Век и по од рођења Бранислава Нушића

 

 

 

На данашњи дан навршава се 150 година од рођења највећег српског комедиографа Бранислава Нушића (1864–1938).

Бранислав Нушић рођен је као Алкибијад Нуша у православној цинцарској породици Љубице и Ђорђа Нуше, у Београду, 20. октобра (6. новембра) 1864. године.

 

 Са навршених 18 година променио је име и презиме у Бранислав Нушић. Након завршене гимназије, студирао је право и дипломирао на Правном факултету у Београду.
Иако је учествовао у српско-бугарском рату 1885. године, у песми Два раба је, како су оценили цензура и суд, исмејао краља Милана и зарадио две године робије.

После тога је, ипак, добио државну службу у конзуларном представништву у Битољу, а потом у Приштини. Из приштинског искуства настала су потресна Писма конзула.
Од 1900. је радио у Министарству просвете Србије, а потом је драматург Народног позоришта у Београду и управник Српског народног позоришта у Новом Саду.

Прву комедију Народни посланик написао је 1883, као деветнаестогодишњак, а она је први пут играна десетак година касније. Још теже се пробијало Сумњиво лице – на прво извођење те комедије се чекало 25 године. 

Написао је око 100 драмских дела, углавном комедија. Најпознатије су: Ожалошћена породица, Госпођа министарка, Свет, Народни посланик, Сумњиво лице и друге.
Нушић је у време Првог светског рата руководио позориштем у Скопљу у два наврата, 1915. и након пробоја Солунског фронта, 1918. године. 

После рата, био је управник Народног позоришта у Сарајеву, а по повратку у Београд изабран је за дописног,а од 1933. за редовног члана Српске краљевске академије.
Аутор је и неколико драма, међу којима: Кирије, Тако је морало бити, Пучине и романа Хајдуци, Аутобиографија.

Нушић има споменик у Београду, близу Народног позоришта, његово име носи улица која спаја Теразије и Дечанску улицу.

Има и улицу у Смедереву, граду у којем је живео у детињству, а његово име носе и улице у Новом Саду, Крагујевцу, Суботици, Обреновцу, Соко Бањи, Бањи Ковиљачи, Ивањици.
Нушићево име носе улице у Сарајеву и Тузли (Федерација БиХ), у Приједору (Република Српска), у Борову и Мирковцима (Хрватска) и другим местима широм бивше Југославије.






Одломак из "Аутобиографије" :


.....
 
Родио сам се у једној старој кућици, у близини београдске саборне цркве. Та је кућица доцније збрисана са земље и наместо ње се сада диже велика палата Народне банке, тако да су данас банчини трезори тачно тамо где је била соба у којој сам се ја родио. И сад, кад би наишло једно благородно поколење и хтело, рецимо, да означи спомен-плочом место где сам се ја родио, та би се плоча, са натписом "Овде се родио" итд., морала узидати у Народну банку тачно изнад оних сутеренских прозора, са дебелим гвозденим шипкама, где су трезори у којима почива банчина златна подлога. Замислите само у какву би то забуну могло довести каквога познијега мога биографа, који би може бити, на основу оваквих факата, доказивао да сам ја ванбрачно дете из дивљег брака између гувернера Народне банке и портирове удовице. Портирова удовица, да би прикрила гувернерову бруку, која би могла имати утицаја на банчин кредит у иностранству, сакрила се, по решењу управног и надзорног одбора банчиног, између каса у којима је банчина златна новчана подлога. Ту је мене родила и стрпала ме у један трезор, где ме је затим пронашла комисија кад је пребројавала државну готовину, и увела и мене у биланс на страни примања. Разуме се, изићи у живот из трезора Народне банке и носити на себи потпис гувернера Народне банке, лако ми је било одржати се на доброме курсу, – тако би отприлике завршио своје резоновање тај будући мој биограф. Али, хвала богу, код нас нема изгледа да ће ускоро наићи какво благородно поколење, што даје довољно гаранције да се таква збрка у мојој биографији неће ни десити.

Родио сам се у поноћи, према чему се не би могло у биографији рећи: "Он је угледао светлост дана 8. октобра 1864. године", већ "Он је угледао светлост миликерц-свеће 8. октобра 1864. године."

Одмах на првоме кораку по рођењу, но без мојега учешћа и кривице направио сам збрку у кући. Бабица, која је била крај постеље моје мајке, крепећи се румом, објавила је да је дете које се родило женско. На глас да сам женско, мој отац пљуну, почеше се иза ува и опсова нешто ружно, што ја онда нисам разумео не познавајући довољно материњи језик. Доцније сам сазнао да је мој отац био један од напреднијих људи, те ужасно мрзео онај остатак варварског обичаја: давање мираза уз девојку.

Ја нисам никада, ни доцније, распитивао како се то могла бабица збунити оглашујући ме за женско, али мислим да ће то бити услед расејаности. Бабица је била стара, уседелица девојка, а код ових, веле, није немогућа таква расејаност да мушко сматрају за женско, и обратно: женско за мушко.

Можете мислити како смо се сви у кући изненадили кад смо сутрадан, још рано ујутро, сазнали да сам мушко. Бабица се за своју погрешку извињавала слабим освјетљењем које је прошле ноћи било у кући; оцу је необично пријатно годила ова исправка, а ја сам се у ствари љутио на бабицу што забада свуда свој нос, те ми је открила прави пол, убеђен да би за мене много боље било да сам остао женско. Како сам данас плодан писац, вероватно би био и плодна жена, те би у том случају досад већ имао комплетно издање својих целокупних дела, док их овако, као писац, још немам. Бабица је том приликом констатовала и то да сам са рођењем задоцнио пуних седам дана. Ја не знам по коме сам реду вожње ја требао да стигнем седам дана пре, али знам да сам у том погледу целога свога живота ја видео једну трагедију. Замислите, молим вас, деби, прво ступање на позорницу, прва појава у животу, па задоцњење од седам дана, и то у доба кад нису постојале наше државне железнице. Па онда, – ја сам негде напред то поменуо – да је мој отац све до мога рођења био богат човек и да је некако баш тих дана банкротирао, што значи: да нисам имао задоцњење од седам дана, ја сам се још могао родити као богатога оца син. Овако изгледам себи као онај који, позван на богат и раскошан ручак, стигне читав сат касније, кад је сав ручак поједен, па му понуде да му обаре три јаја и још га љубазно питају жели ли ровита или тврдо скухана?

Сматрајући то задоцњење као једну тежу трагедију у своме животу, ја сам се увек и доцније распитивао може ли се некако од судбине добити сатисфакција, другим речима: може ли се некако накнадити тај губитак од седам дана које ми је нанело задоцњење.
– Може, камфором! – тешио ме је мој кућни лекар.
– Како камфором?
– Па кад будете умирали, можемо вам уштрцати мало камфора, те да вам продужимо живот за једно седам дана, колико сте изгубили при рођењу.

.....