Алексеј Јелачић - Историја Русије (ЕПУБ)

Алексеј Јелачић родио се у Кијеву 18. јануара 1892. године. 

О његовим родитељима нема прецизнијих података, а сам Јелачић на више места наводи да је јужнословенских корена.

 У посвети једне књиге наводи се да му је мајка умрла 11. јануара 1912. године. 

У Кијеву је завршио приватну основну школу и класичну гимназију 1909. 

Чињеница да је завршио приватну основну школу и његово име на списку земљопоседника Проскуровског среза, претпостављају да је из племства. 

Студије историје је завршио на Историјско-филолошком факултету Универзитета у Санкт Петербургу 1914. године. Исте године примљен је за асистента на катедру за руску историју истог факултета. Године 1917. прелази на Универзитет светог Владимира у Кијеву и на њему магистрира 1918. године радњом „Самодержавие и народ в России XVIII века“ (Самодржавље и народ у Русији 18. века). Године 1919. прелази на лицеј у Каменц-Подолском и предаје у истом све до 1920. године.

Године 1920. емигрира у Краљевину Југославију и живи у њој све до смрти. Био је ангажован као гимназијски професор у Скопљу (1920—1924), Пљевљима и Приштини (1924—1925). 

У Љубљани је 1925. године докторирао радњом „Сељачки покрет у Хрватској и Славонији године 1848-1849", што је први темељитији рад на наведену тему уопште. 

Од 1925. године живи и ради у Скопљу као хонорарни професор руске и западнословенске историје на Филозофском факултету, а истовремено предаје и у скопској гимназији. Био је дугогодишњи Политикин дописник из Скопља. 

Из Скопља је краће време избивао 1932. када наставникује у Крушевцу. По избијању рата 1941. премештен је на рад у лесковачку гимназију. 

У Београду је умро 20. октобра 1941. године и покопан је на руском гробљу.

 Написао је први целовити приказ руске историје на српском језику, те краће приказе пољске и чешке историје. 

Целовита библиографија његових радова до данас није израђена. 

Списак његових радова до 1925. године саставио је сам писац у књизи „Сељачки покрет у Хрватској и Славонији године 1848-1849" (Загреб 1925), а Јосип Пејин је објавио у „Историјском гласнику 1-2" (Друштво историчара СР Србије, Београд 1918) непотпуну библиографију Јелачићевих радова од 1922. године.

Линк : https://yadi.sk/d/J7RvMWovc7PLi