Вучић: Можете да нас спалите усред Владе, али преговора више нема!

 

 

 

Ако буде требало - нема никаквих проблема !

 

 

Ватрица је спремна !

 

Манифест Народного фронта освобождения Украины 

 

Maнифест Народног фронта ослобођења Украјине

 

 

МАНИФЕСТ НАРОДНОГО ФРОНТА ОСВОБОЖДЕНИЯ УКРАИНЫ, НОВОРОССИИ И ПОДКАРПАТСКОЙ РУСИ

Какова цель нашей борьбы?

Построение на территории Украины справедливой социальной народной республики без олигархов и коррумпированной бюрократии.

Кто наши враги?

Либерал-фашистские правящие элиты — криминальный союз олигархов, бюрократов, силовиков и чистого криминала, обслуживающих интересы иностранных государств.

Кто наши союзники?

Все люди доброй воли, признающие идеалы социальной справедливости и готовые сражаться за них, не приемлющие либерал-фашистское государство на территории Украины, независимо от их гражданства и национальности

Что такое социальная народная республика за которую мы боремся?

Социальная народная республика — это такая политическая форма организации общества, при которой:

• интересы народа и его всестороннего развития — духовного, интеллектуального, социального, физического — являются высшими целями и задачами социальной народной республики
• вся власть принадлежит народу и осуществляется им через выборные органы его прямого представительства
• всякий трудящийся гражданин имеет право на лечение, образование, пенсионное и социальное обеспечение за счет государства
• разрешена всякая частная или коллективная инициатива, идущая на пользу народу и его развитию
• запрещен ростовщический банковский капитализм, живущий за счет ссудного процента — деньги должны зарабатываться не с помощью долговой кабалы, а путем реализации успешных проектов
• государство, действующее от имени народа и контролируемое его представителями, является крупнейшим держателем капитала и контролирует все стратегические отрасли
• разрешена частная собственность, но крупные состояния и их инвестирование в политику и экономику находятся под контролем общества — никому не позволительно становится олигархом и господствовать над народом путем создания искусственной ситуации монополизма

Каковы методы нашей борьбы?

Для достижения поставленной цели (создание на территории Украины социальной народной республики) мы готовы применять насильственные и ненасильственные методы борьбы. Мы считаем, что только вооруженный народ способен защитить свою свободу, но насилие является только вынужденным средством достижения политической цели.

Что происходит на территории Украины?

На территории Украины идет народно-освободительное восстание против либерал-фашистской власти, которая террором и пропагандой пытается закрепить в нашей стране криминальный либерал-фашистский капитализм.

Что такое Украина?

Украина — это территория между Европейским Союзом и Россией с христианскими традициями (прежде всего, православными), населенная разными народами (украинцами, русскими, белорусами, молдаванами, болгарами, венграми, румынами, поляками, евреями, армянами, греками, татарами, русинами, гуцулами и т.д.), имеющая многовековые традиции народного самоуправления и политической борьбы за народную свободу.

Что происходит на Юго-Востоке Украины (в Новороссии)?

На Юго-Востоке (в Новороссии) происходит политическое восстание народа против либерал-фашистской власти, установившейся в Киеве на деньги и при поддержке западных хозяев. В этом восстании принимают участие все народы — украинцы, русские, греки, армяне, евреи, венгры, румыны и так далее.

Происходит ли на Юго-Востоке (в Новороссии) война между русскими и украинцами?

Это не война между русскими и украинцами (как говорит либерал-фашистская пропаганда), это восстание угнетенного народа против общего врага — криминального либерал-фашистского капитализма.

С обеих сторон фронта сражаются русские и украинцы (равно как и другие народы).

Со стороны «киевской власти» наемники и обманутые пропагандой каратели воюют за интересы крупного криминального капитала и криминальной бюрокартии, а со стороны Юго-Востока (Новороссии) — ополченцы стоят за интересы народа и его свободное справедливое демократическое будущее.

Разные ли интересы у русских и украинцев в происходящих на Украине событиях?

Русских и украинцев объединяют общие социально-политические интересы- освобождение Украины от власти криминального капитала, криминальной бюрократии криминальных силовиков и чистого криминала.

Почему восстание на Юго-Востоке (в Новороссии) проходит под русскими лозунгами?

Потому что русское и русскоязычное население Украины испытывало двойной гнет — социально-экономический (как и украиноязычное население), а также культурно-политический.

Социально-экономический гнет — коррупция, произвол, власть криминала, невозможность нормального бизнеса и нормальной жизни, мизерные зарплаты, зависимость от «хозяев жизни» — это норма существования каждого трудового жителя Украины.

Запрет русского языка в регионах, где 90 с лишним процентов населения говорит и думает по-русски (примерно половина территории Украины), запрет преподавания на русском языке в школах, запрет рекламы и кино на русском языке, запрет использования в юридической и административной практике русского языка и многие другие абсурдные сегрегационные требования и запреты — это дополнительное унижение либерал-фашистской криминальной властью русскоязычного населения Украины.

Поэтому русские и русскоязычные поднялись первыми.

Очередь за всем угнетенным народом Украины!

Почему Россия помогает Юго-Востоку Украины (Новороссии)?

Значительная часть российской элиты боится народного социально-политического протеста. Она бы с удовольствием договорилась с киевской властью и прекратила войну на Юго-Востоке (в Новороссии). Но ярость народного восстания против олигархо-бюрократического либерал-фашистского капитализма не позволяет этого сделать. Народы России поддерживают справедливую борьбу Юго-Востока Украины (Новороссии). И это вынуждает всю российскую (по происхождению, но не по взглядам) элиту, часто вопреки своим стратегическим интересам, поддерживать или делать вид, что она поддерживает восстание Юго-Востока Украины.

Почему США и ЕС помогают киевскому режиму?

Основная цель США — борьба с Россией как главным геополитическим конкурентом. США надо или сделать антироссийское государство с базами НАТО на границах России, или создать хаос, дестабилизировав регион.

ЕС нуждается в дополнительном рынке сбыта и источниках дешевого сырья.

Что поддерживает борьбу Юго-Востока Украины (Новороссии)?

Борьбу народов Украины, опорной базой которой явился Юго-Восток Украины (Новороссия), поддерживает и развивает неуклонное стремление народов Украины освободиться от либерал-фашистского господства правящих элит и постепенное осознание ими общих социально-политических интересов и целей борьбы.

Является ли борьба на Юго-Востоке (в Новороссии) сепаратизмом?

Нет, территорией борьбы является вся территория Украины. Повстанцы Юго-Востока (Новороссии) протягивают руку своим братьям и сестрам во всех регионах Украины с призывом: «Вставайте против общего врага!»

Мы создадим новую свободную социально ответственную народную власть на всей территории Украины и Новороссии.

Что будет после победы народно-освободительной революции и крушения либерал-фашистского режима?

Будет формирование нового государства на территории Украины, в котором власть будет принадлежать народу не на словах, а на деле.

Население каждой области путем проведения референдума как высшей формы народовластия само определит будущее своего региона — останется ли он в составе единого федеративного (конфедеративного) государства или получит полную независимость.

Как будет строится политическая власть после победы народно-освободительной революции?

Политическая власть будет строиться по принципу прямого народного представительства (народовластия) — снизу до верху.

Органы народовластия будут формироваться, начиная от уровня местных Советов и Верховного Совета, по принципу представительства делегатов от территорий, делегатов от трудовых коллективов и профессиональных корпораций и союзов, делегатов от политических, религиозных и общественных организаций.

Опора народной демократии — местные советы.

Они делегируют представителей в региональные советы.

Высший орган народного представительства (Верховный Совет) состоит из делегатов от региональных советов.

Верховный Совет выбирает правительство, ответственное перед народом в лице его представителей.

Мы выступаем за выборность судей и руководителей структур органов правопорядка на местах.

Какими будут права регионов после победы народно-освободительной революции?

Каждый регион будет вправе иметь свою Конституцию или иной основополагающий документ, гарантирующий, проживающему на его территории народы основные политические, экономические, социальные, культурные, религиозные права.

Каждый регион будет вправе, помимо общегосударственных языков, выбирать региональные языки для культурного, политического, юридического или административного оборота.

Каждый регион будет вправе формировать свой бюджет на основе налогообложения деятельности физических или юридических лиц, осуществляющих деятельность на его территории.

Каждый регион будет вправе проводить самостоятельную внешнеэкономическую деятельность.

Каковы будут обязанности регионов после победы народно-освободительной революции?

Каждый регион обязан будет отчислять часть налогов в общий антикризисный фонд (на случай стихийных бедствий или иных катаклизмов).

Каждый регион обязан будет отчислять часть налогов на общегосударственные нужды — оборону, содержание общегосударственного госаппарата, строительство объектов общегосударственного значения.

Каждый регион обязан будет подчиняться общегосударственным принципам взаимоотношений труда и капитала, гражданских и политических свобод.

Каждый регион обязан будет поддерживать правопорядок и защищать права и свободы граждан в рамках установленных общегосударственных принципов.

Это основные принципы и цели нашей борьбы.

Всякий честный гражданин и патриот должен принять и поддержать их. 

Ополчение Новороссии разбило львовскую бригаду

 

 

Под Зеленопольем ополченцы уничтожили 30 украинских бойцов
 

В ходе обстрела около 100 военнослужащих 24-й моторизированной львовской бригады получили ранения.

Стрелков: "Утром — в 4.00 — нанесли артудар по противнику. Обстрелу подвергся палаточный лагерь укров. Колонна разгромлена "в хлам".

В хлам разгромили колонну 24 моторизированной бригады из Львовской обл., укропы подтверждают:

Активист Майдана, а теперь командир роты батальона Днепр Владимир Парасюк в Фейсбуке: «Только что сообщили очень неприятную новость. Сегодня в 5 час. утра возле с.Зеленопилля Луганской обл. российские боевики из установки "Град" обстреляли наших ребят из 24 моторизованной бригады (Яворовщина, Львовская обл.) Большое количество раненых и убитых. Связи нет, все сгорело. Подмога не приходит... Об этом ужасе мне сообщил мой собрат, который сейчас там», — добавил он. По словам Парасюка, по неофициальным данным число погибших наших военнослужащих — около 30 человек и более 100 раненых.

Спикер АТО Владислав Селезнев в растерянности: «Факт того, что по Зеленопиллю из «Градов» отработали — да, среди наших сил есть потери — детали будут позже и скорее всего на самом высоком уровне».

Офицер из разгромленной 79-й десантной бригады "На пацанах горели бронежилеты!"

У многих раненых оторваны руки и ноги.

В бригаде николаевских десантников точную цифру потерь сказать пока не могут, но предварительно известно о семерых убитых из первого батальона, а также о полном разгроме артиллерийского дивизиона.

Такую информацию предоставил "Комсомольской правде в Украине" один из командиров взвода десантников, которые попали под огонь.

По словам офицера, раненых и убитых самолетами перевезли в Днепропетровскую областную клиническую больницу Мечникова. Он утверждает, что общая цифра потерь составляет 49 человек. Помимо десантников, сюда также входят погибшие военнослужащие из 24-й и 72-й отдельных механизированных бригад.

– Предварительно известно о 26 раненых солдатах, – утверждает он. – Травмы очень тяжелые. У многих оторваны руки и ноги. В реанимации не хватает мест, поэтому легкораненых планируют перевезти в Одессу.

Что точно произошло в окрестностях Зеленополья Луганской области достоверно неизвестно. По данным офицера, сначала боевики обстреляли стационарный лагерь бригады.

– Обстрелы велись постоянно, каждый день в четыре часа утра из миномета, поэтому мы не ожидали, что будет стрельба из ГРАДов, – говорит военнослужащий. – Это был настоящий ад. На пацанах горели бронежилеты, а укрыться от осколков было негде.

Оправившись после артобстрела начальство 79-й начало формировать колонну, чтобы вывезти раненых из зоны боевых действий. Когда грузовики выехали в поле, то их снова обстреляли. На этот раз уже из ГРАДа и миномета. 

– Колонна была полностью разбита всего за десять минут, – сухо резюмирует наш собеседник. – Я не могу понять, почему наш лагерь был расположен на открытом, простреливаемом месте, но, видимо, генералам известно больше, чем мне о военной тактике.

Отметим, что официальные власти пока не называют точную цифру потерь.

– Большое количество раненых и убитых. Связи нет, все сгорело. Подмога не приходит. Об этом ужасе мне сообщил мой собрат, который сейчас там, – написал на своей страничке в соцсети активист Евромайдана Владимир Парасюк.

Поселок Зеленополье находится рядом с российско-украинской границей и относится к Свердловскому району Луганской области. По последним данным, его население составляет порядка 300 человек.

По данным Игоря Стрелкова, украинские силовики также понесли серьезные потери в ходе боя за аэропорт Донецка. При этом потерь среди ополченцев удалось избежать.

– Вчера атаковали аэропорт в Донецке двумя штурмовыми группами спецназа, двумя "Нонами", взводом АГС, бронегруппой (БМП) и минометами. Противник понес большие потери. "Шмелями" сожжено здание гостиницы. В город доставлено в больницу восемь тяжело раненных солдат, – заявил Стрелков. – Попытка группы противника прорваться через Пески отражена с большими для него потерями. С нашей стороны в районе аэропорта потерь нет.

Ополченцы взяли в окружение группу украинских войск

Сторонники ДНР заняли одну из самых высоких точек Донецкой области, откуда четко просматриваются позиции силовиков.

Между горой Саур-Могилой в Донецкой области и российской границей отряды ополченцев взяли в окружение южную группу украинских войск с большим количеством танков, бронетехники и артиллерии.

Основные силы украинской армии, в частности 72-я отдельная гвардейская Красноградская Киевская ордена Красного Знамени механизированная бригада, сейчас сосредоточены у города Свердловск. Ополченцы, отряды которых заняли местность у горы Саур-Могилы – одной из самых высоких точек Донецкой области, четко видят колонны силовиков.

Коридор между российской границей и горой Саур-Могилой постоянно простреливается, поэтому днем войска силовиков там практически не проходят и не ведут артобстрелов. В ночное время группы украинцев, пытаясь нащупать пути отступления, попадают на минные поля.

Живое фото

 

 

Криминална, политичка и интимна позадина Александра Вучића

Криминална, политичка и интимна позадина Александра Вучића 

 

 

Мада је скоро четврт века заштићен посланичким имунитетом, Александар Вучић од једнога никако није могао да се одбрани, а то је суд јавности. Чак и данас, упркос његовој апсолутној контроли скоро свих медија у Србији, указује се лице преваранта, опседнутог влашћу и новцем. Вучић је и више од тога! У питању је лицемер, спреман на сваку идеологију и сваку издају, само ако му то доноси моћ. 

За годину дана, од када врши дужност првог потпредседника владе, разрадио је механизам до сада незапамћене отимачине и тако себи направио империју, али и армију непријатеља који му то неће заборавити…Његова десна рука и “човек за пријем новца“, у виду “мале пажње“ Никола Петровић, функционер СНС-а и директор „Електромреже“, превазишао је Ал Капонеове скупљаче харача. На удару Вучићевих харачлија су тајкуни, банке, фондови, установе…Борба против корупције је само параван за Вучићево отимање новца и његово устоличење као Господара Србије. У том пакленом науму он се користи директором српске полиције који за њега уходи његове жртве, новинаре и политичке противнике, председника Николића, па и дечаке из његовог живота. 

Преваре Александра Вучића су толико прозирне, да је и он сам себи постао смешан, и након што је опељешио своје другове из врха Демократске странке, одлучио је да са њима уђе у коалицију. Када је изгласан за подпредседника Владе Србије, Вучић је кренуо у обрачун са премијером Ивицом Дачићем, јер је, послујући као генерални секретар Српске радикалне странке са шефовима кабинете Војислава Коштунице и Бориса Тадића, научио да се шуровањем са влашћу и варањем грађана могу згрнути велике паре. Као нераздвојни пријатељ Александра Никитовића, шефа кабинета тадашњег премијера Коштунице, Вучић је наплаћивао подршку Влади у изгласавању закона. Упућени тврде да је зарадио десетину милиона евра. Падом Коштунице, Вучић моментално заборавља на Никитовића и заљубљује се у Миодрага Ракића, шефа кабинета Бориса Тадића.ти кловн Ракић фасцинира Вучића причама о тајним службама, о досијеима, праћењу и ухођењу. 

Вучић је помогао Ракићу да два пута Николић изгуби председничке изборе, за суму од око 20 милиона евра! Највећи део колача добио је, погађате, Вучић. Када је, на своје велико изненађење, морао да уђе у Владу Србије, Вучић се заклиње Ракићу да ће владати кратко, и да ће њега, за живота, узети у нову Владу, само да отера Дачића. Образац његових превара и насиља, увек је био крајње једноставан. Наставио је да копира своју љубав Миодрага Ракића. 

Прво би нахушкао, попут бесних паса, новинаре дневних листова Информер и Курир, који би објављивали текстове који су долазили из кабинета директора полиције Милорада Вељовића и начелника Управе криминалистичке полиције Родољуба Миловића. Доносила их је, и још доноси, Марија Ненић, уговорни сарадник за месије Дирекције полиције, иначе познатија као новинарка ТВ Б 92. Она је од раније позната полицији, због најтежих кривичних преступа, а направила је кућу на Вождовцу, на плацу власника коме се изгубио сваки траг, а закључује се да је убијен. И из кабинета Александра Вучића стизали су памфлети. Блаћени су они за које се поуздано знало да имају пара. Сматра се да је акцијом руководио Миодраг Ракић, велика Вучићева љубав, који је и Александра користио за прљаве послове Демократске странке. Данима би Информер и Курир писали о “жртви“. 

А, “борба против корупције“, почела је типовањем жртава. На почетку је први потпредседник Владе Србије приграбио себи неуставна овлашћења. Председник Србије Томислав Николић именовао га је за “координатора рада свих служби безбедности“. 

 

Свака служба има директора, и њен рад је одређен законом, у којем нема места за координатора рада свих служби безбедности. На свом двору, Александар Вучић је дефинисао улоге сваког слуге. За озбиљније политичке ангажмане задужио је Небојшу Стефановића. Исту врсту услуга, само ранг ниже, пружао му је Бранислав Простран. За сплеткарење у сивој финансијској и хедонистичкој зони одговоран је Зоран Башановић. Горан Веселиновић има част да на своје име води Вучићеве бизнис комбинације. Југослав Петковић посредује у односима с богаташима, али само онима из другог ешалона. 

 

 

Андреј и Недодирљиви 

У том окружењу посебну улогу има Никола Петровић, Вучићев кум и комшија из „Црвенкапе“. Сваки слуга који није био присутан, постајао је мета оговарања и ругања. Стефановића су називали гирицом и слином, Башановића клептоманом, Веселиновића, наравно, наркоманом…За свакога су имали неки трач, само је Петровић био недодирљив. На помен његовог имена сви би ћутали или, у наступу храбрости, колутали очима и одмахивали рукама. 

Уредник “Правде“ Предраг Поповић се сећа: „…Само једном приликом, у седишту СНС-а, кад се у Вучићевом кабинету окупило десетак општинских лидера из унутрашњости, Андреј Вучић се усудио да критикује Петровића. Заваљен у фотељу свог кума и шефа, Петровић је листао каталог сатова и накита, незаинтересован за госте. 

 

Погледај га. Дошао је у оделу које је скупље од кућа ових мученика што су стигли из пизде материне, сео је пред њих и бира да ли да купи Францк Муллер или Патек Пхилиппе од 80.000 евра. Намерно то ради, хоће да импресионира сиротињу, срам га било“, изнервирао се млађи Вучић, чији политички нерв је једнако беспрекоран као и код старијег брата. 

Андреј је устао, узео каталог из Петровићеве руке, вратио се до своје столице, ставио на њу спорни часопис и сео. И сам Петровић је изгледао као да је испао из неког хедонистичког каталога. 

Скупа одећа и обућа, огрлице и наруквице, томпуси и пробрана пића, утегнут, кварцнут, прави тајкунчић у успону. Нико није знао да ми тачно каже којим бизнисом се бави. Причало се да највише пара зарађује увозом смрзнуте рибе, али помињале су се и његове брокерске куће, компанија за трговину електричном енергијом. Вучић је тврдио да је Никола син српског бизнисмена који у Француској има огромну фабрику за прераду воћа и поврћа. Одбијајући један Вучићев позив на вечеру у ресторану „Трибеца“, питао сам га откад је почео да излази на таква места. 

„…Брате, мени је свеједно да ли ћу да код куће једем сланину и лук или морске плодове у неком ексклузивном ресторану. Међутим, прихватио сам Николину паметну девизу да није важно само да имаш паре, мораш и да их покажеш. Можеш да имаш пара колико хоћеш, али ништа ти не вреде ако други, јачи од тебе, не знају за то или ако те игноришу“, објаснио ми је Вучић. 

 

 

Рекетира за Вучића 

Никола Петровић је постављен за директора Електромеже. Главни задатак му је “обрада“ крупних играча и прибављање крупних улога. Прво бих од Вељовића добио досијеа жртава, поток би отишао у дневни лист Информер и доносио текстове које је уредник Вучићевић беспогроворно објављивао. Жртва би била облаћена, стављена би јој у изглед опасност од хапшења. Тако престрашеног бизнисмена потом посећује Петровић и прави погодбе. Ко не плати, оде у затвор. Ко плати, Информер га одмах похвали. 

Новинари Информера месецима су тајно фотографисали долазак Петровића и издавање налога Вучићевићу. (Захвљујемо им). Петровић у “Правди“, која је и угашена, никог није плаћао осим повремено двоје-троје уредника. Запослени су морали да штрајкују, након што шест месеци нису примали плату. Новинарско робље ни у Информеру не прима пристојне плате. 

Душан Елезовић, председник Покрајинског одбора ДС-а морао је са рачуна у бечкој банци да подигне 1.200.000 хиљада и преда их Петровићу. Он је разрезао намете војвођанским тајкунима и страначким функционерима, тражећи и више од половине њихових прихода.

Таблоид је објавио како су се од затвора спасили власници Интеркомерца Горан Перчевић и директор Беохемије Жунић. 

Крајем прошле године, у време покретања стечајног поступка, Горан Перчевић је изненада напустио Србију, али се вратио после десетак дана. Исто су учинили још неки тајкуни, чије су фирме доспеле у блокаду. Сви они су пре одласка, али и одмах по повратку, имали поверљиве разговоре са Николом Петровићем, директором Електромреже Србије, и сивом еминенцијом која стоји иза политичког пројекта „Александар Вучић“. 

Блиски сарадници потпредседника Владе добро знају да је Петровић, иначе личност која се слабо експонира у медијима, особа која је буквално створила данашњег Вучића. Из тог разлога је он човек од његовог највећег поверења, и задужен је за крупно рекетирање.

Да је Петровић Перчевићу донео свилен гајтан и понуду да се откупи, потврђује и чињеница да он свој боравак у иностранству није искористио да би побегао, већ да би прикупио новац којим би одобровољио Вучића! Пре тога је ступио у контакт са највишим функционерима Министарства унутрашњих послова, од којих је сазнао да ништа не могу да учине, јер је одлука већ донета. 

Никола увек носи скупа одела, посебно прављене ципеле, златан накит и вози најновије и најскупље моделе аутомобила. Обедује искључиво у најелитнијим ресторанима и изузетно је агресиван према онима који му се испрече на путу… 

Никола Петровић за Вучића сакупља новац уцењујући привреднике. Данас је задужен само за вишемилионске износе у еврима, док мање суме препушта другима. Оно што је Владимир Беба Поповић био Зорану Ђинђићу, то је Петровић Вучићу. Питање је само када ће му доћи главе. Камере безбедоносне службе забележиле су “операцију актовка“. Вучић би из свог доскорашњег стана у „Црвенкапи“ на Новом Београду излазио у тренерци и патикама, силазио на први спрат у кафић, јер у истој згради станује и Петровић, и после пет минута би се враћао у стан са актовком. Тачно се зна ко је тог дана био жртва… 

 

Кум на венчању 

Када се Вучић прошле године брзопотезно оженио, Никола Петровић је руководио том акцијом. Александар је тужбу за развод поднео 14. новембра, а разведен је 16. новембра, јер је полиција привела његову супругу да у касарни на Топчидеру потпише записник о саслушавању странака. 

Када се Александар исељавао из стана у „Црвенкапи“, барем 50 полицајаца је било у згради, јер су његова супруга и деца плакали, молећи га да их не оставља.
На дан венчања, приведена је матичарка СО Земуна, довезли су је у пратњи црних лимузина БИА на Топчидер, морала је за минут да стави свој потпис у књиге венчаних које су већ биле попуњене, и одмах је враћена. 

Несрећа се ипак насмешила Вучићу. Прво је Ракић изгубио у Демократској странци. Са отпадницима је основао нову, али без шансе да прођу а изборима. Вучић је тврдо обећао да ће га узети у Владу, као “веома способног човека“. А онда је болест Ракића ескалирала (због рака су му извађена простата и тестиси и дада има проблема са плућима), и Вучића сада нема ко да навија. Прошле недеље посетио га је у Лондону, тражећи инструкције.
Вучићева борба против организованог криминала и корупције је лажна, а он је користи за лично богаћење. До сада је на познате рачуне инкасирао преко 610 милиона евра! 

 

Браћа по матери 

Саобраћајни полицајац из Панчева, Столе Маргетић, три пута је писао пријаву Андреју Вучићу, рођеном брату Александра Вучића: два пута што му возило није регистровано, а једном што није имао појас. Андреј му је напомињао да је брат Александра Вучића, али је саобраћајац веровао да су сви исти пред законом. Те пријаве никада нису пуштене. Уместо да га награде, надлежни овог полицајца пребацише из саобраћаја у поредак. Човек је сад на боловању, има висок шећер и притисак, јер је ушао у сукоб са командиром саобраћајне полиције Митковићем, зато што је писао и пријаве за неке претоваре, и тиме дирао командирове људе. Маргетић пише, а командир цепа пријаве. 

На крају поштеном полицајцу написаше представку и он оде у оно што се народски зове „прашинар“. Пре годину дана је Андреју први пут била писана пријава за прекршај у Панчеву. Полицајац Маргетић после поноћи му је скинуо таблице, али је овај звао Дачићевог саветника из Београда да интервенише и, наравно, одмах је било све у реду. Међутим, Андреј се и даље бахато понашао и за њега закон не важи, већ само демонстрација силе. 

Вељовић се стално улагује Андреју Вучићу. Андреј нон стоп долази у Панчеву, јер ту има љубавницу, плавушу Ивану Поповић.

У Панчеву се понаша бахато и виђа се са онима што имају полицијске досије, највише са убицом Дејаном Симеуновићем Симкетом. Увек се са њима изљуби и изгрли, наравно пред публиком, да би им дао на значају. Љубавница Андреја Вучића има брата Николу, који се такође понаша бахато и по Панчеву се обоје позивају на Вучића. 

Андреј Вучић је за свог старијег брата Александра главни повереник за Војводину. У тој покрајини он кадрује, поставља и премешта функционере, али је највише задужен да од привредника узима новац. Андреј и Александар су браћа по матери. Када је постао подпредседник Владе Србије, Александар је најавио хапшење “њему веома блиског човека“, објашњењем да није нико изнад закона. 

Андреј је веома близак са Небојшом Човићем, чије хапшење је такође најавио Информер, али је Небојша морао да одвоји 15 милиона евра, преда их Вучићевом благајнику Николи Петровићу, и тако добије “опрост“. На тај начин су обојица спашени. 

Позивајући се на брата Александра, Андреј је постао међу виђенијим тајкунима. Његова ад хок основана фирма преузела је сав увоз соли за Србију, од тузланског рудника. Андреј има монопол на увоз соли за људску исхрану, за исхрану стоке и соли за путеве! 

 

Предходно је Никола Петровић овај посао одузео Интеркомерцу, на чијем је челу Горан Перчевић, који је доведен до просјачког штапа.

Замерити се Андреју, опасно је по живот… 

 

И Цане му је дебело платио 

Александру Вучићу су уста била пуна борбе против корупције и независности правосуђа. У стварности је све супротно од онога што он каже, а најбољи пример за то је случај Станка Суботића Цанета који је недавно добио могућност да се са слободе брани уз плаћање кауције. Позадину свега тога објашњава Таблоидов сарадник Ђорђе Вишекруна: 

„…Средином децембра 2011. затекао сам се неким послом у просторијама централе СНС-а где ми се обратио један од највиших функционера те странке, а данас и народни посланик у републичкој скупштини( Владимир Цвијан, напомена редакције). Замолио ме је да га мојим колима повезем, јер је журио на аеродром, да ухвати лет за Швајцарску. Објаснио ми је да је он у странци задужен за контакте са особама са потерница од којих је узимао новац за потребе СНС-а.

У Швајцарску је ишао да би се срео са Станком Суботићем који је обећао да плати веома високу донацију СНС-у како би му било омогућено да приведе крају судски поступак у случају да та странка дође на власт. Други део пара је за Цанета требао да плати српски контроверзни бизнисмен Славиша Пурић. 

Када сам следећи пут дошао у централу странке, било је то 22. децембра 2011. године, о овом разговору сам обавестио Александра Вучића, уз речи како би требао да обрати пажњу на то да његови најближи сарадници не причају о таквим стварима пред публиком. Сложио се самном и о свему обавестио Тому Николића, такође уз коментар да сарадници треба да држе језик за зубима, када су у питању овако шкакљиве теме. 

Вучић је том приликом на једној цедуљици написао број свог приватног мобилног телефона и дао ми је са молбом да му се обавезно јавим у случају да се овако нешто понови. Као доказ да је све ово тачно прилажем цедуљу са Вучићевом руком писаним бројем телефона који је он тада користио…“. 

 

 

 

мајор Горан Митровић / Таблоид

 

 

 

 

 

 

Чланак у целости и без измена преузет са :   

 

 

http://omladinasrbska.blogspot.com/2014/02/blog-post_28.html

Жене у црном праве турнеју по Србији

Ових дана жене у црном су кренуле на турнеју по Србији - затварајте ноћу прозоре и чувајте своју децу !

Руска пасивност - да ли су на реду Доњецк и Луганск?

 

 

 

Најпре да кажем да ово није антируски текст, нити је његова интенција да се напада Руска Федерација у било ком смислу. Напротив, ово је текст који је писан из велике (можда и превелике?) љубави према Русији и све што је у њему речено написано је са жељом за добро Русије и њеног братског народа. Ко то не види или не верује, најбоље да текст уопште не чита.

Повод за писање текста је сасвим разумљив - руска пасивност и неангажовање у Украјини, која је постала истурена западна предстража према Москви. Украјина је у време бившег Совјетског Савеза била, можемо слободно рећи, срце одбране Варшавског пакта, њена позиција као републике која је била у границама СССР-а гарантовала јој је статус једног од повлашћених стубова одбране Источног блока.

У Украјини су се налазили силоси са нуклеарним наоружањем које је служило за одвраћање, као и центри војно-индустријских комплекса. Поменимо само чувени завод за производњу оклопних борбених возила и тенкова у Харкову. После распада СССР-а Украјина није задржала нуклеарно оружје, а Руси су из ње повукли онолико конвенционалног наоружања колико су могли. Мада је Русија наставила да сарађује са украјинским војно-индустријским комплексом све до пуча на Мајдану и до насилне смене власти. Пример те сарадње огледа се у производњи мотора за школско-борбени авион. Фабрика авионских мотора се налази у Запорожју у Украјини.

Подручје данашње Украјине је, историјски гледано, било територија на којој је настала прва руска држава - Кијевска Русија под кнезом Владимиром. Руси су увек на Украјинце гледали као на своју браћу и обрнуто. Семе мржње које је данас све јаче и које је један од покретача украјинског отклона од Русије јесте посејан на западу Украјине у Галицији. Крајње западни делови Украјине су били под пољском, а затим и под аустроугарском влашћу. На тим подручјима је и извршено унијаћење православног становништва.

Десни сектор, неонацистичка организација која данас учествује у борбама у источној Украјини, свој центар има на западу Украјине у граду Лавову.

Све ово довело је до извесне поделе у Украјини на оне који из дна душе мрзе Русију и који су за то да се прекину све духовне и културне везе са Москвом и да се Кијев приближи Западу у једној потпуној интеграцији, и оне који су блажи и који признају независност и целовитост Украјине, али су за сарадњу са руским народом. Таква је већина Украјинаца. У Украјини, углавном источној, живе и етнички Руси и ту је управо настао проблем. Када се у Кијеву догодио мајдански пуч и када је запад заједно са националистичким струјама у Украјини преузео власт, јавио се проблем са етничким Русима који нису признавали такву власт.

Да све буде јасно, нема никакве сумње да су САД умешане у кризу у Украјини. Европска унија и САД Украјину виде као средство којим ће се приближити Русији, а НАТО Украјину сматра својим протекторатом. Примарни циљ НАТО-а јесте да дође уз границу са Русијом и да тамо смести офанзивне ракетне потенцијале, чиме би се војна моћ Русије далеко ослабила и чиме би био извршен огроман притисак на Москву. Украјина би у будућности могла да служи као одскочна даска за сваки конвенционални напад на Русију.

Дефинитивно је да је нова власт у Украјини непријатељски настројена према руском народу, таква је била како прелазна власт са Олегом Турчиновим на челу, таква је и ова нова са Петром Порошенком, који непрестано изјављује да ће Украјину „очистити“. Од кога? Од руског народа? Запад је у Украјини пустио своје пипке и западна агентура не преза ни од каквих злочина према руском народу. Неутрални Украјинци су били ти који су глава пуних обећања о наводном лепшем животу на Западу запалили дом културе у Одеси, у којем је изгорело преко стотину људи, углавном етничких Руса. То је био ужасан масакр у којем су чак учествовале украјинске девојчице.[1]

Није чудно да су западни агенти својим технологијама испирања мозга инструирали Украјинце да у једној ужасној вечери спале попут нациста своје суграђане. То је била прилика да руска армија уђе у Украјину и заштити животе Руса јер су сигурно постојали обавештајни подаци о томе шта се спрема. Русија није учинила ништа. Зашто? Велико је питање, али остаје за историју дивљање, силовање и спаљивање грађана Одесе од стране својих суграђана.

Русија је остала пасивна и глува не све молбе Руса који живе у источној Украјини и који су на референдуму изразили огромном већином своју жељу да се региони Доњецка и Лугањска припоје Русији. Они су отцепљену област назвали „Нова Русија“ у нади да ће моћи нормално да живе неузнемиравани од нацистичке прозападне власти у Кијеву. Наиме, становници Доњецка и Луганска су се дигли на устанак да би спречили искорењивање руског језика, преправљање школских уџбеника и третирање као грађана другог реда. Можда и да би спречили још један масакр попут оног у Одеси и сличне изливе мржње према Русима и свему што је руско. Грађани Луганска и Одесе су се самоорганизовали и оформили јединице самоодбране како би се одбранили од напада кијевског режима, који не преза да користи плаћенике са Запада, као ни профашистичку националну гарду и неонацистички Десни сектор.

Они се боре иако су их Руси из матице оставили на цедилу. Упркос томе што руска војска није предузела офанзивне акције да их заштити. Упркос томе што Сергеј Лавров непрестано говори о некаквом мирном решењу. Просто је зачуђујуће да Руси са толиким квантитетом обавештајних података, који говоре да мирног решења нема и неће га ни бити све док Луганск и Доњецк не буду пали, и даље говоре о некаквом мировном споразуму. Мира неће бити јер га Запад не жели. Запад на овај начин тестира Русију и њену способност да се брани и уколико Руси нешто убрзо не учине, они ће пасти на том тесту.[2]

Русија трпи понижења и на дипломатском плану. Докле ће се то понижавање Русије наставити, нико не зна. Најпре су Русији због Крима уведене санкције, а сада се Русија криви што не може нешто више да уради по питању заустављања насиља у источној Украјини. Русија и председник Путин су као у доба хладног рата анатемисани као „црвено зло“. Свет одавно није видео овакво лицемерје запада. Русија се с једне стране понижава и непрестано оптужује за рат на истоку Украјине, а с друге стране плаћеници запада, као и национална гарда, која носи западну војну опрему и која је обучавана уз помоћ инструктора који су дошли са запада, убија руске цивиле у Новорусији.

Уколико Русима на истоку Украјине не буде дошла помоћ, они ће, што им је и једина могућност, морати да пређу на герилско ратовање.[3] "Повешћемо герилску борбу по целој територији области Доњецка", изјавио је бивши "гувернер" Доњецка Павло Губарев, који се на импровизовану бину попео с десет бораца наоружаних "калашњиковима"."Ослободићемо Кијев, али за сада не знамо колико ће крви бити проливено“.

Главна упоришта самоодбране Славјанск и Крематорск су пали у руке украјинске армије. То је потврдио Игор Стрелков за којим је расписана потерница. „Морали смо да напустимо Славјанск, јер није било другог начина да сачувамо животе цивилног становништва", рекао је у ексклузивном интервјуу руском ТВ каналу Лајф њуз Игор Стрелков, командант одбране самопроглашене Доњецке Народне Републике. "Током ноћи извршили смо пробој кроз обруч украјинске армије око Славјанска. Направили смо диверзију и наша оклопна група је успела у томе. Нажалост, већи број њих је изгинуо. Командант групе је направио грешку", испричао је видно исцрпљени Стрелков.

Он је такође рекао да су припадници самоодбране успели да извуку 80 одсто до 90 одсто наоружања из града. Евакуисане су породице припадника самоодбране и њихових симпатизера, јер би били у смртној опасности да су остали у граду. Ово говори најбоље о томе какав однос имају украјинске трупе према становништву источне Украјине.

Доњецк и Луганск су велики градови, нарочито милионски Доњецк. Украјинској војсци ће бити јако тешко да га заузме уколико се борци самоодбране буду припремили за градску и герилску борбу. Међутим, то не може вечно да траје. Уколико Русија не уради нешто више, на крају ће и Луганск и Доњецк пасти. Русија пасивно посматра шта се дешава на само 30км од своје границе. У Русији је број избеглица већ достигао бројку од преко 200 000. Али ту понижењима и гебелсовској пропаганди запада нема краја. Америчко министарство је саопштило да нема података о толиком броју избеглица, али је сигурно да је мањи број људи отишао, можда у посету својим бакама, па ће се вратити!

Русија мирно посматра како њен народ гине на мање од 30 км од границе, док је у своје време Велика Британија била спремна да пошаље флоту својих бродова неколико хиљада километара далеко од матице у Атлантски океан ради неколико острвцета које Енглези називају Фокландима, а Аргентинци Малвинима. Због овога се 1982.  водио рат из кога су Британци изашли као победници. Додуше, тих неколико острвцета налази се у водама богатим нафтом.

Не морамо ни да се присећамо шта су све САД урадиле за своје грађане када је било у питању војно ангажовање и не треба нам много маште да замислимо контра ситуацију у једном мисаоном експерименту. Уместо Русије, Америка посматра како њени грађани бивају спаљивани и убијани. Сигурни смо да не би прошао ни дан, а да трупе САД не би интервенисале.

Ова пасивност ће се сигурно осветити Русији у ближој или даљој будућности и могло би се догодити да од Нове Русије ускоро не остане ништа осим помена, а да стара Русија буде са свих страна окружена НАТО јединицама и да трпи дипломатски пораз за поразом, све док се и њој не деси украјински сценарио или сценарио бивше Југославије.

---

---

[1] http://www.nspm.rs/savremeni-svet/pakao-odese-i-neki-novi-fasisticki-klinci.html

[2] http://www.nspm.rs/savremeni-svet/da-li-ce-bombardovanje-luganjska-
konacno-pokrenuti-rusiju.html

[3] http://www.nspm.rs/hronika/dve-hiljade-proruskih-aktivista-na-protestu-u-donjecku.html

 

 

Владимир Јевтић

 

Преузето у целости са НСПМ.

Сусрет Владимира Путина са А.В.

 

 

Председник Руске федерације Владимир Путин срео се са "премијером Србије" А.В. и ево првих речи које је дотичном упутио :

„Поштовани господине премијеру, добар дан! Веома ми је драго што Вас видим!

 

Верујем да сте имали веома садржајне преговоре са руским колегом. Ми не само да пратимо детаљно како се развија ситуација у вашој земљи, него желимо пре свега да развијамо снажно наше трговинско-економске односе. Код нас има веома добрих пројеката, али и још бољих могућности.

 

Веома ми је драго да се видимо, добродошли.“

 

 

 

Напомена : Могу само да се надам да му је у затвореном делу "добродошлице" скресао све оно што је требало !

Украјинци као Шиптари: Трговина органима рањених Руса

 

 

 Из преписке бившег адвоката Јулије Тимошенко, Сергеја Власенка, са немачким лекаром, сазнало се да Украјина испоручује органе узете од рањених побуњеника у Немачку.

 

 

Када су се у медијима појавиле ужасне приче о ”Жутој кући”, чинило се да се пред нашим очима одвијају кадрови из филмова страве и ужаса, а не симптоматичне реалије косовске драме. Југославија више не постоји. Али она је оставила после себе сведоке: заробљене Србе који су молили да их убију, како не би били растргани на комаде, и учеснике операција ”транжирања” људи на операционом столу. Каква је судбина припремљена рањеним побуњеницима из Доњецка и Луганска?

Нико не покушава неосновано неком да суди. 

Очигледне су акутне чињенице: преписка бившег адвоката Јулије Тимошенко са немачким хируром Олгом Вебер и командом батаљона Донбас семјоном Семенченком која осветљава стравичне реалије трговине органима управо у ово време на југоистоку Украјине.

 

Писац и директор издавачке куће Xenia Слободан Деспот, човек српског порекла, одлично познаје историју трагедије Срба на Косову:

- Питање трговине органима на Косову покренуто је у мемоарима Дел Понте, где она описује рад тужиоца Међународног трибунала за бившу Југославију. Много детаљнију истрагу је спровео швајцарски судија и посланик Дик Марти. Касније је он поднео извештај Савету Европе. У њему се потрврђује чињеница трговине органима који су одузимани од заробљених (углавном су то били српски цивили). То су чинили лекари по наредби ОВК. Затим су ови органи (вадили су их у сасвим чудовишним условима, понекад без анестезије) продавани преко међународне криминалне мреже у Турској и другим земљама. Они су ишли за пресађивање пацијентима који су имали средстава да плате. Утврђено је да су у трговину органима били умешани високи представници власти, зато што једноставно није могуће организовати нешто слично без привлачења пажње: превоз органа захтева развијену инфраструктуру брзих дејстава и медицинских знања која не могу свугде да се нађу. Поред тога, у реферату је истицано постојање високе потражње, пошто су органе одмах слали у Турску и западноевропске земље.

Вероватно је да се у Украјини у актуалним условима дешава нешто слично. Много је теже сада претпоставити како ће та истина, ако се она потврди, доћи до широке публике. Да подсетимо да откровења Дел Понте нису изазвала посебно негодовање западног света и да посланика Дика Мартија који је урадио заиста историјски постао и одлучио се на велики ризик у истрази, нико није на прави начин наградио за уложен труд.

 

 

Овог пута у Украјини можемо да наиђемо на исти такав зид ћутања. Као прво, то никако не одговара распоређивању улога које су биле једном и заувек одређене за украјинску кризу. Као друго, није искључено да реализација такве трговине органима дотиче интересе врло многих утицајних људи на Западу који ће учинити све како не би дали истини да изађе на видело!

 

У сваком случају, косовски преседан постоји. Он је био документарно потврђен, све чињенице су очигледне. Да подсетим да се то десило када је као координатор УН за Косово био именован Бернар Кушнер, који је био једноставно дужан да зна шта се ради на невеликој територији која му је била поверена. Када му је новинар поставио питање о трговини органима, он му је посаветовао да се обрати психијатру. Тачније, Запад ће до краја одрицати чак најочигледније доказе постојања такве незаконите трговине.

Донбасский рубеж России 

 

Оборона Донецка — последний шанс сохранения «русского мира»

18 марта этого года, когда всю страну буквально трясло в патриотическом экстазе в связи с присоединением Крыма, когда рейтинги главы государства били рекорды всего времени его пребывания у власти, я написал на «Свободной прессе» статью под названием «Не война, а «русский мир»». В ней я, безусловно поддерживая решение руководства страны защитить крымчан от киевских нацистов, выразил тревогу за всех, кому также может потребоваться эта защита. На фоне эйфории от «возвращения Крыма» многие забыли о том, что есть еще и Новороссия, Донбасс. Это такие же части русского мира, и против них сегодня бандеровщина объявила «крестовый поход». Впрочем, уже тогда нашлись те, которые стали заявлять, что Донбасс — это совсем другое, что он «недостаточно русский», что Россия не потянет новых «дотационных регионов» и что не следует дальше ссориться с Западом. Дескать, пусть Харьков, Донецк и Луганск как-то сами договариваются с Киевом о федерализации.

С чем-то тут нельзя не согласиться. Да, русские Донбасса – это не русские Крыма, русская идентичность перемешана здесь с украинской слишком густо. Да, присоединение Донбасса не даст России практически никаких экономических «плюсов», зато вполне очевидны «минусы».

 

Да, можно понять логику тех, кто считает федерализацию и нейтральный статус Украины, обеспеченный балансом между интересами запада и востока, единственной возможностью давить на украинскую политическую элиту и единственной гарантией от границы с НАТО по Днепру. Есть только одно «но» — война.

Ни о какой федерализации Киев и слышать не хочет. И это — несмотря на огромные человеческие потери, разрушенную инфраструктуру и пройденную «точку невозврата», за которой даже в случае победы Киева Украину и все украинское здесь будут ненавидеть и при любой возможности мстить. «Национальная гвардия» Коломойского уже устроила в Новороссии геноцид, сравнимый с действиями гитлеровцев на оккупированных территориях СССР или «подвигами» США во Вьетнаме. Москва усиленно пыталась усадить стороны за стол переговоров. Между тем, стороны все глубже погружались в кровавую трясину, спасения из которой нет.

Все последние месяцы я по привычке прислушивался к «сигналам» из Кремля, пытался разгадать логику его поведения, найти рациональное зерно в его действиях, объяснить «хитроумным» планом» призыв Путина перенести референдум, отвод войск, отзыв разрешения на использование российской армии на территории Украины. Просто потому, что хотел рассуждать логически: ведь сдача Новороссии противоречит нашим геополитическим интересам, а значит, и интересам нашей элиты. Ведь тех, кто постоянно отступает, в итоге бьют. Ведь, разрешив хунте одержать победу, мы не избежим сползания ВСЕЙ Украины в орбиту НАТО. И российский Крым они никогда не признают. Зато весь политический капитал от его присоединения внутри страны Кремль неизбежно теряет. Сдача Новороссии — это тяжелейшее геополитическое поражение со времен краха СССР, причем поражение без боя. Украина — это не братская Югославия, это намного круче. У нас вообще никого нет роднее и ближе на планете. Сдать Украину — это значит вбить кол в самое сердце «русского мира».

Я пытался рассуждать логически, что, сказав «А», необходимо сказать «Б» и далее по алфавиту, иначе все предыдущие достижения будут нивелированы. Но если до сего дня можно было бесконечно рассуждать о стратегическом плане помощи Новороссии, то сегодня мы приближаемся к тому моменту, когда молчать дальше будет нельзя.

До этого силам ополчения удавалось своими силами и средствами сдерживать карательные войска, изматывать их, рассчитывая на то, что до осени Украина просто выдохнется, начнется цепная реакция федерализации по всей стране. Похоже, последнее понимают и в Киеве, поэтому решили провести решительное наступление, собрав все силы в один кулак. 

Порошенко понимает: если не уничтожить Донбасс сейчас, то это не получится сделать никогда. Но сколько сможет продержаться ополчение, если войскам хунты удастся отрезать ДНР и ЛНР друг от друга, перекрыть границу с Россией? Две-три недели? Месяц? И что, все? Конец «Русской весне»? А дальше все по списку: «зачистка» всего русского на Юго-Востоке, НАТОвские ракеты у границ России и волнения в Москве?

Эти несколько недель – последняя возможность задуматься для российской элиты. Думайте, господа, размышляйте!

Я понимаю, что нельзя вот так взять и переориентировать элиту, что национальные интересы невозможно внушить, они должны ОСОЗНАВАТЬСЯ! Я понимаю, что наши элиты боятся санкций, не зря же они четверть века упорно «трудились», разворовывая то, что десятилетия до них создавались титаническими усилиями всего советского народа. И что олигархи боятся того, что их дети и внуки, и правнуки не смогут воспользоваться плодами их «трудов». Боятся того, что сами будут «нерукопожатыми» на Западе, куда они так стремились.

 Допустим, с Западом удастся не рассориться окончательно, но какой ценой? Но как смогут эти дети и внуки жить, смотреть в глаза народу, который их отцы и деды предали и обрекли на геноцид? Да и вообще, в какой стране они будут жить, и будет ли вообще страна под названием Россия? А тем, кто рассчитывает, что можно бесконечно умиротворять Запад, хочу напомнить, чем закончилось заискивание перед Гитлером для Европы. Ну, или из недавних примеров – судьбу Саддама и Каддафи.

Еще не поздно остановить нацистскую заразу. Фашизм нельзя оправдать, с ним нельзя договариваться.

Хочу попросить прощения у жителей Донбасса. За всех убитых, и тех, кому еще предстоит испить горькую чашу. За боль от потери близких, разрушенные дома, потерянное имущество, потерянную надежду жить в цивилизованной стране. За то, что верили в Россию, ждали Россию, а она не пришла. 

Простите нас всех! А еще хочу выразить восхищение тем, кто с оружием в руках защищает Донбасс. Сегодня вы на передовой битвы с мировым злом. Вы настоящие герои и заслужили бессмертие, кем бы вы ни были в прошлой жизни: шахтеры, рабочие, студенты, учителя, врачи.

В недавнем бою под Изварино простой ополченец, горномонтажник Александр Скрябин с криком «Видал я вас!..» бросился под танк со связкой гранат. У него не было гранатомета, да и не могло быть – Россия не дала! Он просто встал во весь рост и ушел. 

Чтобы жили другие. Как герои Великой Отечественной, которые, не задумываясь, шли на смерть, не зная, смогут ли оставшиеся в живых одержать победу в этой нечеловечески жестокой и трудной войне. Вернее, знали, что смогут. Точно знали. Потому, что одержать победу при многократном превосходстве противника, даже в условиях окружения и практически полного разгрома, могут только такие вот, которые идут под танк со связкой гранат. 

И это дает веру в Победу и сегодня.

 

Эх,хорошо в стране советской жить!