кетрин Ештон да се на заједничким административним прелазима до 10. јануара не наплаћује царина на робу која иде на север Косова док се не постигне договор о расподели прихода од царине. Дачић је објаснио да је на основу жалби, које је добио од српских привредника са севера, затражио да се још једном на техничком нивоу размотри реализација договора.

Он је најавио да ће радне групе на техничком нивоу наставити разговоре, имајући у виду да је од раније постојала процедура која је једну врсту робе, као што је акцизна, упућивала на Мердаре.

„Треба решити све те проблеме на начин да се поштује договор Ештонове, Тачија и мене, а то значи да без заједничког договора до 10. јануара нема наплаћивања царине ни осталих дажбина за робу која иде на север Косова”, казао је Дачић и истакао да са друге стране постоји обавеза да се спречи свака могућност злоупотребе таквог договора, односно да се онемогући да „под параваном да та роба иде на север Косова дође до неке масовне злоупотребе интереса грађана на северу”.

Премијер је изразио задовољство закључцима Министарског савета и разговорима са Ештоновом и нагласио да никада није био повољнији тренутак за Србију на путу ка ЕУ. „Ово је за Србију једна велика шанса, коју ако не искористи на следећу ће морати да чека неколико година”, казао је премијер и нагласио да је неопходна политичка стабилност и политичко јединство како би се достигао тај циљ.

Значи - до 10.јануара да се не плаћа царина а после 10.јануара ће се плаћати !!!

Значи - нема границе него су у питању "интегрисани прелази" !!!

Председнику владе неки појмови нису јасни - подсетимо се шта је то ЦАРИНА :

 

Царина представља обавезу увозника-извозника да, у моменту када роба прелази националну границу, плати прописану суму новца у корист државе. Царина представља врсту посредног пореза који се наплаћује када роба прелази царинску линију. 

Закључак је потпуно јасан - "техничким споразумом" је између Србије и Косова успшостављена НАЦИОНАЛНА граница на којој ће се плаћати царина !!!

Успостављањем националне границе Србија је де факто признала Косово !!!

Влада Републике Србије је деловала супротно Уставу Републике Србије,а то деловање потпада и под кривичну одговорност !!!

Настоящая Царевна - Великая Княжна Мария Николаевна

 

О Великой княжне Марии Николаевне мало писали мемуаристы... В семье ее всегда заслоняли старшие сестры и, конечно же, ее любимая младшая сестренка Настенька – та самая легендарная Анастасия. О ней же почти нечего сказать. Осколки, фрагменты, недопетая песня... Читаешь те коротенькие, но чарующие воспоминания и все время хочется спросить, спросить в пустоту, спросить кого-то: за что же в том страшном июле 1918 года вы кололи штыками это милое создание? За всю свою короткую жизнь она была только украшением мира. Трепетно собираешь кусочки ее разбитой жизни. Рассматриваешь фотографии... И прямо в душу смотрит она своими огромными синими глазами, которые в семье в шутку называли «Машкиными блюдцами»...

Она была самой настоящей царевной со сказочным именем Марьюшка... И даже описывая Великую княжну, всем так хочется вспомнить сказку! Софья Офросимова писала о ней: «Ее смело можно назвать русской красавицей. Высокая, полная, с соболиными бровями, с ярким румянцем на открытом русском лице, она особенно мила русскому сердцу. Смотришь на нее и невольно представляешь ее одетой в русский боярский сарафан; вокруг ее рук чудятся белоснежные кисейные рукава, на высоко вздымающийся груди – самоцветные камни, а над высоким белым челом – кокошник с самокатным жемчугом...» Грустная, грустная сказка... А она – Русская Спящая Красавица, Вечная Спящая Царевна, которой никогда не проснуться...

Ее последняя записная книжка, как у старших сестер, в синем кожаном переплете с золотой монограммой осталось незаполненной. Машенька только начала переписывать в нее свое любимое стихотворение «Колыбельную» Лермонтова: «Спи, младенец мой прекрасный, батюшки бою...» Дальше – пустота. Кто знает, быть может, княжна переписывала его в свою последнюю июльскую ночь, а поэтические строчки оборванны внезапным стуком коменданта дома Ипатьева с требованием немедленно спуститься в подвал... 

Мария Николаевна была третьей девочкой в царской семье. Она появилась на свет 14 июня 1899 года и была названа в честь бабушки, Императрицы Марии Федоровны, которая стала ее крестной матерью. По традиции, во время крестин, когда маленькую опустили три раза в золотую купель, у нее состригли локон с головки и бросили в воду. Локон моментально опустился на дно. Все вздохнули с облегчением – хорошая примета, обещающая девочке прожить долго и счастливо. Тогда казалось, не могло быть иначе для малютки, чья жизнь началась среди блестящих дворцов Петергофа.

Тенистый парк с разбросанными павильонами, беседками и диковинными скульптурами, запах морских волн, аллеи, ведущие к дворцу... И сам дворец, в обрамлении золотых каскадов и фонтанов, искрящихся солнечными лучами, лучами того июньского солнца. «Это же дворец снежной королевы!» – восторженно отозвался поэт Рильке о петергофском палаццо. Светлое начало. И за всю свою короткую девятнадцатилетнюю жизнь Мария дарила только свет всем тем, с которыми сводила ее судьба. Будь это кузен-принц Людовик или комиссар Временного правительства Панкратов... Она всех одинаково восхищала. И тяжело сказать чем, это так трудно описать словами, это надо понять сердцем...

Родители впервые почувствовали разочарование при слове: «У вас дочь». Для правителя великого государства одно из самых горячих желаний иметь Наследника, продолжателя дела и Династии. На принципе наследия держится сама система монархии… Понимающая королева Виктория писала своим русским внукам: «...Сожалею, что это третья девочка – далеко не самое предпочтительное для страны. Знаю, что с большей радостью приветствовали бы Наследника вместо дочери».

Разочарование было настолько сильным, что в телеграммах, сообщающих о прибавлении в царском семействе, были только скупые строчки: «Великая княжна Мария Николаевна».

В дневнике Вел. Кн. Ксении еще кратче, зато точней: «Бедная Аликс!»

Двоюродный дядюшка Николая II, Вел. Кн. Константин Константинович патетически воскликнул: «Вся Россия будет огорчена!»

«В Петергофе в жаркую июньскую погоду родилась маленькая Великая княжна Мария, – вспоминает Мисс Игер. – Она родилась хорошенькой, слишком хорошенькой, я часто думаю, с какими-то лукавством чертенка в чертах лица. Великий князь Владимир назвал ее "Добродушной Малышкой", ибо она всегда была такой прелестной, и улыбчивой, и веселой. Она очень милый и очаровательный ребенок, с огромными темно-голубыми глазами и красивыми ровными темными бровями – фамильной чертой семьи Романовых». Один из гостей, любуясь новорожденной, сравнил ее с ангелом на одном из готических соборов Европы. С тех пор домашние так ее и прозвали – «наш ангелочек». Царь же всегда шутил, когда малышка проказничала: «Вот видите! Нормальный живой ребенок, а я то всегда боялся, что у нее вырастут крылышки!» 

Все отмечали необычную для ее ранних лет привязанность Великой княжны Марии к отцу: «Когда она только научилась ходить, – пишет Мисс Игер, – она всегда пыталась сбежать из детской комнаты к своему папе. Где бы она не видела его в саду или в парке, она всегда звала его. А он всегда, как только видел или слышал ее, ждал ее и немного нес на руках. Когда он болел в Крыму, ее горе не видеть своего отца не знало границ. Мне приходилось запирать дверь детской, иначе она пробиралась в коридор и беспокоила его своими попытками добраться до него. Если ей удавалось случайно услышать его голос, она протягивала свои маленькие ручки и звала: "Папа, папа!" Зато и восторг, когда ей позволяли повидать отца, был огромный. Когда Императрица пришла навестить детей в первый вечер после того, когда у царя нашли брюшной тиф, на ней была надета брошка с миниатюрным портретом Императора. Всхлипывая и плача, маленькая Мария заметила брошку; она забралась на колени к матери и покрыла нарисованное лицо поцелуями. И не один вечер во время его болезни она не желала идти спать, если не поцелует эту миниатюру»... 

Возможно, сильные чувства княжны Марии не были равносильно взаимными со стороны родителей. Во всяком случае, ей так казалось... Она считала себя слишком глупенькой, неуклюжей, простоватой девочкой, с которой даже сестрам неинтересно играть. «Моя дорогая Машенька! – пишет мать своей третьей дочери, – Твое письмо меня очень опечалило. Милое дитя, ты должна пообещать мне никогда впредь не думать, что тебя никто не любит. Как в твою головку пришла такая необычная мысль? Быстро прогони ее оттуда! Мы все очень нежно тебя любим тебя, и, только когда ты чересчур расшалишься, раскапризничаешься и не слушаешься, тебя бранят, но бранить не значит – не любить... Ты обычно держишься в стороне от других, думаешь, что ты им мешаешь, и остаешься одна... вместо того, чтобы быть с ними. Они воображают, что ты и не хочешь с ними быть... Ну, не думай больше об этом и помни, что ты точно так же нам дорога, как и остальные четверо, и что мы любим тебя всем сердцем. Очень тебя любящая старая мама»... 

Ольга и Татьяна были слишком привязаны к друг другу, чтобы впустить с вой круг хотя бы и родную сестренку – обычное дело в больших семьях. Николай II писал своей матери, Вдовствующей Императрице Марии Федоровне: «...Маленькая baby (т.е. Мария – Т.Н.) отлично ходит, но часто падает, потому что старшие сестры толкают ее и вообще, если не смотреть за ними, грубо обращаются с ней». Но все изменилось вот после какого случая. Однажды старшие девочки сделали домик из стульев в углу детской и прогнали бедную Марию, потом, правда, сказали, что она может быть «стражником», но должна стоять снаружи. Гувернантка сделала другой домик для малышки в противоположном углу, но она постоянно смотрела, как играют ее сестры, и ей очень хотелось играть вместе с ними. Внезапно она промчалась по комнате и ворвалась в злополучный домик, закатила оплеуху каждой сестре и также неожиданно выбежала в соседнюю комнату, от куда вернулась с целой охапкой своих любимых кукол. «Я не хочу быть стражником, я хочу быть королем, добрым королем, который раздает подарки», – сказала Маша, блеснув не дюжим государственным умом. Воздействие «кнута и пряника» не прошло даром. Старшие сестры пристыжено переглянулись. Татьяна сказала: «Мы были жестокими к бедненькой Марии. Она правильно ударила нас». Они усвоили этот урок и стали уважать ее права в семье... 

Вообще же Мария была тихим, несколько долговязым и простодушным созданием. Ее называли «наш добрый толстый Туту» или «Бау-Во», действительно она была полноватой, что служило предметом шуток со стороны матери и отца. Николай II даже на конвертах писем к своей третьей дочке проставлял непременное «Толстой Марú» – именно так, с ударением на последней гласной, на французский манер. Сестры и брат частенько обращались к ней чисто по-русски: «Машенька» или того проще «Машка»... 

Никто и не ожидал, что их «Толстая Машка» превратится в одну из главных красавиц Дома Романовых. Великие княжны Татьяна и Мария, были хороши по-особенному. Татьяна была истинно греческой богиней, высокой и недоступной, Мария же походила на сказочную царевну-красавицу. «Великая Княжна была поразительно красива, будучи наделена типично романовской внешностью: темно-синие глаза, опушенные длинными ресницами, копна темно-каштановых волос...» – пишет Лили Ден. Продолжает сей чарующий образ С. Я. Офросимова: «Ее глаза освещают все лицо особенным, лучистым блеском; они... по временам кажутся черными, длинные ресницы бросают тень на яркий румянец ее нежных щек. Она весела и жива, но еще не проснулась для жизни; в ней, верно, таятся необъятные силы настоящей русской женщины». «В семье она была самая простоя, самая ласковая, приветливая, – пишет следователь Н. А. Соколов. – По натуре это была типичная мать. Ее сферой были маленькие дети. Больше всего она любила возиться и нянчится с ними. Она любила быть с простым народом, умела поговорить с солдатами, расспросить их про их домашнюю жизнь и в совершенстве знала, какое у кого хозяйство, сколько детей, сколько земли и т.п..." 

За свою короткую жизнь Мария не успела даже по-настоящему влюбиться. Хотя в нее неустанно влюблялись все! Добродушную Машеньку Романову вспоминал Георгий Светлани, юнга царской яхты «Штандарт»: «Больше других княжон мне нравилась Мария, третья по счету. Если говорить о красоте, то она, по-моему, была самая симпатичная, хоть и толстушка. Может, я это говорю потому, что она без всякого стеснения при ком бы то ни было очень любила "чмокаться". По-детски, конечно. Ни с того ни с сего подбежит, обнимет и поцелует. Не знаешь, куда при таком конфузе деваться. А все кругом смеются! Ей тогда лет семь было...» Любовь к кокетству стала появляться у нее совсем в раннем возрасте. Каково же было удивление гувернантки, когда ее воспитанница, глядя в окно на проходящие полки солдат, заявила, что хочет всех их перецеловать… Гувернантка мягко напомнила царской дочери о правилах приличия и, что «хорошенькие девочки не должны целоваться». Та урок усвоила, и когда ее хотел чмокнуть в щечку один из Великих князей, одетый в военный мундир, она с достоинством сказала: «Я не целуюсь с военными». Все долго смеялись… Особенно, вспоминая этот эпизод через десять лет, когда Мария Николаевна, уже цветущая барышня, окруженная целой «свитой» из влюбленных офицеров, весело кружила им головы с невольным или подсознательным кокетством. Своим поклонникам она любила шить рубашки… Еще одна рубашка – еще одно разбитое сердце. По дочери Императора можно было только вздыхать!... 

Но были увлечения, готовые перерасти и в династический брак. Первый раз, тогда княжне было всего лишь десять лет, в нее влюбился ее кузен – граф Людовик Маунтбеттен. Случилось это во время официального визита царской семьи в Великобританию. Но то ли Марии не понравился маленький Луи, то ли он состоял в слишком близком родстве – о браке серьезно не говорили. Зато на самого принца эта встреча с русской красавицей произвела очень сильное впечатление. Будучи уже взрослым и женатым человеком, отцом большого семейства, он будет с благоговением вспоминать Великую княжну и свой невинно-розовый детский роман. Людовик переживет ее на целую бесконечность. Но и его жизнь оборвется страшно. В 1979 году лорда убьет ирландский террорист...

Второй раз, во время другого семейного визита, это было уже в 1914 году, в Великую княжну влюбился Румынский Престолонаследник Кароль, через год он уже просил ее руки у Николая II. Тот ответил решительным отказом: Машенька была еще совсем девочкой, да и Кароля пророчили в мужья ее старшей сестре Ольге… Если бы знал тогда заботливый отец, что обрек ее тем самым на гибель...

О Великой княжне Марии, можно сказать: жила сердцем... Из всех дочерей Николая II она была самой настоящей царевной, Великой княжной с большой буквы. Во время тобольской ссылки, она будет вызывать симпатию даже у социалистов-комиссаров. «Она любила и умела поговорить с каждым, в особенности – с простым народом, солдатами. У нее было много общих тем с ними: дети, природа, отношение к родным... Ее очень любил, прямо обожал комиссар В.С. Панкратов. К ней, вероятно, хорошо относился и Яковлев. Девочки потом смеялись, получив письмо из Екатеринбурга, в котором она, вероятно, писала им что-нибудь про Яковлева: "Маше везет на комиссаров". Она была душой семьи», – писала ее тобольская преподавательница К.М. Битнер....

Степанов, один из тех, кто лежал в годы войны в госпитале в Царском селе, писал, что раненые офицеры живо интересовались судьбой Великих Княжон и часто обсуждали между собой их будущее. «В отсутствии Княжон мы постоянно говорили между собой о них. Мы предполагали, что Княжны выйдут замуж за четырех Балканских наследников: сербского, греческого, болгарского и румынского. К тому же этот проект казался нам наилучшим способом разрешения всех балканских конфликтов. Нам хотелось видеть княжон счастливыми. Мы им готовили венцы».

1899 — 1918

 

Нема бизниса без доброг маркетинга

КО КОГА ЛАЖЕ И ЗАШТО ?!

Иако су привредници са севера Косова ослобођени плаћања царина и осталих дажбина, за робу која улази и у њему остаје, јуче су косовски и цариници Еулекса камионе упућивали на царински терминал у јужну Митровицу

Косовска Митровица – Само неколико сати након што је почео да се примењује Споразум о интегрисаном управљању прелазима (ИБМ) на Јарињу, привредници са севера Косова, суочили су се са проблемима и кршењем одредби договорених у Бриселу између Београда и Приштине, под покровитељством ЕУ. Иако су на основу договора привредници са севера Косова ослобођени плаћања царинских и осталих дажбина, за робу која улази и остаје на северу, прекјуче су косовски и цариници Еулекса цистерну са нафтом упутили на административни прелаз Мердаре, а јуче су три пломбирана камиона са комерцијалном робом упућена на царински терминал у јужну Митровицу.

Превозници комерцијалне и акцизне робу (нафту, нафтне деривате, цигарете, алкохолна пића)… а чији су власници већ измирили дажбине држави Србији, добијали су од косовских и цариника Еулекса формуларе са којима су били дужни да наставе пут Мердара или у јужну Митровицу, јер у супротном против њих би била поднета, прво прекршајна, а потом кривична пријава.

Како за „Политику” каже Славиша Милентијевић привредник са севера Косова, иначе једини заступник НИС-а за север Косова и Метохије, група привредника јуче се окупила на интегрисаном прелазу Јариње, где им је представник Еулекса дословце казао да се „овде примењују досадашњи закони, тачније закони Косова”.

„Представник Еулекса нам је рекао да уколико у року од 24 сата привредник, који пређе Јариње не измири дажбине у јужној Митровици, или чији су формулари оверени и упућени на Мердаре, а односи се на акцизну робу, против њега ће бити поднета прво прекршајна, а потом кривична пријава. Ми нећемо да плаћамо дажбине институцијама привремене власти у Приштини, а што је уосталом и плод бриселских договора. Уколико би се неко и одважио да иде на Мердаре, то би значило да плаћамо дажбине држави Србији и Приштини. Али, ми не желимо да будемо у систему квази-државе Косова, па уколико Београд нешто не учини по овом питању, северу Косова прети несташица нафте и нафтних деривата, а и привредници који превозе робу за широку потрошњу најавили су да неће прелазити Јариње, јер неће да иду у јужну Митровицу, тако да ће продавати само ону робу коју већ имају у продавницама” – каже за „Политику” Милентијевић уз нагласак да на територији северног Косова има 36 бензинских пумпи и да држава Србија месечно на име ПДВ-а и акциза инкасира око два милиона евра.

По речима Милентијевића привредници са севера су затражили да се данас у Лепосавићу сретну са представником Еулекса  (царине) како би се представнику мисије ЕУ предочио Споразум о ИБМ, али је нагласио да су привредници са севера упутили позив Београду да „опомене” и међународну заједницу и Приштину. Међутим, у Еулексу за „Политику” нису имали одговор на кршење одредби Споразума, а Ирина Гудељевић портпарол мисије ЕУ у Приштини је казала:

„Све што се тиче интегрисаног управљања, одговор потражите или у Бриселу или са учесницима договора који се водио у присуству високе представнице ЕУ”.

Јуче, до закључења броја, нисмо успели да добијемо одговор од представника косовске царине у Приштини, а Адријатик Савиљеци портпарол те царине био је изричит у захтеву да му се питања пошаљу електронском поштом, мада смо раније, у више наврата све тражене одговоре добијали телефоном.

Крстимир Пантић, председник општине Косовска Митровица, који је пре неколико дана са председницима три општине на северу Косова био у Београду и где је од државног врха добио писмене гаранције да „административни прелаз Јариње и Брњак неће бити граница са Србијом, као и да се роба намењена северу неће царинити” каже да је државни врх обавештен о кршењу одредби о ИБМ и од званичног Београда, на основу закључака од 6. децембра, тражи да се „договор суспендује”.

„Очигледно је да мисија ЕУ и представници привремених институција у Приштини крше најновији договор из Брисела и настављају са праксом коју су примењивали до сада, а која има за циљ да Србе насилно интегришу у систем Приштине. Обавестили смо Београд о догађајима на Јарињу, захтеваћемо да се Споразум, на основу закључака суспендује, а уколико се то не догоди постоји велика вероватноћа поновних протеста и барикада, јер одлуку о привременом обустављању процеса на Јарињу грађани нису везали за рокове” – казао је Пантић за „Политику” и подсетио да једини услов да се грађани поново не „самоорганизују” јесте да се испуне договорене одредбе прихваћене у Бриселу између српског премијера Ивице Дачића и Хашима Тачија премијера самопроглашене косовске државе, а које је прихватила и Кетрин Ештон висока представница ЕУ.

 

Биљана Радомировић

Ляля Рублёва - Родина (2012)

 

 

 01. Вступление
02. Родина
03. Вишня
04. Осень
05. Такси
06. Офицеры сегодня
07. Прощальный вальс
08. Муженёк
09. На два дома
10. Хаим
11. Я не могу тебя забыть
12. Джони
13. Саксофон
14. Я гордая

Бонус-трек
15. Новый год

Линк :

http://u1459509.letitbit.net/download/13944.1d47c24e1a56092036325529b9fa/Rublyova_-_Rodina_2012.rar.html

Срби са севера Космета траже реакцију владе

Захтевима Еулекса за наплату царине прекршен први услов који је премијер Ивица Дачић поставио за примену заједничког управљања прелазима.

  Дачић је после треће рунде разговора, 4. децембра, рекао да „на прелазима Кончуљ, Мердаре, Јариње и Брњак, неће бити наплате царине за робу која иде Србима на северу Косова, и да на тим прелазима неће бити никаквих обележја”. Премијер је нагласио да је то био услов Владе Србије да би започела примена споразума и да је то овога пута прихваћено. Тај услов унет је и у закључке владе који представљају гаранције Србима са севера да обуставе протесте и гласи готово дословно као што је тада рекао премијер: „Уколико друга страна буде правила проблеме и не буде се понашала у складу са договором, прекинућемо спровођење споразума”.

Реакција владе ? Отприлике оваква...

 

 

Меркел: Није време за проширење ЕУ

 

 

Европска унија у овом моменту неће доносити одлуке о почетку приступних преговора са земљама кандидатима, изјавила је јуче немачка канцеларка Ангела Меркел. „За то, према нашем мишљењу, још није дошло време”, додала је она. Иако није поменула појединачно ниједну балканску државу. Меркелова је рекла да убудуће треба брижљиво проверити да ли је кандидат за приступ ЕУ способан за испуњавање усвојених стандарда. „То је неопходно”, додала је Меркелова, наводећи да ће тако у Европи моћи и даље заиста да егзистирају европски стандарди и вредности, преноси Танјуг.

У случају Србије, подсетимо, Немачка је пре два дана, на састанку шефова дипломатије ЕУ, била најгласнији противник доделе датума преговора.

Коментаришући оно што се догодило на састанку шефова дипломатије ЕУ, пре два дана, министар иностраних послова Аустрије Михаел Шпинделегер истакао је јуче, пред Самит ЕУ, да је очекивао много више поводом одлуке о даљем ширењу ЕУ. .„Очекивао сам више, то желим да нагласим. Сада је потребно поставити темеље за наредне године”, истакао је он у изјави новинарима, коју је пренео Танјуг.

Шпинделегер је нагласио да је разочаран што су на заседању Европског савета поводом питања ширења уније били „само уздржани сигнали”.

Подсећајући да Немачка према проширењу ЕУ има овакав став годину-две и да сматра да не треба ићи у даља проширења него да треба видети како да се у оквиру постојећих чланица направи ефикаснија унија, Огњен Прибићевић, бивши амбасадор Србије у Берлину, сматра да поменуту изјаву Меркелове треба тумачити у контексту немачких избора.

Имајући у виду да немачки избори треба да се одрже на јесен 2013, Прибићевић наглашава да је велико питање да ли ће у јуну бити одређен датум преговора. „Тема проширења изузетно је непопуларна код бирача и онај ко се залаже за проширење може, заправо, само да изгуби бираче, који су у Немачкој, као и у осталим богатим земљама запада, засићени проширењем и свим оним што се дешава са Грчком, Португалијом, Ирском и другима”, казао је он.

Стога, „Србија треба да има велику дозу реалности”, чак и у случају да испуни све услове који се пред њу постављају и да Немачком ставу посвети посебну пажњу.

А шта је са утицајем оних земаља ЕУ које подржавају Србију? Министар европских послова Француске Бернар Казнев је, преноси Фонет, рекао да европска перспектива треба да буде подстицај земљама кандидатима да наставе са напорима. Бивши италијански министар иностраних послова Франко Фратини поручио је, преноси Бета, да Србија заслужује подршку како се не би осећала изолованом од међународне заједнице. „Што се тиче Француске, посебно, то је јако охрабрујуће, али, ипак, кључна ствар ће се одвијати у Берлину”, изричит је Прибићевић. Он истиче да немачки избори не треба да буду кочница Србији. „Напротив, ми треба да завршимо све обавезе које смо преузели. Ако доделе датума не буде у јуну, онда то да очекујемо у децембру”, закључио је он.

Објављено у данашњој "Политици" коју Николић,Дачић и Вучић очигледно не читају.

 

Военная форма Русской армии образца 1852 года (Парижское издание)