Николај Николајевич Рајевски (1839 - 1876) 

Николай Николаевич Раевский (1839 - 1876)

 

 

 Пуковник Николај Николајевич Рајевски (Керч, Руска Империја, данас Украјина, 5. новембар 1839 — 20. август 1876; по старом календару) је био руски официр и српски добровољац (алијас Вронски) учесник битке код Ташкента, мисионар Свесловенског савеза (за Балкан и Србију) као и учесник у Српско—турском рату (1876) у бици за Горњи Адровац код Алексинца где је и погинуо. Носилац је руских и српских одликовања (Таковски крст).

 Никола́й Никола́евич Рае́вский (1839—1876) — полковник, участник Среднеазиатских походов и сербско-турецкой войны.

Погибија Рајевског

Иако су и српска и турска страна имале огромне људске губитке, сукоб се распламса вао, а одсудна битка вођена је за село Горњи Адровац 20. августа. Немајући свежих трупа Черњајев је одлучио да пошаље Рајевског што је овај како су хроничари за бележили, са задовољством при хватио уз речи: „Коначно, једна прилика да видимо дал’ сам баш тако недостојан потомак генера ла Рајевског....“ Три сата потом у штаб Черњајева стигао је гласоноша: „ Покорно јављам да је пуков ник Рајевски овог часа код моје батерије погинуо од пушчаног зрна непријатљског. Његову сабљу, сахат, кесу са новцима и џепну за писницу ја сам узео до даље наредбе... Рапортира командир батерије поручник Шамановић....“

Поручник Коста Шамановић касније је сведочио како је пуковник Рајевски стигао код његове батерије око два сата по подне, баш у време када су се јединице повлачиле од Сухоте према Горњем Адровцу. Ту је Рајевски најпре помогао официрима и народним командирима да се Рудничка бригада којом је командовао капетан Радомир Путник (каснији велики српски војсковођа у Првом рату) али и да се и друге јединице најпре зауставе и предахну. Тек потом их је припремио за противнапад. Кад је затим наредио добошарима и трубачима да се огласе, кренуо је јуриш српске војске. Рајевски је заузео место у Шамановићевој батерији која је била близу непријатељског распореда. Одатле је командовао противнападом, све до погибије у четири сата поподне, у петак, 20. августа 1876. године, изводи су из Шамановићевог сведочења. То би укратко била ратна биографија пуковника Рајевског, односно Вронског у Србији, а све се засни ва на ономе што је остало од до кумената, и записаних сведочења о учесника српско-турског рата, и учешћа руских добровољаца у овом рату.

Црква Света Тројица — Рајевска

 

 

На месту где је погинуо у Горњем Адровцу подигнута је црква Света Тројица, у народу позната као шарена црква или црква љубави, руска црква. Место за градњу цркве откупила је српска краљица Наталија, а да је изградњу платила грофица Марија, снаха пуковника Рајевског. Велику је улогу при градњи цркве имао је владика нишки Никанор Ружичић. Овај свети храм је изграђен и освећен 2. септембра 1903. године.

Од пута па до улаза у храм истичу се дрвореди липа које су донесене, како каже још једна легенда, из села Разумовске у Украјини, са некадашњег имања грофа Рајевских. Свето словенско дрво, липа, наткриљује на овом месту, ваљда као нигде другде, и легенду и стварност о рату 1876. у којем је братство по оружју Срба и Руса овековечено споменом какав је ова знаменита црква.

 На месте его геройской кончины, по завещанию его матери, на средства семьи Раевских построен величественный храм св. Троицы, освящённый 2 сентября 1903 г. при торжественной обстановке.

 Пуковник Рајевски је послужио славном руском писцу Лаву Толстоју као прототип за главног јунака, грофа Вронског, у његовом делу „Ана Карењина“. Толстојев роман „Ана Карењина“ је прича о официру који, после несрећне љубави одлази у Србију, да потражи нови смисао живота. На крају романа "Ана Карењина", велики писац је свог јунака послао у Српско-турски рат, али се не говори даље шта се с њим догодило.

 Њему у част познати руски композитор Петар Иљич Чајковски је написао „Српско-руски марш.