ЗЕМЉА

 

 

Моја генерација је летњи распуст проводила на селу.
Већина нас рођених у граду потекли смо са села.
Био сам на то поносан.

Одрастао сам уз генерацију рођену 1888-1912. То су били моји најбољи другари. Мој два ђеда, са очеве и мајчине стране, живели су кућа уз кућу. Њихова браћа, рођаци, кумови и пријатељи су били моји најбољи животни учитељи.

Осим недеље, нисам се радним данима играо са другом децом. Нисам имао времена. Радио сам са старијим укућанима све послове. Одрастао сам уз рад. Највећа похвала ми је била када би неко старији, ко није из наше куће, рекао – ал је овај мали вредан!

Радио сам од малена. Помагао старијима. И ништа ми није било тешко. Васпитаван сам да радим. Са пет година сам чувао краве, овце и гонио магарад и коње. Устајао сам рано, пре свитања, да бих цео дан провео на њиви. Крчили смо камените далматинске удолине да би их претварали у плодну баштицу.

Крчење земље, за младе који не знају шта то значи, није лак посао. Ујутру рано ђед и ја би пошли са магаретом и коњем пар километара изнад наших кућа, у планину, понели бисмо храну са собом, јер се до вечери нисмо враћали. На одабраном месту, кога је ђед раније већ изабрао, где је пронашао неки мали извор воде, вадили смо камење из земље и стављали око будуће баштице, правећи камену ограду. Не могу да кажем башта, јер у каменитим динарским планинама није било моравских и сремских башта, него шака јада плодне земље у камену.

Клечали смо на тој земљи и малим крампом и рукама вадили камен, односили га за ограду и добијали плодну земљу. Био сам поносан што сам радио у пару са мојим ђедом. То је било велико признање за мене. Док смо радили, причали смо о свему.Учио сам од њега живот.

Чуо сам од неких других људи из села, да је у врема Другог рата мој ђед исто тако копао у башти у Међама. Вадио је кромпир. Меци су прштили свуда око њега. На повике комшија да се склони са њиве, да га меци не погоде, ђед је мирно одговорио : „ Па, шта?!? Ако ме убију, убиће ме на мојој земљи!“

Научио сам да је земља живот.
Вoleти земљу значи вoleти живот.
Земља рађа и храни.
Земља живот одржава.

Научио сам како се из камена отима плодна земља.
Када раскрчимо парче земље за баштицу, то је трајало неколико дана, онда смо на магарцу и коњу доносили у сепетама плодну земљу крај реке Бутижнице и овчије ђубриво. Сепете су биле велике плетене корпе, које су стављане на самар, једна са једне стране, друга са друге, товариле се плодном земљом и овчијим ђубривом, које се кидало, како се говорило, испод оваца.

Овчије ђубриво је било најквалитетније за башту. Бацало се на прекопану земљу. Није могло ашовом да се риља прве године. После тога смо садили кромпир, купус, лук, блитву, парадајз, краставац, мркву, боранију и пасуљ.
Воду смо наводили са малог извора у камену. Воде смо имали у изобиљу.

После неколико година та наша мала баштица се претварала у праву оазу у камену. Тешко је данас младима објаснити укус тог нашег поврћа. Такав више укус и мирис не постоје. Хемија је убила укусе поврћа и убија човека.

Парадајз и краставац сте могли да једете убране. Нисте морали ни да их перете. Тај рајски мирис убраног поврћа, остао ми је до данас. Таквог поврће више нема. Пробао сам готово по читавом свету воће и поврће, али никада нисам нашао тако укусне и мирисне плодове. Нажалост, Србија губи тај укус и мирис. Понегде се још и нађе, али врло ретко.

Будућност опстанка човечанства је повратак здравој храни без хемијских препарата. Верујем у човека који воли да једе храну, уместо конзумета који гута таблете као будућу храну.

Сваки педаљ земље је морао у нашој породици да се обрађује. Само пропалице нису обрађивали земљу. Брат мога ђеда, стриц Милан, одмах после доласка комуниста на власт рекао је да комунисти неће владати до прoleћа, јер не вole земљу и не раде на њој.

Данас Србија има преко 600.000 ха земље која је запарложена. Народ незапослен по градовима, народ гладује, нема шта да једе, сиромаштво све веће, увозимо поврће из света, а толика земља лежи необрађена.

Држава у којој је земља лежи необрађена мора да пропадне. Политика која се води у тој држави је пропала. Србији треба домаћин. Сељак који воли земљу. Радник који зна да ради. Лекар који зна да лечи. Инжењер који зна да гради. Учитељ који зна да пренесе знање.

Србији не требају политичари.
Паразити.
Нерадници. Олош. Битанге.

Србија је запуштена земља и треба је искрчити од политичког камења. Србија необрађена земља и морају вредне руке домаћина да је узоре, обраде, утегну и направе рајску башту.

Србија има 4,8 милиона хектара најбоље и најлепше земље на свету. Можемо да произведемо и извеземо годишње 100 милијарде евра, док данас јесдва успевамо да извеземо 2 милијарде евра.

Криза се захуктава.
Не прoleће 2015 креће други талас кризе у Европи.
То ће довести до банкрота многих држава ЕУ.

Шта да радимо?
Који је мој савет грађанима?

Понављам то већ годинама.

Свако ко може нека се врати земљи.
Ко не може, нека се припрема.

Враћање земљи значи да они који имају имање на селу не продају га. Обрађујте земљу. Научите да производите и спремате храну. Требаће вам.

Они који имају новац у банкама, повлачите депозите и купујте земљу.

Они који немају ништа, ни земље ни пара, морају да уче, стичу знања и вештине за рад на тржишту. Велике ће бити турбуленције на тржиштима да је то велика прилика за спретне, предузимљиве и енергичне да зараде. Нарочито за младе људе. Ово је велика шанса да се млади људи докажу и да зараде. Ту зараду нека усмере на куповину земље.

Запамтите, браћо и сестре, ко буде имао земљу да обрађује и да се прехрани, тај ће опстати.
Једини начин спаса од кризе је да имамо земљу.
Нашу.
Земљу коју никоме не смемо да продајемо.
Земљу која ће бити наша.
Земљу коју су наши преци у крви добили.

Понављам речи мога ђеда Јована – ако ме убију, убиће ме на мојој земљи.
Та животна философија је једино решење за спас Србије.

 

Београд, 19.10.2014

Аутор текста Бранко Драгаш