Књиге које препоручујем : Наталија Кључарјова - Село лудака

 

Наталья Ключарёва - Деревня дураков

 

Млада књижевница Наталија Кључарјова (1981) добила је високе оцене руске критике и књижевне награде већ за своју прву прозну књигу „Вагон Русија“. „Село лудака“ је њена друга књига у којој обрађује генерацијску тему – проналажење смисла живота и свог места у свету код младог човека тек изашлог са универзитета, али то ради мимо устаљених шаблона. 

Њена прича је савремена и модерна, али савременог, модерног, урбаног света у њој нема. Отишавши у дубоку руску провинцију да се тамо окуша као наставник историје, главни јунак као да се одваја од отуђеног, безобзирног окружења и друштва главног града и урања у један заборављени свет, убог и тужан, али у својој несрећи ипак хуман и топао. Руска провинција коју открива Кључарјова неодољиво подсећа на хумористичне и гротескне Гогољеве губернијске варошице, а становници села лудака су потомци Достојевскових јуродивих јунака. Контрастирајући „нормалне“ становнике села који су галерија живописних, али „ишчашених“ ликова, ненормалним, „ћакнутим“ штићеницима стационара смештеног на сеоској периферији који се незванично зове Село лудака, Кључарјова упућује оштрицу друштвеној маргинализацији и државној небризи за угрожене и оболеле, и истовремено у онима који су одбачени као болесни проналази људскост, памет и духовност које у свету здравих нема.

Надвијајући тајанствени и готово злокобни ореол над делом села Митина које су мештани прозвали Село лудака, ауторка постиже ефекат приче с тајном чије последице на динамичност радње постају још веће када се догоди преокрет, онда када Митја у село лудака коначно ступи. Животне приче људи које ће тамо срести, као и разговори са њима, показаће истовремену патњу и племенитост сваког од њих, а много важније, тај сусрет биће за јунака симболично огледало, сусрет са самим собом. Оно што Митју доводи до узнемирености, а потом и срама, јесте несвакидашња проницљивост тих људи, способних да извуку на видело све његове мане, све оне одлике и мисли којих ни сам није био свестан или их је потискивао. Животна дубина и божја доброта јуродивих и „с ума сишавших“ људи, велика је тема руске књижевности, а код Наталије Кључарјове добила је поред модерног уобличења и димензију друштвене критике и историјско-политичке осуде.

Битне разлике између штићеника полулегалног стационара за умно поремећене и нормалних становника села, заправо и нема. Доброта и злоба, лепота и ружноћа, персонификоване су кроз све живописне јунаке које Митја ту среће. Животна мудрост и чонкиновска једноставност стараца и старице код којих станује јунак, трагична судбина сеоске блуднице и бунт њеног сина који јој је одузет, свештеникова моралност и филозофска запитаност над животом заљубљеног тинејџера, граде озбиљно-смешни свет села. Село у којем би Митја требало да буде наставник историје са својим разбарушеним мештанима где поред једноставности, љубави, бриге за друге ипак доминира тупост, затуцаност, себичност, слика је света у малом. Комично-трагични догађаји и коначни крах чији је биланс затварање школе, горка су порука да напретка и просвећења нема, а да је смисао у самом живљењу без великих циљева, јер се они досегнути не могу.