Чистое небо (1961) ДВДРип

Жанр: Драма
Год выпуска: 1961
Продолжительность: 01:43:52
Режиссёр: Григорий Чухрай

В ролях: 

 

Нина Дробышева, Евгений Урбанский, Наталья Кузьмина, Виталий Коняев, Георгий Куликов, Леонид Князев, Георгий Георгиу, Олег Табаков, Алик Крылов, Виталик Бондарев, Владимир Анисько, Тамара Носова, Константин Барташевич, Петр Кирюткин, Николай Хрящиков

Описание: 

 

Сценарий Даниил Храбровицкий.

Трудная история беззаветной, всепрощающей и всепонимающей любви Саши Львовой и летчика-испытателя, Героя Советского Союза Алексея Астахова, попавшего в плен во время войны и долгие годы после возвращения на Родину не имевшего возможности вернуться к своей профессии.

Лучший фильм года по опросу журнала "Советский экран".
Главный приз МКФ в Москве - 1961

 

Качество видео: DVDRip
Формат видео: AVI
Видео: 640x480 (1.33:1), 23.976 fps, XviD MPEG-4 ~1560 kbps avg
Аудио: 48 kHz, AC3 Dolby Digital, 3/2 (L,C,R,l,r) + LFE ch, ~448.00 kbps avg

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Линк :  http://rutracker.org/forum/viewtopic.php?t=3105661

 

 

Српски превод (латиница),усклађен и усаглашен за ову верзију филма

 

 

 https://yadi.sk/d/LU9UcpIGddtC9

 

 

ДА СЕ НИКАДА НЕ ЗАБОРАВИ

 

 

Србе клали ножевима и секирама, давили жицама и закивали за дрвеће!

 

 

 

“Село Каменица… Лева обала Дрине, општина Зворник. Од села остало само име, од људи нико”. Овим речима уз апокалиптичне слике до темеља спаљених кућа почиње документарни филм “Више од злочина” аутора Милоша Марковића.

Потресно 18-минутно остварење у продукцији Радио телевизије Београд које је недавно постављено на Јутјуб мучно је сведочанство о злочинима које је муслиманска војска починила у ноћи између 5. и 6. новембра 1992. године у селу Каменица.

Целокупно затекнуто становништво зверски је побијено. Срби су клани ножевима и секирама, закивани за дрвеће, дављени жицом…

– Секира је поштедела дрвеће, али не и људе – каже аутор на једном месту на чије речи се вештом руком монтажера надовезују потресне исповести жена, мајки, браће који трагају за својим најмилијима.

– Нашли смо седам глава – прича у филму један од житеља села.

– Ово је мој брат. Препознао сам га по џемперу. Видите како су га везали уларом – пружа неименовани саговорник руке ка камери показујући канап који је управо скинуо с распаднутог леша.

За недељу дана пронађено је шест мучилишта са 38 жртава. Њих 109 нестало је кобне новембарске ноћи.

На основу извештаја патолога (међу којима препознајемо каснијег министра здравља др Зорана Станковића) сазнајемо на који су начин мучене жртве везивањем ланцима. Најмлађи пронађени тек је почео живот. Имао је свега 19 година.

– Тражим оца. Дошла сам с тетком – једва изговара једна девојчица.

– Причали су ми да су их пекли на ражњу. Чуло се док су јаукали! – у следећој сцени замуцкује жена одевена од главе до пете у црнину пре него што се онесвестила.

 У позадини се чује јадиковка, запомагање за најмилијима. Већина никада неће бити пронађена. 

Кадар с поређаним сандуцима наговештава опело, којим се стравично сведочанство Милоша Марковића, о зверским дешавањима почетком деведесетих завршава.

Књиге које препоручујем : Леонид Иванович Бородин - Трећа правда

 

 Леонид Иванович Бородин - Третья правда

Ова бриљантно написана књига, пуна дирљивих али суздржаних емоција, прича је о љубави и пријатељству. 

О људима који у свету подељеном идеологијама, међу онима који се узајамно мрзе из својих безбожних разлога, траже своју сопствену истину и правду. Своју „трећу правду“. 

Да ли је заиста свет око нас „поружнео од слободе, ништа добро не осетивши, осим слободе мржње“? Да ли су у свету пуном лажи и насиља напори појединаца довољни да победе лаж и насиље? Зашто најбољи међу људима често остају нешватљиви онима који их окружују? Зашто „један човек цео живот живи у греху и чак се ни на трн прстом не набоде, а други…цео свој живот није ни кера ногом шутнуо, а на њега – све невоље“? Да ли је кажњен онај ко је пострадао на земљи, или онај други… Зар „трећа правда“ није она једина права – правда Божја?

Овај човек је убио 298 људи!

 

 

 

Сведок који је за Комсомолскају правду изнео податке о томе да је украјински Сухој оборио малезијски авион изнад Доњецка, открио је податке и о ком пилоту је реч.

Како је рекао, пилот авиона Су-25 који је полетео са ракетама ваздух-ваздух, а вратио се без њих, јесте капетан Волошин. „Мислим да се зове Владислав“, додао је сведок.

Уколико је то тачно, особа на слици је одговорна за смрт 298 недужних људи.

У питању је пилот 299. авијатичарске бригаде Украјинске војске, капетан авијације Владислав Валеријевич Волошин. Награђиван је орденом Богдана Хмељницког за учешће у борбама.

У малезијском боингу 777 који је 17. јула летео из Амстердама за Куала Лумпур, било је 298 путника и чланова посаде. Сви су погинули.

Вучићу више пута претили смрћу 

 

 

 

Премијеру Александру Вучићу је у више наврата ове године прећено смрћу. 

Било је покушаја угрожавања не само његовог живота, већ су неки кроз кампању хтели да постигну ефекат да је дозвољено изрећи било какву лаж о премијеру, а да он не сме ни да се брани.

То је открио министар полиције Небојша Стефановић, који каже да Управа криминалистичке полиције стално прикупља податке о безбедности премијера.

- Као Вучићев пријатељ увек му саветујем да води рачуна о својој безбедности, али такође знам и да он не воли обезбеђење и да не жели да прихвати веће мере безбедности.

Коментар аутора блога : 

Довољно је само пажљиво погледати фотографију.... 

Тај поглед министра полиције,та оданост и преданост лику и делу премијера,та чврста намера да се сачува његова безбедност...





НАПОМЕНА : Ово је крај претходне информације.

А,сада за промену неколико изрека на тему : "Пас је најбољи човеков пријатељ"

 “Он је твој пријатељ, твој партнер, твој бранитељ, твој пас. Ти си његов живот, његова љубав, његов вођа. Он ће бити твој, веран и искрен, до последњег даха. Буди достојан његове оданости.”


 

"Само ме моји пси неће издати."


 

"Човеков једини потпуно несебичан пријатељ у овом себичном свету, једини који га никад не напушта, једини који се никад неће показати незахвалним и који га никад неће издати јест његов пас. Он ће стајати верно уз њега у богатству и у сиромаштву, у добру и у злу. Спаваће на хладном тлу, на леденом ветру и снегу само да буде уз свога господара. Лизаће руку која му не може понудити храну, лизаће ране које настају у додиру с окрутношћу света. Чуваће свог сиромашног господара као краља. Остаће уз њега и кад га сви други напусте.”

Божић и Нова година

Људи честитају срећне „Новогодишње и Божићне“ празнике… Да ли је, то, тако речено, исправно?…

Или: „Нову… годину, Божић и Српску Нову годину“!… Је ли, то, добро написано?!… – НИЈЕ!…

Та пракса приметна је и не мало распротрањена у српском народу данас. Скоро сви неизоставно честитају својим познаницима, пријатељима, сарадницима Нову годину 1. јануара по новом календару, а многи додају томе у наставку и „божићне празнике“!

Ретки су они који знају да је исправно заправо само честитати „Божић и Нову годину“, а још ређи они који заиста схватају смисао ових празника и њиховог редоследа.

Та збрка и пометња који настају око великог хришћанског празника Рођења Христовог – Божића, одраз су огромног незнања и непознавања од стране Срба самих основа своје Вере, па и незаинтересованости да се уложи и најмањи труд, како би се научиле макар најелементарније ствари.

Објашњење ћемо лако наћи у вишедеценијском периоду владавине комуниста, који су заправо на почетку своје владавине, након насилног и безаконог преузимања власти 1945, увели и наметнули српском народу празновање Нове године по новом календару 1. јануара, заправо „дочекивање“ Нове године уз славље, песму, весеље, „лудовање“…

До тада у српском народу тај обичај „дочекивања“ Нове године 1. јануара није био распрострањен. Православни Срби су заправо у том периоду се налазили у посту (и данас се налазе, наравно), и припремали се за Божић – Рођење Христово, који се прослављао 7. јануара по новом календару (25. децембра по старом календару).

Нову годину су 1. јануара (по новом календару) празновали римокатолици и протестанти, при чему су они Божић већ били прославили 25. децембра (по новом календару). Стога је њима природно 1. јануара следовала Нова година. 

 

 

 

 

 

 

Православни се заправо у том периоду налазе још увек у периоду 40-дневног божићног поста, када их од Божића дели само још неколико дана, и када се треба умом и срцем што више усредсредити на предстојећи празник, како бисмо га што достојније и спремније дочекали.

Уосталом, шта имају Православни са празновањем римокатоличке Нове године, то није њихов празник. О томе није било ни размишљања, то је било страно Православном вернику. Као што и римокатолици нису никада тежили да празнују са Православнима Нову годину 14. јануара по новом календару. Нити то данас теже. То су границе које су биле јасно повучене и које се нису прелазиле. Док данас живимо у ситуацији када Српска Црква издаје џепни календарић, у коме се налазе наведени не само и папистички празници, него чак и јеврејски празници и постови! И све то већ годинама (мирне савести) благосиљају сви Архијереји Српске Цркве! Да ли можда Јевреји у Србији купују Православни џепни календар како би се руководили када им који празник долази и када им је пост? Свакако да не! И да ли римокатолици купују џепни календар Српске Православне Цркве како би пратили своје празнике? Или можда Православни верници купују и користе јеврејски календар, како би га употребљавали током године за праћење својих празника и постова? Наравно да је бесмислено о томе и разговарати! Зашто се онда већ годинама у православном џепном календару наводе и јеврејски и римокатолички празници, када је извесно да их користе само православни верници? Какву то поруку треба да пренесе Православним Србима, пошто је већ без икаквог значаја за Јевреје и римокатолике? Шта то Архијереји Српске Цркве желе да поруче својим верницима? Да су све Вере исте? Да је исти Бог Православних, паписта и Јевреја? Да ли је то доследно следовање духу Глобализације и Новог доба, који тежи изједначавању свих и стварању једног синкретистичког веровања? То су питања која сваки верник треба да упути своме Архијереју, и да од њега тражи одговор.

Бесмислено је потпуно славити најпре Нову годину (1. јануара по новом календару) а потом славити Божић (7. јануара по новом календару)! Да ли то ико ради осим Православних Срба? А затим, након тога, не мали број њих, слави и „Српску Нову годину“! Пре свега, не постоји никаква „Српска Нова година“! Као што не постоји ни руска, грчка, бугарска, пољска, афричка… Ради се о једном врло несретном називу1, који је често изговор за некакво „србовање“ и изражавање квази-патриотизма, јер се те прославе и дочеци своде углавном на јело и пиће (или чак преједање и опијање), затим (скаредну) музику и сличне ствари, које су све само не хришћанско православно празновање великих празника домостроја спасења људи, извршеног очовечењем Другог Лица Свете Тројице Бога Логоса и Његовим Рођењем у телу од Богородице Приснодјеве Марије.

Хришћани славе на следећи начин:

Прво Божић – 25. децембра
Затим Нову годину – 1. јануара

Римокатолици и Православне Цркве које су прихватиле нови календар славе Божић 25. децембра по новом календару, па затим Нову годину 1. јануара по новом календару.

Православне Цркве које нису мењале календар празнују Божић 25. децембра по старом календару, па затим Нову годину 1. јануара по старом календару.

Разлика је у томе што промена календара, тј. увођење новог, има за последицу да 25. децембар стиже 13 дана раније, те отуда и разлика у празновању. Односно, Православне Цркве које нису мењале календар славиће Божић 7. јануара по новом рачунању времена, а Нову годину 14. јануара.

Карактеристично је да у свести Православних Срба преовлађује схватање како Божић долази на почетку године, док се Божић заправо прославља на крају године! И затим логично иза њега следи Нова година. То је дакле природан и једино могући след – ПРВО БОЖИЋ ПА ЗАТИМ НОВА ГОДИНА!

Никако није могуће да Нова година претходи Божићу, те да се прво „дочека“ Нова година, а да се затим празнује Божић!

Отуда је и неприхватљиво да се у честиткама пише – срећни НОВОГОДИШЊИ И БОЖИЋНИ ПРАЗНИЦИ! Једном римокатолику то се никада неће десити; али Православном Србину се и те како често дешава. Могуће је и исправно је само обрнуто!

Тако Православни Срби имају „привилегију“ да два пута, у року од 15 дана, „дочекују“ Нову годину! Да би све то добило мало смисла, ова друга по реду је добила назив „српска“ Нова година! Тако да скоро сви славе „редовну“ Нову годину, а они који су ношени посебним осећањем патриотизма и родољубља неће пропустити да прославе и „српску“ Нову годину.

Оно што чуди, па и забрињава, је чињеница, како да се људи не запитају – откуда то да славе две Нове године; и да ли је то исправно; па чак и да ли је нормално. Да ли је то „привилегија“ Срба, или заправо „пад“ Срба, њихова „вансебност“. Докле ћемо живети у тој схизофренији? Када ћемо једном почети да ступамо сигурним кораком (на путу спасења) а не да „храмљемо на обе ноге“. Где је Патријарх да о томе упозори Православне Србе, вернике и своје сународнике? Где је позив толиким душама које пропадају и „лудују“ да скрену са пута погибли? Где је пастирска активност Патријарха, или се он исцрпљује само у политици и тзв. црквеној дипломатији, а заправо непрекидно и упорно подилази актуелној црквеноборној и погубној по Српство власти.

Познато је да „дочеци“ и прославе „српске“ Нове године најчешће немају никакве везе са Црквом, Вером, са Предањем, са оним што заправо Црква тога дана заиста и прославља. Углавном се претворе у забаве, теревенке, паганска и дионизијска изопачења Христовог празника и Светитеља који се тога дана прослављају.

На дан 1. јануара Црква прославља обрезање Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа и помен међу светима оца нашега Василија Великога, Архиепископа Кесарије Кападокијске.

Као што се у црквеној химнологији тога дана наводи: Христовим обрезањем обрезан је Закон; и обрезањем Закона уведена је благодат.

И на другом месту Црква кроз уста химнописца пева: Сишавши Спаситељ роду човечијему, примио је пеленама повијање; није се узгнушао телесног обрезања, осмодневан по Мајци, безначалан по Оцу…

Такође и: Није се застидео сведобри Бог телесним обрезањем да се обреже, него је дао себе образац и пример свима ка спасењу; јер Закона творац (прописе) Закона испуњава и пророцима објављено о њему. Који све садржиш у шаци и пеленама повивши се, Господе слава Ти.

Телесно обрезање Господа Исуса Христа, према учењу Цркве, у осми дан од Рођења, представља потврду оваплоћења и непроменљивог примања од стране Бога Логоса савршене човечанске природе. Телесно обрезање Господа нашега Исуса Христа, које је примио Господ сагласно односном пропису Закона, али са циљем укидања овога прописа како би увео духовно и нерукотворено обрезање, тј. Свето Крштење, предали су нам Свети Оци да прослављамо сваке године. Јер Господ, као што је прихватио ради нас телесно Рођење и примио све особине људске природе, оне које не подлежу осуди (αδιάβλητα πάθη, неукоризненија страсти), тако је прихватио да прими и обрезање које је прописивао Јудејски Закон.

Обрезање је Господ примио углавном из следећих разлога:

Прво, да би затворио уста јеретика, који су имали дрскости да тврде како није примио истинско људско тело, него је постао човек по причини. Како би, међутим, био истински и обрезан, ако није примио истинско људско тело?

Друго, да затвори уста Јудејцима, који су га оптуживали да не поштује Суботу и да не држи Закон.

Према светом Јовану Дамаскину обрезање је било образ Крштења, нерукотвореног обрезања којим човек одбацује грехе. Обрезање је заправо било праслика Крштења, које ће доћи са очовечењем Логоса.

Стварање и спасење, сво милосрђе и човекољубље Свете Тројице, испуњава се у Богочовеку Христу, који је својим оваплоћењем и обрезањем, али и свим тајнама свога телесног појављивања, открио христолошки и христоцентрични корен и перпсективу сваке стварности и целе творевине.

Зато Црква и пева Христу: Обличје човечије непроменљиво си примио, Бог будући по суштини многомилостиви Господе, и испуњавајући Закон, обрезање телесно вољно примаш, да би укинуо пролазно, и подигао покривало страсти наших…

Док у кондаку му кличе: Господ свих трпи обрезање, и човечија прегрешења као благ обрезује; даје спасење данас свету; радује се на висинама и Творчев Јерарх и светоносац, божанствени тајник Христов Василије.

Истога дана, 1. јануара (односно 14. јануара по новом календару), Црква прославља и велико светило васељене светога Василија Великога, коме и пева у тропару – По свој земљи изиђе глас твој, јер она прими реч твоју, којом си богодолично богословствовао, природу бића објаснио, човечије нарави украсио. Царско свештенство, оче преподобни, Христа Бога моли, да нам дарује велику милост.

Светог Василија, великог подвижника и богослова Цркве, и обрезање Господа нашега Исуса Христа (14. јануара по новом календару/1. јануара по старом календару), како можемо прослављати уз пијанке, преједање, уз расејаност ума и незаситост очију. То је празник који се прославља молитвом, врлином, посвећеношћу Богу, трудом на разумевању његовог смисла, у кругу породице.

А шта тек рећи за „дочек“ тзв. Нове године, који бива 1. јануара (по новом календару)? Никаква тада Нова година не „долази“ да би је Срби „дочекивали“ и славили. Напротив, тада је време строгога поста. Божић је на прагу, пост је при крају. Хоћемо ли га тада нарушити? И то ради чега – ради прославе једнога „празника“, који заправо и није празник. И како ћемо након тога дочекати и примити Новорођенога Богомладенца Христа?

Безумље је дочекивати тзв. Нову годину, и уз то још препуштати се теревенкама, „лудовању“, похоти очију, греху. Нити је тада празник, нити је дозвољено разрешавати и прекидати Божићни пост. Немојмо служити, на тај начин, ђаволу и вршити његову вољу.

Него напротив, држимо доследно пост до празника Рођења Христовог, будимо причасници Светих Тајни, и у своје време прославимо празник обрезања Господњег, којим Христос „човечија прегрешења обрезује“ и укида „покривало страсти наших“.

Болест у Београду : Протест Жена у црном због хапшења чланица групе Пуси Рајот 

 

 

 У српским медијима је готово непримећено прошао протест НВО „Жене у црном“ који је одржан испред амбасаде Русије. 

Неколико десетина демонстраната је тад певало песму ове групе, због које су тада биле осуђене на две године радног кампа, тражећи њихово ослобађање.

Посебно обратите пажњу на натпис : " СВИ СМО МИ PUSSY RIOT "

"Жене у црном" су у праву - СВЕ СУ ОНЕ "PUSSY" !!!

За све њих - један вееелики поздрав из Новорусије...

...од Радомира Почуче !

Донецк 1962 года

 

 

Путиловский аэровокзал Донецка (сейчас автовокзал «Путиловский»). Самолет Ан-10А на взлете. Донецк, 1962 год
Вступительная статья к альбому:

Этот альбом — фотопортрет нашего города — индустриальной жемчужины советской Украины. Всматриваясь в это родное лицо, находишь в нем все новые и новые черты, и каждая из них, как откровение, рассказывает об интересных страницах большой жизни.

Он по-своему красив: и в дождь, и в солнце, и в полдень, и глубокой ночью.

Путиловский аэровокзал Донецка (сейчас автовокзал «Путиловский»). Самолет Ан-10А. Выход пассажиров. Донецк, 1962 год

Донецк похож и… не похож на другие места. Есть города, в которых живут машиностроители или химики, металлурги или шахтеры. Но почти невозможно назвать основную «профессию» нашего города-труженика. В нем живут десятки тысяч металлургов, машиностроителей, химиков и почти сто тысяч рабочих-шахтеров!

Стоянка такси на площади Ленина. Донецк, 1962 год

Трудно найти отрасль промышленности, которая не представлена в Донецке хотя бы одним предприятием. Капроновая фабрика и завод каменного литья, прокатное производство и оранжерейное хозяйство. На территории города около 300 километров железных дорог и около ста строительных организаций, 45 угольных шахт и 15 научно-исследовательских и проектных институтов.

Фонтан на площади Ленина. Донецк, 1962 год

Одна из основных черт города — это стремительный, ни с чем не сравнимый рост. На протяжении одного поколения город вырос в десятки раз.

В старой Юзовке было около 50 тысяч жителей, в 1939. году их стало 466 тысяч, а сейчас в Донецке живет около 800 тысяч человек! По населению город занимает одиннадцатое, а по территории второе место в Советском Союзе.

Улица Артема. Вид на здания Донецкой железной дороги и Министерства угольной промышленности УССР. Донецк, 1962 год

Конечно, стремительному росту населения помогло то, что много людей переселилось в Донецк из других мест: бурно растущей промышленности нужны были рабочие руки. Если в Юзовке было 4 завода и 10 шахт, то уже перед Великой Отечественной войной в городе было 233 промышленных предприятия. Сейчас их насчитывается свыше пятисот.

Улица Университетская. Слева – забор городского сада (горсада). Донецк, 1962 год

Однако, приток притоком, но и в самом городе каждый год рождается более 13 тысяч новых граждан.

Одна из характерных черт города — его молодость. Десятки молодых скверов и парков, сотни новых улиц, заводов и фабрик. Из каждых пяти домов, четыре — построены после войны. И только пятая часть жилого фонда — довоенной постройки.

Бульвар Пушкина. Донецк, 1962 год

Ничего старого не осталось в облике даже тех шахт и заводов, которые начали свое существование еще до революции. На металлургическом заводе все до одной доменной печи построены заново, оборудованы по последнему слову техники, используют природный газ… Здесь же недавно введена в строй крупнейшая в мире установка непрерывной разливки стали. В шахтах работают угольные комбайны, ленточные транспортеры, самые совершенные электрические подъемные машины, которые изготавливаются тут же, на заводе имени 15-летия ЛКСМУ. Прочно входит в производство автоматика и телемеханика.

Здание Донецкого телецентра с двухсотметровой ажурной мачтой. Донецк, 1962 год

Можно рассказать о том, что в Донецке около 15 тысяч медицинских работников, а а старой Юзовке их было 65 человек, что у нас 200 школ, а в Юзовке было 7. Можно привести еще немало убедительных сравнений. Но никакой рассказ не заменит того живого впечатления, которое оставляют документальные снимки. Посмотрите их один за другим и вы убедитесь, что Донецк — удивительно молодой город, богатырь, набирающийся сил.

Памятник Максиму Горькому в сквере имени писателя. Донецк, 1962 год

Прекрасно его настоящее, но самое лучшее — у него впереди.

Вид на новую гостиницу Украина. Донецк, 1962 год

Памятник на могиле Ф.А. Гринкевича (первоначальный вид). Донецк, 1962 год

Автовокзал (сейчас автовокзал «Южный»). Донецк, 1962 год

Пересечение улицы Артема и проспекта Гурова. Донецк, 1962 год

Шахта Буденовская-Глубокая. Донецк, 1962 год

Бульвар Пушкина. Донецк, 1962 год

Здание Донгипрошахт (сейчас Открытое акционерное общество по проектированию предприятий угольной промышленности ОАО «Донгипрошахт» Министерства угольной промышленности Украины). Донецк, 1962 год

Забор городского сада (горсада). Донецк, 1962 год

Памятник Матекину, Орлову, Скоблову — героям, погибшим в боях с фашистами.

Новостройки.

Площадь имени Ленина. Вид на здание Министерства угольной промышленности УССР. Лозунг гласит: «Сделаем наш родной город Донецк образцовым!»

Здесь начинается поселок машиностроителей завода имени 15-летия ЛКСМУ (Ленинский коммунистический союз молодежи Украины) в Ленинском районе.

Шахта Мушкетовская-Заперевальная.

Улица города.

Изображено пересечение б. Пушкина и б. Шевченко. Это место называлось — плошадь Мира. На переднем плане стоит фонтан, он изображает женщину, прикрывающую малышей, в руках у которых голуби. На заднем плане видно здание по ул. Университетской рядом с которым сейчас остановка «Облисполком». В 1960-х в нем располагались кассы Аэрофлота. В центре стоит трехэтажное здание дома политпросвещения. Сейчас его не видно, т. к. его закрывает Облисполком (Обком партии). Видна часть 8-го троллейбуса. Перед ул. Университетской у него была конечная остановка. А справа располагался трамвайный парк. В начале 1970-х на месте площади Мира построили задание Обкома КПСС.

Железнодорожный вокзал.

Путиловский аэропорт.

Парк им.Щербакова и городской ставок.

Библиотека имени Н.К. Крупской. Центральная библиотека города.

Читальный зал библиотеки имени Н.К. Крупской.

Здание Донгипрошахт.

Драматический театр.

Вид на драмтеатр из арки жилого дома.

Киноеатр им. Т.Г. Шевченко. Центральный кинотеатр города.

Кинотеатр Сталь.

Панорама парка им. Щербакова.

Аттракцион в парке им. Щербакова.

Городской ставок и вид на парк им. Щербакова

Фонтан на площади Ленина.

Шахта №11.

Шахта 4-21 на Петровке.

Театр оперы и балета.

Центральный универмаг города.

Донецкий металлургический завод (ДМЗ). Начинается рабочий день.

Донецкий металлургический завод (ДМЗ). Рабочие.

Советская медицина. Детвора окружена постоянной заботой опытных врачей-педиатров.

Здание ДонУГИ на улице Артема.

Дворец спорта «Шахтер».

Первый гастроном – «Москва».

«Хозяйка Бранденбургских ворот», так называли однополчане регулировщицу Л.А. Овчаренко. В 1962 году она работала в школе №13 преподавателем украинского языка. Берлин, 1945 год

Л.А. Овчаренко вместе со своими учениками.

Продукция Донецкой кондитерской фабрики удовлетворяла самые изысканные запросы советских людей.

Здание крытого рынка.

Крытый ранок, торговые ряды.

Магазин стекла и фарфора на Университетской всегда привлекал внимание.

Самолет скорой помощи Як-12А и автомобиль скорой помощи «Победа».

Советский народ помнит подвиг тех, кто победил фашизм.

Панорама улицы набережной. Еще видны одноэтажные постройки.

Панорама центральной площади – Ленина. Вместо сквера стоят одноэтажные постройки (совбольница и другие здания).

Шахтеры читают сатирическую стенгазету «Сатиры Кузьмы Протиры».

Шахта Абакумова.

Стадион «Шахтер». Идет футбольный матч.

Стадион «Шахтер». Перед матчем.

В шахтерском городе горная наука занимает достойное место. На снимке: профессор ДПИ Оглоблин Д.Н. демонстрирует новый маркшейдерский прибор.

Областная травматологическая больница.