Руски дани, или „последњи казачок" у Београду?

 

 Нема сумње да је ово била једна прилично лоша недеља за евро-атлантску Империју и њене интересе широм света.

Најзначајнији спољнополитички догађај – не само – недеље и месеца, чије последице ћемо тек видети и анализирати у предстојећем периоду, свакако јесте одлука владе Украјине да, у последњи час, одустане од потписа споразума о придруживању ЕУ, што је изазвало праву лавину оптужби и контраоптужби за „притисак и уцену“ између Москве и европских званичника, али и неподељену оцену да се ради о „крупној тактичкој победи руске политике“. Ствар је глобално занимљива, али би, гледано из угла Београда, могла бити посебно и вишеструко поучна.

Но, збивања у Кијеву нипошто нису била једини непријатан садржај прошлонедељних дипломатских депеша у Бриселу, Берлину и Вашингтону. Потенцијално не мањи значај од од онога што се догодило у Украјини могао би да има састанак Владимира Путина и премијера Турске Ердогана у Санкт Петербургу, приликом којег су се, поред осталог, договорили о радовима на гасоводу Јужни ток кроз турске територијалне воде, размотрили ситуацију у вези градње руске атомске централе у Турској и поставили себи у задатак да до 2020. обим робне размене две земље достигне астрономских сто милијарди долара.

Тренутне позиције сиријских побуњеника, подржаваних од Запада, делују доста лоше и на војном и на дипломатском плану. А чак и у Молдавији, која је као нека врста „утешне награде“ остала на менију евро-самита у Виљнусу, најава споразума са Бриселом је пропраћена масовним демонстрацијама снажне про-руске опозиције и сва је прилика да ће тај споразум, након доласка следеће владе, остати више-мање само мртво слово на папиру.

Коначно, израелски министар спољних послова Авигдор Либерман најавио је да, уколико се настави тренд погоршања односа са Вашингтоном, Израел намерава да потражи нове партнере „који желе да сарађују и који не зависе од новца из арапских и исламских земаља“.

Ма колико неједнаке тежине и домета, сви ови догађаји у само неколико дана уклапају се попут коцкица мозаика у једну слику – назовимо је „рађање мултиполарног света“ – чије контуре данас не види само онај ко то не жели и чија је геополитичка свест остала трајно фиксирана у деведесетим годинама прошлог века, када се можда заиста могло учинити да, у политичком смислу, свет има само једну страну (запад) и само један океан. Наравно да све горе наведено не значи да сада треба еуфорично објављивати  „пропаст“ Америке и њених што вољних, што невољних савезника. Али нема сумње да су ствари у свету постале много компликованије и да су империјална кола, што би рекао Његош, у многим аспектима „обрнула низа страну“.  

Међутим, глобална геополитичка таласања углавном једва да дотичу овдашњу политичко-медијску бару и њене заслепљене, односно, тек одскора евро-атлантски „прогледале“ актере. Политички живот у Србији се већ месецима одвија у знаку безглаве трке за коначни почетак преговора са ЕУ, огорчене „битке за Београд“ и питања свих питања – да ли ће „НЕКО“ коначно дозволити Александру Вучићу да иде на ванредне парламентарне изборе и тако капитализује свој високи рејтинг. Све остало је споредно и другом плану.

Но, овога пута је, стицајем околности, и на локалном фронту седмица била обележена „данима Русије у Србији“ и великом политичком нервозом везаном за почетак радова на Јужном току. А каква је ово земља и колико је политика овде дубоко таблоиди(оти)зована могло се видети и по томе што је практично централно питање читавог догађаја и главна политичко-медијска контровеза била дилема да ли ће министарка Зорана Михајловић том чину присуствовати и да ли ће на њему говорити. На крају је присуствовала, говорила, невољно се поздравила са Душаном Бајатовићем, па чак и „рецитовала“, односно цитирала руске класике. Али тешко да јој је то све скупа нарочито помогло да поправи позиције код неповерљивих руских партнера, као и код (свог?!) председника Николића.  

Да се заиста ради о својеврсној руској офанзиви и да су, најблаже речено, биле „преурањене“ процене како се Русија, тобоже, повлачи из региона, а Србију дефинитивно препушта САД, Немачкој и ЕУ, могло се видети и из овонедељног (првог!?) званичног представљања пројекта Евро-азијске економске заједнице Русије, Белорусије и Казахстана (Јерменија и Киргизија су у фази прикључења) у спољнополитичком одбору Скупштине Србије, које је показало да ова организација више није само лепа замисао, већ новонастајућа економска и геополитичка реалност, која има амбиције да своја партнерства шири и изван региона бившег Совјетског Савеза, од Швајцарске, до Вијетнама – па и Србије.

А колико таква амбиција кореспондира са осећањима великог дела грађана Србије види се и из прошле недеље публикованих резултата НСПМ-овог истраживања јавног мњења који недвосмислено показују да Русија, у овом тренутку, представља УБЕДЉИВО и без премца водећу и најпожељнију спољнополитичку оријентацију за највећи број грађана Србије. Наиме, за опцију „савез са Русијом“ тренутно оптира 67 процената пунолетних грађана Србије, а што је, на пример, чак 14 процената више него за улазак у ЕУ. Владимир Путин је убедљиво најпопуларнији страни политичар, а чак 57,3% испитаника сматра да би Русија требало да буде више заступљена у културном животу Србије.

Русија је на убедљиво првом месту и по одговору на питање – Која би земља требало да буде више заступљена у економском животу Србије? (45,7%). Друга је Немачка са 22, а треће САД са 17 одсто. А подршка „Јужном току“ је чак и већа, односно још шира од овога. 

Све горе наведено постаје још упечатљивије ако се има на уму да је тај резултат постигнут у условима практично апсолутне доминације евро-атлантске парадигме у јавној, медијској, економској, па и политичкој сфери Србије. Другим речима, практично сви медији,  највећи број јавно присутних интелектуалаца, политичких аналитичара, новинара и истраживача јавног мњења заступа не само некритички про-западни став, него и показује неку врсту отворене или једва скривене русофобије. Зато се горенаведена чињеница о широком про-руском расположењу српског јавног мњења непрестано „гура под тепих“, скрива од домаће јавности, а неретко и директно фалсификује.

Заправо, у Србији само једна парламентарна странка (ЛДП Чедомира Јовановића) јесте отворено про-натовска и – условно –  антируска, а и она се налази на самој ивици цензуса. Ту би се још могла придодати једна регионална (ЛСВ Ненада Чанка) и једна странка мађарске националне мањине – и већ помало заборављени, али повремено рециклирани СПО – док све остале, у већој или мањој мери, јавно изражавају проруске симпатије. Али се те симпатије слабо претачу у конкретне потезе и званичну државну политику онда када се нађу на власти. С тим да, због тога што периодично ипак морају да иду на изборе и морају да задобију гласове грађана, у предизборним кампањама сви веома воле да се сликају са Путином, или барем руским амбасадором, и истичу своје веће или мање „русофилство“. 

И то им је, бар за сада, углавном пролазило и код народа и код Руса. Али није случајно – додуше, поводом Украјине, али то би се врло лако могло применити и на Србију – и из Москве и из Брисела одаслата порука како „није могуће седети на две столице“. С тим што би се овај закључак могао подједнако односити како на актуелну српску власт, тако и на доскорашњу, не баш најконзистентнију, руску политику према Србији.

Треба јасно и гласно рећи да је ових дана руска прича у Србији добила само једну, додуше, важну рунду. И да је, помало незаслужено, српска политика тиме добила нову шансу за поправљање свог неповољног положаја и готово већ колонијалне зависности од Запада. Али би било погубно помислити да је меч завршен и да ће шанса бити искориштена. Далеко од тога. Бодовни заостатак је огроман, борба увелико одмакла, српски партнер се био већ практично предао и једино би можда неки изненадни нокакут, или руски „шут са половине терена“, могао донети преокрет.

Зато је ово што се збивало претходне недеље својеврсни тест и за Београд и за Москву. Јер, и то се може узети као више него индикативан податак и лакмус, веровали или не, оно горе поменуто истраживање, уз то још презентовано два дана пред почетак радова на Јужном току, није представљало чак ни помена вредну вест за „јавни сервис европске Србије“ (Пинк и Б92 се, наравно, подразумевају), као ни за чак седам од осам постојећих дневних листова који излазе у Србији?!

Дакле, да закључимо, „Јужни ток“ јесте веома важна и потенцијално круцијална ствар. Али тек треба да се види да ли је у питању коначни, мада добрано закаснели долазак-повратак Русије на Балкан, или, пак, само једна, обострано пролазна, интересна авантура (такорећи, „опроштајни флерт“), након које ће Србија поново и дефинитивно потонути у своју бриселску, евро-атлантску колотечину.

Ђорђе Вукадиновић 

Преузето са НСПМ