„ПОВЛАЧЕЊЕ“ ПУТИНА У УКРАЈИНИ И НОВА ПОЗИЦИЈА СРБИЈЕ 

 

За Русију више није довољна вербална подршка Србије око појединих питања

Није требало ни сумњати како ће предлог Владимира Путина Савету Руске Федерације од 24. јуна да се укине раније дато право на одлуку о употреби оружаних снага у Украјини [1] код једног броја западних аутора бити промутачен као „слабост Русије“ и „повлачење Путина“. У једном запаженом чланку на српско-хрватском говорном подручју аутор иде и даље, па тврди како се ради о геополитичком поразу, наводећи: „Да ли је ово руски пораз у једном огромном геополитичком сукобу, који је далеко већи од самог сукоба унутар Украјине? Дакако, овакав исход се може интерпретирати на безброј начина – али, ако је циљ Русије био спречити да граница са Украјином у блиској будућности постане границе са НАТО, онда јест – ово је велики и донекле очекивани руски пораз.“ [2]

Наравно, увек је незахвално бавити се проценама у оваквим ситуацијама. Ако ни због чега другог, онда зато што је немогуће предвидети све факторе, унутрашње и спољне, који могу утицати на развој кризе. Могуће је да на крају Русија у великој геополитичкој бици која се води у источноевропском појасу буде поражена. Међутим, то што може бити је једно, а оно што се дешава у овој фази украјинске кризе је нешто сасвим друго. Тврдити како се у овом тренутку ради о „слабости“ или „повлачењу“ Русије није на месту. Још је мање на месту тврдња о „очекиваном руском поразу“. Да поновим: ако развој ситуације буде такав, може доћи до руског пораза, али досадашњи развој не указује да ће до њега доћи. Чак напротив.

Да би се украјинска криза посматрала из правог угла, најпре је неопходно упозорити да су је САД спремале дуго и стрпљиво. Због више разлога, у Украјини се појавило плодно тле за развој антируског расположења, и то западне службе нису могле да пропусте. У Кијеву се радило пуне две деценије и по хоризонтали и по вертикали. Дотле, да је чак и победница Евровизије певачица Руслана била позивана на брифинге у централи НАТО на бриселском Булевару Леополда III током 2006. године. Још један илустративан пример о „дубинском раду“ западног фактора: за увлачење Украјине у „западну орбиту“ искориштена је и њена заједничка кандидатура са Пољском за организацију Европског првенства у фудбалу 2012. године. Ово није био само пројекат који се тицао представљања Украјине као „дела цивилизоване Европе“ и покушај инфраструктурног повезивања са Пољском већ је имао и своју конкретну безбедносну димензију. Добро организоване и високо мотивисане навијачке групе украјинских фудбалских клубова су током 2012. „детаљно обрађене“ и данас представљају регрутну базу за Десни сектор и националну гарду Украјине. За читаоце на постјугословенском простору ово није ништа ново. Већ је виђено у Србији и Хрватској почетком деведесетих. Због свега овога, многоборојни незванични извори из Москве тврде како је „устанак у Кијеву“ планиран да буде подигнут још пре четири године. Само се чекао погодан тренутак.






ПРОПАСТ АМЕРИЧКОГ БЛИЦКРИГА

Када је коначно дочекан, САД су покушале да изведу дуго припреман блицкриг и протеривање Виктора Јануковича искористе за успостављање потпуне контроле над целом територијом Украјине. Седам месеци после отварања украјинске кризе јасно је да САД у својој намери нису успеле. Контрола над Украјином није успостављена, нити војна нити институционално-политичка. Крим је постао саставни део Руске Федерације, на територији Доњецке и Луганске области је проглашена Народна република и тамо бесни грађански рат, а у Запорожју, Одеси, Харкову и Дњепропетровску је стање врло напето, па се привидна стабилност једва одржава, захваљујући натегнутим договорима локалних утицајних група.

Свакако, после дешавања на Евромајдану до дестабилизације југоистока Украјине би дошло, али не треба уопште полемисати да ли се Русија умешала да овај процес подстакне. Русији је имала интерес да то уради, а све чешћим захтевима за формирањем Новорусије као територијалне целине јасно је и због чега. Одлука Савета федерације да се дају одрешене руке Владимиру Путину за коришћење оружаних снага у Украјини од 1. марта имала је своју функцију. Руске оружане снаге на источној украјинској граници су омеле извођење америчког блицкрига и допринеле бољем организовању руског фактора у југоисточној Украјини. Иначе, треба и подвући да је руски фактор у Украјини био потпуно неорганизован и прилично затечен развојем ситуације. Све су прилике, са њихове стране се очекивало покретање још једне „наранџасте револуције“, али се није рачунало да последице по интересе (про)руског становништва могу бити веће од онога што се већ десило после избора 2004. Дакле, било би то непријатно, али се са тим могло живети.






МОГУЋНОСТ РУСКОГ СЛОМА



Критичан тренутак у којем је требало донети одлуку да ли употребити или не руске војне снаге највероватније је био 15. априла, када су јединице регуларне украјинске војске напале Краматорск. У том тренутку је било тешко предвидети да ли се побуњеници у Доњецку и Луганску могу супротставити украјинским снагама. Слом ове две области би довео до драматичног пада руских акција на југоистоку и учинио формирање Новорусије немогућим. Иначе, када је већ реч о руској војној интервенцији, важно је напоменути две ствари. Прво, то је очигледно био и резервни план САД за развој украјинске кризе. Уколико не успе блицкриг, онда увући Русију у директан конфликт. Тиме се Русија успешно представља као агресор, па се евроатлантски блок хомогенизује. Антируска пропаганда на глобалном нивоу јача, и САД враћају своје пољуљане или изгубљене позиције како у средњоевропском, тако и источномедитеранском и кавкаско-касписјком појасу. Средњерочно, ово доноси и потпуни економски слом Русије, што америчком капиталу отвара врата за неслућене профите. Укратко, америчка глобална доминација се продужава за још неколико деценија, могуће и читав век, са Русијом као колнијалним поседом „Великог Запада“.

Друго, руске снаге у Украјину не би улазиле само због Доњецка и Луганска. Уколико би Русија интервенисала, онда би вероватан ратни циљ било војно запоседање југоистока Украјине. Са једне стране, ради се о територији већој од некадашње СФР Југославије, па је питање да ли би и како руска војска оволики простор могла да контролише. Поготово у условима када је руски фактор у овом делу Украјине био политички потпуно паралисан. Све су прилике, ово би за Русију могао да постане „нови Авганистан“ са несагледивим последицама. Са друге стране, овако крупан подухват би ујединио хетерогену политичку структуру у остатку Украјине и дугорочно је оријентисао против Русије. Без обзира што се у овом тренутку чини како су власти у Кијеву јединствене у постављањеу против Кремља, ствари се могу брзо променити како се криза буде развијала. Зависност Украјине од руског тржишта и руских енергената је огромна. Иако је геополитички приоритет Русије везан за формирање Новорусије, тешко је очекивати да ће се Путин тако лако одрећи појединих делова на десној обали Дњепра, пре свега Кијева. Уколико их је немогуће војно или политички контролисати, онда је сасвим могуће одржати завидан утицај.

Пошто се од тада до данас испоставило не само да побуњеници могу да се супротставе већ и да наносе велике губитке снагама које их нападају, били то плаћеници из професионалних војски, добровољци из Националне гарде или оно мало украјинских војника из редовног састава који прихвате да изврше наређење, Русија нема неке претеране потребе да војно интервенише. А, без обзира колико то одвратно звучало, понашање војног врха у Кијеву и удари на цивилне циљеве у одметнутим местима само су ишли у прилог Русији.






 

ПУТИНОВ ПЛАН: БЕЗ ИСПАЉЕНОГ МЕТКА



Као што је отцепљење Крима било полуга за контролу стања у Доњецку и Луганску, сада се развој ситуације у ове две области користи као полуга за постепено преузимање контроле у целој Новорусији. У прилог овој тези иду и дешавања од 24. и 25. јуна, у данима када је састављан предлог председника Русије Савету федерације. Најпре је Врховни савет Доњецке народне републике усвојио заједнички Устав Новорусије, а затим су премијер ДНР Александар Бородај и копредседник Народног фронта Новорусије Олег Царјов упутили своје захтеве за прекид ватре Петру Порошенку [3]. Истовремено, када је овај захтев послат из Доњецка у Кијев, председник Русије је на конференцији за штампу у Бечу изјавио како сматра да се не могу разоружати побуњеници на истоку Украјине, док се исто не уради и са паравојним формацијама на западу земље [4]. Путинов план је да преузме суштинску контролу над југоистоком Украјине без испаљеног метка, и то му до сада иде од руке.

Да ли ће Новорусија бити федерална или конфедерална јединица или ће се на крају ићи на формирање нове државе, то је у овом тренутку мање јасно и зависи од више фактора. Архивирање одлуке о употреби војске није одраз никакве „слабости“ нити показатељ „повлачења“ Русије, већ напротив. То је показатељ да Русија постепено консолидује своју позицију и усклађује је са развојем ситуације.

А о том развоју ситуације је потребно подвући још три ствари. Прво, да се упоредо са донетим одлукама о, најпре повлачењу руских снага са руско-украјинске границе, а затим и о суспензији одлуке о њиховој употреби у Украјини, на територији Русије организују најобимније војне вежбе у њеној историји. Никада за све време постојања СССР нешто овако није виђено. Чак ни у периоду Кубанске кризе. Зашто се ово дешава одговор се делимично може пронаћи у чланку Сергеја Глазјева, који пише како ће бити тешко избећи светски рат [5]. Речи Глазјева, који је цењени економиста, академик Руске академије наука и један од важних Путинових сарадника, треба узети у обзир. Он их до сада није превише трошио. Очигледно у Русији постоји страх од тога да део америчког естаблишмента не посматра на Украјину као на једну у низу „регионалних криза“, већ као средство за изазивање Трећег светског рата. Коначни циљ стратега у Вашингтону је Кина, чија ће позиција бити ослабљена избацивањем Русије из колосека. Да би Русија била избачена из колосека, неопходно је увући у отворени конфликт, који ће је исцрпљивати и отворити простор за унутрашњу револуцију, као што је то било 1914. године. Марина Рагуш упозорава на „застрашујући предлог“ републиканаца у америчком Конгресу који се односи на сваку врсту подршке изазивању московског Евромајдана током наредних година [6]. За сада, руска економија није трпела веће последице „западних санкција“. Истраживања у мају месецу показала су да је незапосленост у Русији најмања у историји, а после пада рубље забележеног у јануару, цене роба широке потрошње углавном нису расле, па није ни било очекиваних социјалних протеста [7]. Руска економија, без обзира на изазове који јој прете, наставља кретање по постављеним шинама и из њих може испасти само у случају неких већих, драматичнијих дешавања. А то би управо био улазак у исцрпљујући рат, који би се водио на територији Украјине. Због овога се, као један од могућих сценарија, у Москви очекује и америчко „додавање гаса“ у Украјини. То би значило појачавање напада на руско становништво под претњом физичког истребљења, сталне провокације руских оружаних снага и покушај отварања „меког трбуха“ Русије на Кавказу. Важно је истаћи и да, у случају избијања великог светског рата, украјински фронт постаје тек један од неколико важних бојишта која ће се отворити. У том случају се положај Русије и њен однос према осталим учесницима у сукобу неће мерити само преко Украјине. Биће ту пуно тактичких потеза и манерисања. Отуда и војне вежбе оваквог обима на целој територији Русије.



КЉУЧНО ПИТАЊЕ ЈУЖНОГ ТОКА


Друго, Русија на све начине покушава да уведе украјинску кризу у фазу деескалације и да за остваривање својих циљева користи невојна средства. Кључна ствар је питање реализације пројекта Јужни ток, чиме Русија не само да поправља своју укупну позицију у југоисточној и средњој Европи већ и релативизује значај западне Украјине, која више није транзитна земља, па би самим тим и њен геоекономски значај био мањи. Како се буде градио Јужни ток тако ће опадати заинтересованост финансијских центара за Украјином. То усложњава покушај одржавања западних делова Украјине у трајној геостратегијској орбити САД мада у потпуности не искључује овакав сценарио. Русија се фокусира на коришћење енергетских коридора за деескалацију украјинске кризе, што је увод у остваривање и зацртаних геополитичких циљева, а новог савезника је нашла у Аустрији. Иако је Бугарска „обуставила радове“ на изградњи Јужног тока 8. јуна, ОМВ је 24. јуна са Гаспромом потписао споразум о изградњи дела гасовода кроз Аустрију. Интереси Аустрије да се не улази у конфликт са Русијом не тичу се само енергетске безбедности већ свеобухватне економске сарадње и чињеница да руски државаљани и привредни субјекти чине чак „деведесет посто нових клијената“ аустријских банака [8]. Веровати како Аустрија ово чини без неке врсте договора са немачком је наивно. У крајњој линији, немачки капитал је већински у великом броју аустријских финансијских институција. Такође, веровати да су Бугари вештији у стратешком планирању од Аустријанаца је такође наивно. Склапање руско-аустријског договора је један од кључних догађаја у досадашњем току украјинске кризе и он иде у смеру покушаја Москве да се Немачка постепено извлачи из америчког загрљаја. Барем када је реч о средњоисточној Европи. У односу на то како се англосаксонски блок приврженика евроатлантског концепта постави према Аустрији у наредном периоду, можемо и наслутити у ком смеру ће ићи украјинска криза, па се вероватно може потражити и одговор на питање Сергеја Глазјева: да ли је могуће избећи светски рат?



АУСТРИЈА, КРУПАН ЗАЛОГАЈ



Аустрија није ни Бугарска ни Србија, њу је тешко притиснути на начин како се то ради са балканским земљама, а још је теже изолавати. Пре свега због њене улоге у европској економији и „добрим услугама“, које је много пута у историји пружала САД и Великој Британији у источној Европи. Једноставно, политички напад на Аустрију је крупан залогај чак и за САД, и он би оставио велике последице у континенталним размерама. Уколико се САД одлуче за фронтални напад на Аустрију, то је знак да ће на глобалном плану уследити брза дестабилизација прилика, те да се може очекивати ескалација конфликата на много страна. Пре свега у Украјини. Уколико се са реализацијом Јужног тока брзо почне, онда смо близу почетку трајне деескалације у Украјини и решавања кризе политичким средствима. Шта ће урадити САД зависи од тога која струја ће победити у Вашингтону. За сада, индикативно делује изјава представника Стејт дипартмента Мери Харф од 24. јуна како САД подржавају „федеративну Украјину“ [9].

Овде опет треба и подвући да се Русија више отворено не противи потписивању трговинског дела споразума ЕУ-Украјина, опет због намере да утицај у Украјини јача невојним средствима. Споразум са ЕУ ће донети нове проблеме ионако девастираној украјинској економији, што уз повећање цене гаса наговештава потпуни слом украјинске економије већ током следеће године. Наиме, у већ усаглашеним одредбама трговинског споразума, Украјина се обавезује да отвори своје тржиште за „неометано кретање европске робе и преузима на себе обавезе да доведе своју производњу у склад са европским стандардима“ [10]. Недавно гостујући у Београду, на једном научном скупу директор РИСИ Леонид Решетњиков је истакао да су незваничне процене да ће Украјини краткорочно требати више од 100 милијарди долара за покривање дебаланса који ће настати услед примене споразума са ЕУ. Украјински произвођачи ће изгубити и руско и домаће тржиште. Тај филм је већ виђен у свим источноевропским земљама које су улазиле у овакве аранжмане са Бриселом. Економски крах ће само олакшати Москви посао у Новорусији а отвориће и многа врата у Кијеву, која су данас затворена за руске утицаје.



Треће, важан индикатор будућих постављања Русије је и посета Сергеја Лаврова Београду 16-17. јуна. Ово је прва посета неког руског званичника у последње две и по деценије после које је остао утисак у српској политичкој чаршији да на релацији Москва-Београд нешто не штима. По одласку руског шефа дипломатије се о његовом боравку у Београду у српској штампи мало писало, а хитно је најављен раније неуговорен одлазак премијера Александра Вучића у Москву. Истина, у истој тој штампи се није пуно писало ни о проблематизовању руско-српских односа. Сергеј Лавров је један од доајена дипломатије на глобалном нивоу, његов наступ је био умерен и одмерен, па је саопштио саговорницима све што је требало пристојним језиком. Тако није привукао пажњу шире јавности. А две кључне поруке његове посете су: прво, од Србије се очекује да брани Јужни ток и активно се заложи за реализацију овог пројекта; и друго, да је циљ Русије стварање јединственог економског простора у целој Европи. Ово друго је понављање ставова које од 2007. године заступају најпре Владимир Путин а затим и Димитриј Медведев.



„РУСКА“ ЕВРОПА



Русија покушава да реафирмише деголистички концепт континенталне Европе и у том правцу и усмерава свој наступ. У том контексту за Русију нису спорни уговори које Србија потписује са ЕУ, али зато јесте споран низ других ствари у односу Београда и Брисела. Пре свега однос према покушају дефинисања јединственог антируског постављања ЕУ чланица и њеног односа са НАТО. Али између осталог и питање енергетске безбедности. И ту се враћамо до прве поруке Сергеја Лаврова: Србија мора бити активна око Јужног тока. Најмање у оној мери у којој су то Аустрија и Мађарска. Досадашње стајање по страни и понављање оправдања како прво Бугари треба да реше шта ће и како ће са стратешким цевоводом више не пије воду. Једно је то што се Русија дугорочно усмерава ка креирању јединственог континенталног економског простора, што има везе и са покушајем спречавања усаглашавања Трансатлантског тровинског споразума између САД и ЕУ, а нешто сасвим друго актуелни српски пут ка евро(атлантским) интеграцијама.

Оно што Србија ради последњих година више неће пролазити. Приче и Русија и Европа и Запад и Исток су потрошене. За Русију више није довољна вербална подршка Србије око појединих питања. Русија тражи да Србија поштује потписано и испуњава преузете обавезе, како око Јужног тока, тако и око свега осталог што проистиче из споразума о стратешком партнерству. Из тог угла посматрано, може се рећи да је Лавров почео са руским „увртањем руке“ Србији на исти начин на који су то радили западни центри моћи свих ових година. Изгледа је процена Русије да је то једини језик који српске власти разумеју.

Иначе, после уласка Аустрије у пројекат Јужни ток, Русији се проширио маневарски простор, па јој се отварају могућности и за нови приступ у Србији. Такође, после Србије, могуће је да ће Русија слично наступити и у Бугарској. Ово опет указује на консолидацију укупне позиције Русије и њене процене да може храбрије и одлучније да наступи на Балкану. САД терају власти балканских земаља да заузму што екстремније антируске позиције, али, нити постоји икаква подршка у јавном мњењу за тако нешто нити се балканским државама нуди било каква помоћ или подршка, било економска било војна. Американци се претерано ослањају на силу и притиске и начин да им Руси парирају јесте да, уз све што су до сада нудили, још и покушају истом техником да нешто ураде.



Месеци пред нама ће нам показати у ком смеру ће се ствари кретати. Тек, постојеће стање је далеко сложеније него што се на први поглед чини. Владимир Путин игра своју политичку партију живота. Према томе како је заврши, тако ће и отићи у историју. Више је него очигледно да је он тога свестан. А треба подсетити да је тек на почетку првог председничког мандата. Он има времена и за тактичке потезе и за маневре, без обзира на то шта одлуче у Вашингтону. Између осталог, и због тога га не треба отписивати. Због тога не би требало журити са оценама. Посебно не би требало журити са оценом да се Путин „повлачи“.


_________


Упутнице:





[1] Вест под насловом: „Владимир Путин внёс в Совет Федерации предложение об отмене постановления Совета Федерации об использовании Вооружённых Сил Российской Федерации на территории Украины“.Преузето са:

http://www.kremlin.ru/news/46057

[2] Marjanović, D., Rusija pred velikim geopolitičkim porazom, Advance, 24. 06. 2014. Dostupno na:

http://www.advance.hr/vijesti/rusija-pred-velikim-geopolitickim-porazom-putin-zatrazio-ukidanje-vlastite-rezolucije-o-slanju-ruske-vojske-u-ukrajinu-s-ciljem-zastite-sunarodnjaka-porosenko-pohvalio-ovo-je-prvi-prakticni-korak-prema-rjesavanju-krize/

[3] ДНР: переговоры с Киевом возможны после выполнения условий ополченцев, РИА Новости, 23. 06. 2014. Доступно на:

http://ria.ru/world/20140623/1013281485.html

[4] Путин: нельзя требовать от ополченцев разоружиться, РИА Новости, 24. 06. 2014. Доступно на:

http://ria.ru/world/20140624/1013426327.html

[5] Глазјев, Сергеј, Биће веома тешко избећи светски рат, Нови Стандард, 23. 06. 2014. Доступно на:

http://www.standard.rs/svet/29415-%D0%B1%D0%B8%D1%9B%D0%B5-%D0%B2%D0%B5%D0%BE%D0%BC%D0%B0-%D1%82%D0%B5%D1%88%D0%BA%D0%BE-

[6] Рагуш, Марина, Застрашујући предлог Републиканаца С. 2277. Најава Евро-Мајдана у Москви, Фонд стратешке културе, 06. 06. 2014. Доступно на:

http://srb.fondsk.ru/news/2014/06/06/zastrashuiuhi-predlog-republikanaca-s-2277-naiava-evro-maidana-u-moskvi-2.html

[7] Подаци према:

http://srb.fondsk.ru/news/2014/06/23/nezaposlenost-u-rusiii-naimana-u-istoriii-u-52-regiona-rusiie-zabelezhen-porast-nataliteta.html

[8] Weinzierl, Peter, What Russia Means to Austria s Economy, Bloomberg Businesswek, 24. 06. 2014. Интервју доступан на:

http://www.businessweek.com/videos/2014-06-24/what-russia-means-to-austria-s-economy

[9] Госдеп: США поддерживают «федеративную» Украину, РИА Новости, 24. 06. 2014. Доступно на:

http://news.mail.ru/politics/18660896

[10] Европска клопка за Украјину, Вести, 24. 06. 2014. Према:

http://www.vestinet.rs/tema-dana/evropska-klopka-za-ukrajinu





ДУШАН ПРОРОКОВИЋ