НИЈЕ ГОТОВО - НАРОД СЕ ПИТА

Ансамбль песни и пляски Московского округа ПВО - Стенька Разин (1993)

 

 

 

 01. Из-за острова на стрежень
02. Полюшко-поле
03. Славное море - священный Байкал
04. Выйду на улицу
05. Очи чёрные
06. Сулико
07. Однозвучно гремит колокольчик
08. Посею лебеду на берегу
09. Эй, ямщик, гони-ка к "Яру"
10. За Дунаем
11. Радуйся, Росско земле
12. Приидите, поклонимся
13. Верую
14. Легенда о двенадцати разбойниках
15. Калитка
16. Вечерний звон
17. В тёмном лесе
18. Русская мозаика
19. Вдоль да по речке
20. Росрягайтэ, хлопци, конэй
21. Славься

Линк :

https://disk.yandex.com/public/?hash=mTgG9m9TaGQ33eX6CvFZCvuhgU%2BQtPySdJn72SXr06c%3D

Шифра за распакивање РАР архива : shanson-e.tk

Стратегијска дубина тројца Дачић – Вучић – Николић

 

 

 

Србија је политички пингвин, од ког се, да би био признат као птица, тражи да лети. Што је најгоре, српски пингвин жели да испуни тај услов. Дужничка логика плана његовог лета води га у Берлин, Вашингтон, Истанбул, Москву, Абу Даби, Брисел, најпосле и у Баку, све у исто време.

Када је Ивица Дачић у Вашингтону, Александар Вучић у Берлину, а Томислав Николић у Истанбулу или Анкари, а Русија гради „Јужни ток“, то је, посматрано из Београда, суштаствена мудрост. Протекле недеље, тако, могли смо да читамо о аплаузу који је Ивица Дачић побрао на почетку молитвеног доручка у САД.

Да Србија не може да живи без Немачке и ЕУ, то је Александар Вучић већ саопштио. Недавно је председник Томислав Николић рекао да се и са Турцима Србија никада није тако добро разумела. Најпосле, читали смо и слушали извештаје из Бакуа, о стратешком партнерству Србије и Азербејџана.

Само летимичан преглед спољнополитичких потеза Србије, указује да је њена визија сведена на бесомучну потрагу за кредитима и да јој недостаје уређен стратегијски контекст. То да ЕУ, у ствари, не жели Србију какву познају УН, него њене остатке и то тек за двадесетак година, чак ни прсталице евроатлантских интеграција не поричу.

Ограничићу се зато на два најсвежија примера, Турску и Азербејџан. Србија је са Азербејџаном потписала Декларацију о стратешком партнерству. Та стратешка сарадња у основи има кредит од 300 милиона долара, намењен изградњи деонице на Коридору 11 од Љига до Прељине. Све до ње, а и после ње, привредна размена две земље остала је симболична.

Истина, извоз Србије у Азербејџан расте, а у његовој структури доминирају лекови, подне облоге, смарт картице и опрема. Сарадњу две земље, према ПКС, карактерише мали обим размене, заснован искључиво на купопродајним односима, без виших облика сарадње. Азербејџан је, тако, постао српски пријатељ само због огромних вишкова новца од експлоатације енергената.

Без жеље да потцењујем енергетски тако важну државу као што је Азербејџан, која је, уосталом, 2011. године финансирала и завршетак изградње храма Свете Петке у Петроварадину, нелогично је да Србија са Руском Федерацијом још увек нема документ о стартешкој сарадњи, какав има са Азербејџаном.

У исто време, треба знати и да је Азербејџан све важнији савезник НАТО пакта у региону Каспијског басена и закавказја. Баку за Вашингтон постаје још значајнији, због тихог размештања НАТО снага у овом делу света, након повлачења из Авганистана, а што је у несумњивој вези са плановима те војне алијансе везаним за Иран.

Због тога је, а не из економских разлога, Баку од Руске Федерације тражио нову, астрономску цену за држање радара у Габалину, што је Москва одбила. Србију у формално-правном смислу не треба да занима то отказивање гостопримства. У суштинском, итекако треба.

Азербејџан у Србији, наиме, наступа као пријатељ који поштује њен територијслни интегритет, баш као и Русија, али са извесним разликама. Баку тихо поставља питање јужног Азербејџана, који је део Ирана и то саветници председника Николића одлично знају, баш као што знају и да Русија, као ни друге растуће силе, не одобрава такву политику према Техерану.

Нелогичност у овом поретку ствари у будућности би итекако могао да изненади Србију. Ако је Баку из године у годину ближи Анкари и Вашингтону, када је обликовање политике у туркофонском делу Средњег истока у питању, зашто неко у Србији верује да ће Баку бити тако постојан стуб српске политике на Косову и Метохији? Хоће ли такав Азербејџан, упркос конфликту у Нагорно Карабаху, остати баш непрелазна препрека албанској независности на Косову и Метохији, попут Москве?

Са друге стране, обећања о турским инвестицијама традиционално заслепљују Београд. Обневидео од слатких речи турског председника Абдулаха Гула („Доћи ће до економског и привредног бума и експлозије у периоду пред нама“), Београд заборавља на главна стратешка опредељења Турске, која неће бити мењана због Србије.

Књига „Стратегијска дубина“ турског шефа диломатије, Ахмета Давутоглуа азбука је турске политике, нарочито на Балкану. Давутоглу у њој каже да Турска, искључиво уз помоћ САД, мора снажно политички да утиче на простор БиХ, Косова и Албаније.

„За разлику од XIX столећа“, каже Давутоглу, „у новој конјуктури најважнији чинилац су САД. Оне свој утицај на том подручју нужно морају ослањати на чиниоце изван немачке и словенске зоне утицаја.“ Давутоглу тврди да су Американци увидели како су Мађари, Хрвати и Словенци у области политике наклоњени Немачкој, Срби Русији, а Бугари и Румуни обема странама.

Хтели или не хтели, настојаће да одрже бошњачки и албански емелент као актере баланса у регији. „У тој тачки, Турска треба да ради на реализацији регионалних циљева у складу са циљевима САД, не супротстављајући се и не прекидајући дипломатске односе са Немачком и Русијом“, тврди Давутоглу.

У својој књизи, он отворено саопштава да је линија Бихаћ – средња и источна Босна – „Санџак“ (Рашко-полимска област) – Косово – Албанија – Македонија – Крџали – западна Тракија од животне важности за Турску. Инцидентне, неоосманске изјаве турских званичника у Сарајеву да не помињем.

Турска је до сада показивала селективно интересовање за Србију и БиХ. Њене инвестиционе и политичке намере сводиле су се на регионе њеног неоосманског, пробошњачког утицаја, а не на равноправну међудржавну сарадњу. Други речима, ако Србија због кредита, обучених у кожу инвестиција, дозволи турској искључиво да јача муслиманске регионе, од доброг разумевања о ком је председник Николић говорио неће бити ништа.

Успостављањем стратегијске сарадње са Бакуом и Анкаром, Србија треба да има у виду односе са Руском Федерацијом и Бања Луком. Турска је посвећена ширењу свог утицаја на Блиском и Средњем истоку, али и на Балкану. Она је чланица НАТО пакта, од ког зависи, па Анкарино попуњавање економског резервоара сарадње с Руском Федерацијом никога не треба да завара како се ради о нечему већем, нарочито не о стратешком заокрету турске политике.

Чак ни интересовање Турске, након европског разочарања, за друге форме међународног организовања, каква је Шангајска организација за сарадњу, не значи промену курса њене регионалне политике.

То интересовање значи да људи у Анкари, за разлику од колега у Београду, раде на отварању нових врата, иза којих могу да шире додатни утицај. Куцање на врата ШОС-а поготово не значи окретање Турске Русији.

Не постоји снажније економско сидро, које Србију држи на окупу, од пројекта „Јужни ток“. Република Српска је најважнији ослонац Србије на Балкану. Дужничка логика српске политике више од деценије налаже пуко колекционарство нових и нових дугова. Због тога је веома важно да Београд што пре промени и економску и политичку философију.

Србија је политички пингвин, од ког се, да би био признат као птица, тражи да лети. Што је најгоре, српски пингвин жели да испуни тај услов. Дужничка логика плана његовог лета сеже до кредитног хоризонта и води га у Берлин, Вашингтон, Истанбул, Москву, Абу Даби, Брисел, најпосле и у Баку, све у исто време.

А све што треба да уради тај политички пингвин, јесте да научи да плива, лови рибу и међу рођацима потражи спас од смрзавања. Баш као што пингвини и иначе раде, ма колико желели да буду ајкуле, морски лавови или орлови.

 

( Текст пренет са сајта "Глас Русије" )

Протест у Косовској Митровици

 

 Срби са севера Косова поручили да не прихватају предлог споразума Београда и Приштине. Са протеста у Косовској Митровици затражено је да се грађани Србије изјасне на референдуму о предложеном споразуму. 

Заменик директора Канцеларије за КиМ Крстимир Пантић са трга Шумадија поручио је да су пред Србима са севера три пута - ка Приштини, ка Београду, и трећи "који води у неизвесност, али једино могућ" пут ка оснивању Скупштине Заједнице српских општина.

"Трећи пут је пут у неизвесност, уз ризик, али једнино могућ", рекао је Пантић.

Грађани су носили заставе Србије и пароле на којима је, поред осталог, писало: нећемо косовски печат, нема предаје, не законима и уставу Косова, одавде нема даље, не споразуму у Бриселу...

На скупу је усвојена Декларација Сабора српског народа у којој се, поред осталог, каже да је  предлог споразума у Бриселу, који је Влада Србије раније данас и потврдила, нелегитиман и неважећи и да "народ који живи на Косову и Метохији неће дозволиути његово спровођење".

"Чином потписивања овог споразума, Србија се одриче не само својих институција на северу КиМ, него и свог права на своју јужну покрајину. Они који су то учинили, заслужују сваку осуду јер нису добили мандат ни од кога да предају свету српску земљу и српски народ, материјална добра и духовне светиње зарад својих политичких интереса", пише у Декларацији. 

Додаје се да се споразумом из Брисела крши Устав Србије и укидају њене институције на северу Косова.

СПЦ: Прескупа цена датума - апелујемо на власт и народ да не призна диктат силе и неправде

 

 

 

Обраћање држави Србији и српском народу поводом парафирања споразума у Бриселу

 

У Бриселу је парафиран текст споразума „о принципима нормализације односâ“ између „Београда“ и „Приштине“, што је, свакако, еуфемизам уместо „Србије и Косова“, односно између председника Владе Србије и „председника Владе Косова“, иначе лица са потернице коју је расписала Србија. Неотклоњиви је утисак да се ради о потпуном повлачењу институционалног присуства Србије на територији њене јужне покрајине, о успостављању ограничене аутономије српске заједнице на простору северно од моста на Ибру у Косовској Митровици, у оквиру Тачијевог естаблишмента, и, самим тим, о посредном и прећутном, али ипак фактичком признавању постојања система државне власти на Косову и Метохији независног од постојећег државног устројства Србије.

Ствар је отежана пристанком државног врха Србије на несметани процес „евроинтеграцијâ“ тачијевског Косова (без помена Метохије, која звучи превише православно и српски, али и без било каквог помињања Србије у том контексту), а нема никакве сумње у то да ће, после плаћања овако високе цене за фамозни „датум о почетку преговора“, и то преговора са непознатим бројем нових услова и са неизвесним исходом, цена за сам евентуални улазак у Европску унију бити и формално признавање „независног Косова“ од стране Србије и њена обавеза да не омета добијање столице „Косова“ у Уједињеним нацијама.

Како изгледа, посреди је пре чиста предаја него ли макар каква-таква продаја наше сопствене вековне и, у духовном и историјском смислу, најважније територије, темпирана од великих сценариста, иначе наших проверених пријатеља и савезника, за стоту годишњицу ослобођења историјске Старе Србије од петвековног робовања Османлијама (1389 - 1912/1913). Нама се чини да би, у односу на овакав споразум, и подела територије била боље, праведније и одрживије решење. Такође се питамо шта је наша висока државна делегација тражила у Москви пре неколико дана ако је већ била спремна да прихвати „максимум могућег“, који је ипак мањи од „минимума пожељног“ са становишта елементарног државног и националног интереса Србије.

Имајући у виду све овде речено, а још више неизречено, али подразумевано, апелујемо на посланике у Народној скупштини Србије и на Председника Србије да, пред Богом, историјом српског рода и сопственом савешћу, измере и одмере своју моралну и историјску одговорност приликом одлучивања о давању или ускраћивању сагласности Србије као државе на овакав текст споразума.

Истовремено апелујемо на српски народ који је опстао и остао на својим вековним косовско-метохијским огњиштима и на сав остали српски род, ма где живео, да, каква год била одлука државног врха Србије, не призна диктат силе и неправде него да Косово и Метохију сматра, увек и заувек, својом земљом, не спорећи, ни на који начин, чињеницу да је то и земља оних Албанаца који у њој вековима живе заједно са Србима.

Црква ће, у сваком случају, остати са својим народом и у својим светињама на Косову и Метохији. То јој даје право и намеће дужност да упути овај апел.

 

 

АЕМ и Патријарх српски

ИРИНЕЈ

Серёжа (1960) ДВДРип

Жанр: Мелодрама, Экранизация

Год выпуска: 1960

Продолжительность: 01:15:37

Сценарий: Вера Панова, Георгий Данелия, Игорь Таланкин.

Экранизация: одноименной повести Веры Пановой.

Режиссёр: Георгий Данелия, Игорь Таланкин

В ролях: Боря Бархатов, Сергей Бондарчук, Ирина Скобцева, Наташа Чечеткина, Сережа Метелицын, Юра Козлов, Николай Сергеев, Любовь Соколова, Василий Меркурьев, Александра Панова, Павел Винник, Алеша Доценко, Кларина Фролова, Валентин Брылеев, Вячеслав Бровкин

Описание:

Мама пятилетнего Сережи вышла замуж - и теперь у него появился новый папа и лучший друг Коростелев, который помогает ему решать маленькие, но очень важные проблемы...

Лучший фильм 1960 года по опросу журнала "Советский экран".

Большой приз "Хрустальный глобус" на МКФ в Карловых-Варах-60;

Первая премия на Международной встрече фильмов для юношества в Канне-60;

Приз "Золотая головка Паленке" на Межд. смотре фестивальных фильмов в Акапулько-60;

Почетные дипломы на МКФ в Ванкувере-96 и Салониках-61.

Качество видео: DVDRip

Формат видео: AVI

Видео: 704x528 (1.33:1), 25 fps, XviD MPEG-4 ~2386 kbps avg

Аудио: 48 kHz, AC3 Dolby Digital, 2/0 (L,R) ch, ~192.00 kbps avg

 

Линк :

http://rutor.org/torrent/64849/serezha-1960-dvdrip

Српски превод (латиница).Превод је усклађен и усаглашен са овом верзијом филма.

http://yadi.sk/d/hhP-MkO_4FWMj

СРС позвао Коштуницу на заједнички протест против споразума са Приштином

 

 

 Отворено писмо др Војиславу Коштуници, председнику ДСС

Парафирањем ултиматума Европске уније да се одрекнемо српског Косова и Метохије због добијања датума за почетак преговора исписана је најсрамнија страница српске историје.

Представници издајничког режима који предводе Александар Вучић, Ивица Дачић и Томислав Николић данима су обмањивали грађане Србије да уцену САД и ЕУ неће прихватити како би отупили оштрицу реакције народа поводом издаје свете српске земље.

Сматрам да параф Ивице Дачића нема никакву правну снагу јер је у супротности са Уставом Републике Србије, Резолуцијом Савета безбедности број 1244 и националним интересима српског народа. Нико нема мандат да брутално погази Устав Републике Србије и да АП Косово и Метохију претвори у независну шиптарско-терористичку „државу Косово“.

Српска радикална странка одавно је прозрела намере Николића и Вучића и њихову спремност да предају Косово и Метохију. Иако сте често изјављивали да сте против издаје Косова и Метохије, Ви сте погрешили у процени и више пута подржали Томислава Николића и Александра Вучића, верујући, ваљда, да они нису спремни на издају државних и националних интереса.

Данас више нема ни зрна сумње. Александар Вучић, Ивица Дачић и Томислав Николић чине све што је у њиховој моћи у циљу формирања НАТО државе на територији Републике Србије.

Ако искрено желите да заштитите интересе Србије и српског народа, ако искрено мислите да је Косово и Метохија неотуђиви део Србије, Српска радикална странка Вас позива да све будуће активности у борби против идајничког режима координишемо и удруженим снагама спречимо цепање Србије. Спремни смо да све страначке разлике и међусобне замерке из претходног периода оставимо по страни јер је за нас Србија и одбрана Косова и Метохије изнад личних и страначких интереса.

Позивам вас да лично присуствујете и обратите се на великом народном протестном скупу који Српска радикална странка организује под називом „НЕ ДАМО КОСОВО И МЕТОХИЈУ“ у понедељак 22. априла 2013. године у 18 часова на Тргу Републике у Београду. Спреман сам да присуствујем и учествујем у протесту који Демократска странка Србије организује истога дана испред Филозофског факултета.

Српска радикална странка упозорава да издаја Косова и Метохије није крај покушајима распарчавања Србије. Демократска странка већ је предложила Декларацију о уставним и законским правима Војводине као први конкретан корак ка остварењу сепаратистичких и аутономашких амбиција. Свесни смо и опасности која се надвија над Источном Србијом, Јужном Србијом и посебно Рашком облашћу. Надам се да сте и Ви свесни ових опасности што је разлог више да удружимо снаге у одбрани Србије.

Одлука је на Вама!

Срдачан поздрав,

Заменик председника

Српске радикалне странке

Немања Шаровић

У Београду,

21. април 2013. године