среда, 12. фебруар 2014.


Зар је разврат једина преостала слика слободе?

 

 

 

У Холандији је 2006. године озакоњена политичка странка, која се залаже за легализацију сексуалних односа са децом од њихове 12. године, дечје порнографије и скотолоштва (содомије). Странка „PNVD“ за сада је слабо уочљива круна „европских вредности и слобода“, чијој је епизоди средњег стадијума развоја требало да присуствујемо прошле недеље у Београду.

Када одете на њихову мрежну страницу, обузме вас бес. На левој маргини је мала кућна камера, постављена на две књиге које се налазе на рубу софе. Објектив јој је уперен ка другој маргини, на супротној страни кревета, где се налази дечја играчка – симпатична жута птичица прекривена натписом: „Разлог за блискост“. Текст програма странке, у наставку, прошаран је дечјим цртежима. Асоцијација на педофилију више је него јасна и без шокантних програмских одредница.

Холандска Странка комшијске љубави, слобода и различитости, која се залаже за легализацију сексуалних односа са децом почевши од њихове 12. године, дечје порнографије и содомије, основана је у лето 2006. године. Тројица оснивача саопштила су да је циљ странке разбијање табуа и борба против нетрпељивости. Они желе да о педофилији говоре слободно и јавно, тврдећи да њена забрана децу чини само радозналијом.

„Слобода“ за децу од 12. године

Гардијан је из пера уредника за Европу, Николаса Вата, тада известио да је Холандија оснивањем странке педофила учврстила репутацију социјално најлибералније земље у Европи. „Холандски суд одбацио је захтев антипедофилских активиста за забрану странке 'PNVD', која жели да снизи старосну границу сагласности за ступање у сексуалне односе са 16 на 12 година и залаже се за легализацију дечје порнографије. Слободу изражавања, слободу окупљања и удруживања треба гледати као темеље демократске владавине права и странка 'PNVD'има право на те слободе, закључио је суд у Хагу“, каже се у Гардијановом извештају.

Лист је пренео и да је суд у Хагу закључио како противници политичке партије педофила само желе да дају израз сопственим моралним проблемима, а то је, према холандском суду, далеко од довољног да се забрани странка. До бирача је да донесу одлуку о аргументима политичких странака, закључује холандски суд.

Странка „PNVD“, охрабрена оваквим ставом суда,саопштила је да је педофилија постала табу, након што је Марк Дутро, белгијски педофил и серијски убица, током 1995. и 1996. године злостављао и убио шест девојчица од осам до 19 година. Укратко, наум странке педофила био је да по уласку у холандски парламент уклони негативну слику о педофилима.

По њима, то је само део укупног проблема, односно питања легализације педофилије. Са друге стране, странка захтева право гласа за децу од 12. године, дозволу употребе тешких и лаких дрога, затим право да деца од 12. године самостално одлучују с ким ће живети и право на сексуалне односе са животињама.

Лаке дроге биле би легализоване за децу од 12. године, уз упозорење о опасностима које прекомерна употреба доноси, а тешке би по закону биле доступне свакоме ко наврши 16. годину. Пушење дувана, коцкање и употреба алкохола били би дозвољени деци од навршене 12. године.

Њихов програм обухвата цео низ додатних мера, које би применили када би дошли у ситуацију да одлучују у парлементу: дали би највећа могућа овлашћења градовима и општинама, а школе би по властитом нахођењу потпуно самостално могле да одлучују о наставном градиву и начину спровођења наставе.

Шта знате о организацији „NAMBLA“?

Холандска странка педофила није усамљен случај. Шта јавност Србије зна о организацији „NAMBLA“ („North American Man/Boy Love Association“)? Реч је о друштву за правну заштиту оптужених у случајевима педофилије и педерастије у САД, која се залаже и делује у правцу укидања старосне границе за ступање у хомосексуалне односе са дечацима и за ослобађање свих осуђених због сексуалних контаката са малолетницима који нису укључивали присилу.

Упркос повременим несугласицама са припадницима неких од преосталих хомосексуалних организација у САД, чланови „NAMBLA“ учествовали су 1994. године на комеморативном маршу „Дух Стонвола“ („Spirit of Stonewall”), у знак сећања на Стонволску побуну („Stonewall Riots“), која је избила 28. јуна 1969. године у Гриниџ вилиџу у Њујорку и која се узмима за почетак организовања хомосексуалног покрета у свету.

Данас неки од извора тврде да група више нема редовне састанке на националном нивоу САД, али се мрежна страница организације редовно ажурира и објављују се саопштења. Седишта „NAMBLA“ су у Њујорку и Сан Франциску. Један од њених најпознатијих чланова био је Ален Ирвин Гинсберг (1926 – 1997), амерички песник и једна од водећих личности „бит генерације“, познате по отвореном хомосексуализму и бисексуализму, као и употреби наркотика.

Лажна дуга над Београдом

Проблем са парадом хомосексуалаца, начином интерпретације њиховог питања и уопште хомосексуалним покретом у Србији, сродан је поменутим, легализованим екстремима. Он је различит степен исте скале наметнутих, тобоже модерних вредности. Под окриљем борбе за људска права, промовишу се агресивни назори и намећу као вредности и мерила већини, уз пуну финансијску и политичку подршку ЕУ.

У Београду смо, тако, видели „изложбу“ фотографија на којој је Исус Христос приказан као потпуно обнажен хомосексуалац. Извргава се руглу лик Белог Анђела из Милешеве и захтева смрт државе, без икаквог обзира према осећањима већине. Осим тога, свако ко укаже на чињеницу да људска права не подразумевају агресивну промоцију назора бива проглашен за ретроградног екстремисту и са њим разговора више нема. Следи судска забрана.

Сетимо се, уосталом, да је Венсан Дежер својевремено изјавио да људска права хомосексуалаца нису довољна сама по себи, него да држава има да обезбеди и адекватну промоцију њихових идеја. Како то да српски медији не анализирају зашто нико од угледних припадника хомосексуалне заједнице у Србији није присталица хомосексуалних парада? Напротив, најобразованији, најумнији и најморалнији међу њима противе се егзибиционизму и саблажњивим демонстрацијама сексуалности.

Да је данашњи хомосексуални покрет у Београду екстремистички политички пројекат нема сумње. Иза њега стоји ЕУ новцем и политичком подршком. Он је један од тихо постављених услова ЕУ. То је политички пројекат већ виђен у САД или Холандији, где је степен легализованих „слобода“ отишао неколико корака даље него у Србији, а параде „поноса“ од почетних захтева за поштовањем људских права претвориле су се у извитоперено изражавање хомосексуалности, далеко преко граница пристојности и доброг укуса.

У студији из 1988. године, инспирисаној лошом сликом о хомосексуалцима, због појаве ХИВ вируса („После бала – како ће Америка савладати страх и одбојност према гејевима током деведесетих година“), о којој је својевремено писао Александар Павић, Маршал Кирк и Хантер Медсен стратегију „освајања јавности“ представили су као кампању која има централни ослонац у голој пропаганди, чврсто утемељеној у давно установљеним начелима психологије и рекламирања.

По речима професора Пола Рандоа са универзитета Риџент, циљ те акције је наметање хомосексуалне културе већини, ућуткивање противника и коначно преобраћање друштва. У том смислу, кључ успеха лежао је у циљаном бирању речи „геј“, везујући нејасне али позитивне конотације за ту појаву. Сама реч „геј“ у енглеском језику изворно значи „радосан“, „смешљив“, „весео“. „Геј“, како пише Павић, иако суштински нема везе са концептом који данас означава звучи неупоредиво позитивније од израза „хомосексуалац“.

Бесмислено је сматрати да је сексуалност, ма каква и чија била, сама по себи разлог за понос. Да би био лично поносан, хетеросексуалан човек треба да оконча школу и одслужи војску, заснује породицу и изроди децу, оствари каријеру и постигне да се о свему томе успешно стара до стасавања следеће генерације.

Да би била подобна на скали синтетичких вредности европског друштва, већинска заједница своје узвишене светиње и одговорности традиционалног друштва мораће да сведе на упоредни ниво пуке хомосексуалне припадности или морално наказног права да се у политичком систему захтева „слобода“ за обљубу детета од 12 година.

То неминовно следи када слободу законодавци деградирају на идеал задовољавања најприземнијих, чак мрачних порива. Озакоњење таквих екстрема касније даје шансу примењеној демократији. Вара се свако ко сматра да је једном озакоњено истребљење људи у нацистичкој Немачкој, на пример, у примени било спорно са становишта воље изманипулисане већине. Зар је разблудна, лажна икона са мотивом разврата једина преостала слика слободе са оне стране дуге, која је колико до јуче припадала нашој деци?

Нема коментара:

Постави коментар

Само напред...слободно реците шта мислите.

 Моја Лена 2020.године