Нови Сад: Трибина „Србија и Срби 100 година после Куманова“

 

 У уторак 23. октобра у Радничком дому у Новом Саду је одржана трибина „Србија и Срби 100 година после Куманова“ у заједничкој организацији Српског народног покрета „Светозар Милетић“ и Нове српске политичке мисли са почетком у 19 часова, на којој су се присутнима обратили епископ бачки Иринеј, историчар Ђорђе М. Србуловић  и уредници НСПМ, професор Слободан Антонић и професор Ђорђе Вукадиновић.

Владика Иринеј у свом кратком излагању је поздравио присутне подсетивши их на православне вредности којима су ондашњи Срби били посвећени у борби за ослобођење давно окупираних територија, али је и упозорио на проблем данашњих генерација које нису у стању да се у довољној мери идентификују те исте вредности, када се као друштво налазимо у сличном стању као пред Први балкански рат.

Ђорђе М. Србуловић је присутне подсетио на сам ток догађаја Кумановске битке, рекавши да су Турци 24 сата пре свог потпуног пораза заправо славили победу јер су погрешно проценили да се целокупна српска војска повлачи.

 - Дестине хиљада Турака је отприлике у ово време, тачно пре 100 година, прослављало величанствену победу турског оружја и превласт Алаха над Исусом. Наиме, стигао је извештај Зеки-паше да су српске снаге потучене. Ситуација је, међутим, била сасвим супротна. Он је видео оно што је желео да види – рекао је Србуловић, истакавши да је Кумановска битка извојевана захваљујући вештини и храбрости теренских официра српске војске, будући да сама војска није имала никакву везу са врховном командом.

У наставку излагања Србуловић се осврнуо на стање српске националне свести у то доба:

- Никада се у историји нашег народа није десило такво јединство: круне, цркве, војске, народа, политичких странака.... Никада као тада није постојало такво одушевљење за борбом. Није био проблем како мобилисати људе, већ је био проблем како објаснити прекобројнима да не морају у рат. Нико није желео да се врати кући, било их је срамота, па су у цивилу желели да буду што ближе војсци, пратили су је као комите. Желели су да буду део вредности која иде да освети Косово – истакао је Србуловић и закључио да је српски народ поделио судбину сопствене историје која је више митолошка него рационална.

- Сваки пут када смо покушали да будемо рационални прво смо губили себе, па после и битке – закључио је он.

 Професор Слободан Антонић се у свом излагању осврнуо на поуке које се могу извући из тог времена.

 - Ми се према тим победама српског оружја односимо данас као да је то била нека нормална ствар. Међутим, Србија је 1912. године било друштво за које бисте пре рекли да нема никаквог изгледа да успе у својим амбицијама. Прво: Србија је са севера и југа била окружена са два непријатељска царства која су заједно имала 25 пута више становника. Друго: тадашње српско друштво је било неразијено, око 87% становништва су били неписмени сељаци. Треће: Србија је имала проблема са индустријализацијом, модернизацијом, па и демократијом – истакао је Антонић, додавши да поред свих тих чињеница које нису ишле Србији на руку треба додати и ону да су скоро све велике силе биле негативно настројене ка српским циљевима, изузев Русије.

Приметивши да су и поред свих тих проблема, међу њима убрајајући и тада присутно неслагање између различитих политичких странака, тадашњи Срби ипак били свесни шта је то заједнички општи интерес, професор Антонић је закључио да би се из свих тих чињеница много тога могло научити како се према општем националном интересу треба односити и данас.

 - Треба имати у виду да тадашње друштво није имало 70 година искуства Југославије. Данас многи из моје генерације имају подељен идентитет, код њих је још увек присутан јак осећај да је Југославија њихова земља. Не мислим да је то нешто лоше, просто тај догађај са Југославијом је уздрмао и поделио наш културни идентитет, тако да ми данас имамо у Србији људе који су не само Срби већ и Југословени, па су некад односи између Срба-Срба и Срба-Југословена и изразито непријатељски – приметио је Антонић, закључивши да су пре тог југословенског искуства готово сви Срби ипак имали друштво сагласности око националног идентитета и елементарних националних циљева.

Ђорђе Вукадиновић је у свом излагању највише пажње посветио немару данашњих институција и медија када је обележавање оваквих догађаја у питању.

- Данас је први дан Кумановске битке, на јучерашњи дан је ушла српска војска ушла у Приштину итд. Тешко је описати величину тог успеха, који је бацио у шок не само Турску већ и све тадашње силе. Тек од Србије нико није очекивао да ће бити главна сила у Балканском рату, јер се највише очекивало од Бугара који су сами имали исто војника као сви остали савезници заједно – рекао је Вукадиновић, објашњавајући сличности и разлике између тадашње и садашње ситуације у Србији.

- Ми смо задњих деценија научили да се гледамо у лажном, споља наметнутом огледалу, у којима сами себи изгледамо као мали, прљави, ружни, зли и део те матрице који нам се натура преко разних медија (и наших а нарочито страних) је свако од нас свесно или несвесно усвојио, и то се зове аутошовинизам. То је до те мере ушло у нас да често можемо да чујемо да нигде није као код нас, да смо најгори и томе слично, али то наравно најчешће није тачно. Оно што је битно је до које мере ми прихватамо такву искривљену, карикатуралну слику о нама – истакао је Вукадиновић, приметивши да обележавање неких позитивних тековина нашег друштва, попут Балканских ратова и Кумановске битке, циљано немају довољно простора у нашем културном и медијском простору.

 - Уместо прославе ослобађања Старе Србије ми данас на телевизији гледамо „Сулејмана“, „Малу невесту“, свакакве ријалити-шоу програме којима се залуђујемо, мислимо да се уз њих одмарамо, а заправо трујемо свој мозак, мозак наше деце и земље. Ту су и неке кладионице и сл., које су само део цивилизације преваре на чијем ободу живимо – закључио је Вукадиновић, додавши да су млади данас обманути и онемогућени за било какву врсту креативног рада, тако да постаје готово несхватљиво да би данас могао да се спроведе и делић успеха који су наши преци остварили пре 100 година.

Вукадиновић је своје излагање ипак завршио у позитивном тону:

- Сви знате песму „Наши дани“ Владислава Петковића Диса, знате сурове стихове како описује тадашње стање тог народа, а песма је из 1910. године. Сви знамо и за духовите али болне сатире Радоје Домановића из тог периода. Позитивно је то, да ако је српски народ после таквог стања које су они описивали, смогао снаге за такав трзај којим је изнео Балканске ратове, он то можда може и данас. Ја ту видим неку наду и за нас – закључио је Вукадиновић.

Након излагања учесника трибине уследила су питања присутних у којима су углавном тражени одговори на то како би друштво требало да се односи према различитим негативним утицајима којима је изложено, на шта су учесници констатовали да је потребно да се свако понаособ бори у сопственој породици за духовно здравље пре свега најмлађих чланова и да о њима посебно брине, јер су се млади нашли у изразито непогодном положају због лошег стања у готово свим аспектима живота: од угроженог социјалног положаја, преко медија, до система едукације који је данас чешће резултат политичко-економских договора него науке.