"Дан победе" или "Дан Европе"?

 

 

Девети мај обележава се у европским земљама на различите начине, различитим поводима и уз различите симболе. За једне, то је Дан победе, дан када је нацистичка Немачка, 1945 године потписaла капитулацију чиме је означен крај фашизма на европском тлу. За друге, то је пре свега Дан Европе, односно дан сећања на Шуманову декларацију којом је 1951. године почео процес европских интеграција; најпре заједничке производње угља, затим челика, па привреде и на крају Европе уопште. У појединим земљама, ова два датума се обележавају истовремено са нејасним разграничењем -  недовољно јасним опредељењем који је од њих значајнији.

За Русију нема никакве дилеме: девети мај је Дан победе над фашизмом, један од највећих, најсветлијих државних и националних празника и она га тако обележава. Дан Европе у Русији готово нико не помиње, или помиње само у контексту догађаја на међународном плану.

 

Званичну Москву својевремено је озбиљно не само забринуло, него и наљутило то што је Парламентарна скупштина Савета Европе током лета 2009. усвојила докуменат којим се практично поистовећују нацизам и стаљинизам. Члан Комитета при Председништву Русије за сузбијање фалсификовања историје, доктор историјских наука, Наталија Нарочницкаја, назвала је ову одлуку скандалозном. Она сматра да њено доношење није само излажење усусрет бившим совјетским балтичким републикама, него има и политичку позадину.

То је исто као када бисмо изједначили гусенице и коале зато што се и једни и други хране листовима еукалиптуса – каже Нарочницкаја. Задатак је очигледан: жеља је била да се умањи победа Совјетског Савеза у Другом светском рату, која појединим земљама никако не да мира. Оне су већ одавно почеле да фалсификују смисао тог рата и престале да гледају на Хитлерову теорију о неједнакости људи. Неки на западу желе да убеде свет да је стаљинизам био исто што и хитлеризам, односно да је Совјетски Савез био исто што и Хитлером Трећи рајх.

Тиме се не само фалсификује историја, него и одлуке великих државника запада тог времена. Ни Де Гол ни Черчил нису изједначавали Стаљина са Хитлером.

Одлука Парламентарне скупштине Савета Европе нема правну снагу, али за Русију она је звоно на узбуну које говори да Русија мора да брани своју историју не само на нивоу историчара него и на државном нивоу – каже Нарочницкаја.

 

 А о покушају прекрајања историје и њеном наопаком изучавању има веома много доказа. Руски медији пренели су пре пар година резултате анкете међу британским ученицима средњег узраста (од 9 до 15 година) на основу којих се види да се у британским школским програмима недовољна пажња посвећује историјским чињеницама из времена Другог светског рата. Један недопустиво велики проценат ђака одговорио је да је Хитлер био – селектор немачке фудбалске репрезентације. Ако не желе, нека децу не уче да је Хитлер напао Совјетски Савез и изазвао Други светски рат – каже руски коментатор. Али британска деца треба бар да знају да је Хитлер бомбардовао Лондон и покушао да Британију ,,потопи’’ у Атлантик.

Више него било која друга земља, Русија има разлога да обележава девети мај као Дан победе. То јој дају за право огромне жртве које је током рата поднела. Око двадесет седам милиона жртава, десетине хиљада разрушених градова и села, огромне патње народа, као и одлучујућа улога у победи над фашизмом. ,,То нам нико не може одузети и то се нити може нити сме заборавити’’ – кажу у Москви.

 

 Зато се у Русији Дан победе не заборавља и обележава се на достојан начин. Тако је било, тако је сада и тако ће бити у будућности.У Москви кажу да немају ништа против Европе. Напротив: Русија је део Европе – и географски и културно и историјски и на сваки други начин. Жели да има најбоље могуће односе са свим земљама континента, а нема ништа ни против обележавања Дана Европе – ако то обележавање значи афирмацију јединства, демократије, слободе и других цивилизацијских вредности. Москва се међутим не може сагласити да Дан Европе потисне из сећања један истински празник не само за Русију него и за друге народе у Европи и у свету – Дан победе; дан када је практично завршен највећи ратни сукоб у историји цивилизације и сломљена кичма највећем злу човечанства – фашизму. Такви покушаји који се могу назрети нису добронамерни, политички коректни и – што је суштински значајно – воде ревизији историје.