Унапређена капитулација

 

 

 У понедељак сам готово повраћао од мучнине при погледу на бахато лицемерје, које је допирало са ТВ-а. Вучић и Николић су нас обавестили да ће са својом „храброшћу“ још „одлучније“ да наставе, да ћемо „сви морати подносити жртве“, али да ће „Србија – ево ми гарантујемо! – ући у ЕУ 2020. године“.

 

Та њихова „храброст“, наравно, друго је име за капитулацију. Капитулирали су у Бриселу и издали 60.000 севернокосовских Срба. Капитулирали су пред ММФ-ом и издали сиромашне (повећавши ПДВ за хлеб и млеко), као и оне средњестојеће (додатним порезом на плате). Капитулирали су пред Хрватима за цигарете, капитулирали су пред Монсантом за ГМО... Шта је следеће на њиховој листи „храбрости“?

Немачки амбасадор претходног дана каза: „Ми не тражимо да Србија данас призна Косово, а да ли ће то некада бити тражено, сада се не може рећи“. Ама тражите одмах! Зар не видите колико су ови наши „храбри“?!

Ево, већ се најављује да ће Вучић „преотети“ ЛДП, као „партнера“, од ДС. СНС се „отима“ за ЛДП – странку која за Војводину тражи да добије посебан устав,уз „међународне гаранције поштовања Војводине и њеног конститутивног акта“. Хеј, људи, посебан устав и међународне гаранције за Војводину! Па такву би странку у нормалним земљама, ако би уопште и постојала, избегавали као шугаву. А у Србији се лидери највећих партија отимају ко ће са њом пре у коалицију!

 Раније сам ову стратегију брзопотезне капитулације, на свим пољима, назвао „журбом у провалију“. Али, они у ту провалију не иду сами, они тамо гурају све нас. Та грозничавост да се што пре обави срамотни посао, лепо је описана у Светом писму: „И по залогају тада уђе у њега (Јуду Искариотског) сатана. Онда му рече Исус: Што чиниш, чини брже“ (Јеванђеље по Јовану, 13:27). И одатле њихова журба.

Не прозваше их узалуд „напредни жути“. Они су све лоше из претходног режима ставили на квадрат – од предаје (остатка) Косова, до безочне контроле медија. „Жути“ су, на локалним изборима, куповали гласове, али нису слали батинаше, да „утерују“ гласове. „Жути“ су кршили закон, али нису имали своје „приватне политичке затворенике“ у функцији „чувара рејтинга“. „Жути“ су муљали са странцима, али нису имали странце у Влади и нису се тиме хвалили као орденом. „Жути“ су манипулисали таблоидима, али нису од њих правили „Полицијски гласник“ и батину за застрашивање политичких противника. „Жути“ су нас замајавали разним квазистручњацима, али нису на листу економских магова који ће нас спасти (Вучић, у понедељак, у хали: „Јоргованка, Лазар...) , као прву стављали особу која се, својевремено, хвалила својим умећем тумачења хороскопа и прорицања судбине. „Жути“ су имали своју опслужујућу интелигенцију, али нису у исти фронт регрутовали „патриотске“ маснокопитаре и другосрбијански треш из „Е-новина“, како би ућуткали сваку критику, било у националној, било у грађанској опозицији...

 

На сцени су политички бастарди и баштиници оног најгорег у српској политици, за последњих двадесет година. Они су за ову државу као најезда термита, који уништавају све пред собом – од (оно мало) суверенитета, до (оно мало) демократије...

 

 

 А ако ме питате шта је лек, мој одговор је – бесни отпор! Отпор у свакој тачки њихових наредних „храбрости“, у свакој „одговорности“ која ће им пасти на памет да је „преузму“  – од увођења „сексуалног образовања“ у школе и припреме „Прајда“, до „међународних гаранција“ за Војводину. И, отпор не било какав, већ бесни – јер само тако њихова машинерија безобразлука и капитулације може бити заустављена.. 

 

 

Слободан Антонић