Како нас банке пљачкају - бајка о повољним кредитима!

Глобалним финансијским системом управља породица Ротшилд, а своју моћ одржавају крађом и експлоатацијом! Читав њихов систем се заснива на огромној превари јер новац не постоји у облику у којем га ми видимо. Папирни и ковани новац у вашем џепу нису ничим покривени. Они вреде само онолико колико нас убеде да вреде. То су само безвредни папирићи (менице или гаранције да ће одређени износ бити исплаћен) и комади метала за које су нас преваром навели да их схватимо озбиљно. Већи део „новца“ чак и не можете поседовати. То су само цифре на екрану рачунара. „Новац“ се пушта у промет путем онога што ми називамо „позајмицом“, али шта заправо значи тај појам? То је само систем који нас држи у уверењу да постоји.

Прескупо ништа

Банке нам не позајмљују ништа, а ми им за то плаћамо читаво богатство. Породичне лозе, посебно Ротшилдови, већ вековима контролишу владе и банкарски систем и диктирају законе у области финансија, те уводе оно што се назива „фракционално позајмљивање резерви“. Оно банкама дозвољава да позајме барем десет пута више од онога што поседују у својим резервама. Другим речима, позајмљују „новац“ који не поседују и који не постоји – под називом „кредит“ - и наплаћују камату на њега. Када одете у банку да позајмите новац, рецимо 50.000 евра, морате да им доставите „гаранцију“, тако што ћете ставити хипотеку на своју кућу, земљиште, кола или фирму који ће припасти банци уколико не отплатите свој дуг. Шта вам банка заузврат даје? Ништа. На ваш рачун упише 50.000 евра - и то је то. Тих 50.000 заправо не постоји – то је непостојећи „кредит“.

Рецимо да дате некоме чек на 20.000 од тих оригиналних 50.000, а прималац положи тај новац у другу банку. Тада та друга банка може да позајми десет пута 20.000 евра неким другим клијентима, потпуно легално, и наплати им камату! Уколико пратите тих оригиналних 50.000 евра из банке у банку, износ „кредита“ који тако настане циркулишући кроз банкарски систем је потпуно фантастичан. Банке зарађују, сви остали само плаћају камате!

Овде говоримо о само једној позајмици која, пре свега, настаје ни из чега. У мојим књигама сам представио документ под називом „Тихо оружје за тихи рат“. То је инсајдерски приручник о томе како контролисати масе употребом „тихог оружја“ менталне и емоционалне манипулације. Документ посебно издваја Мајера Амшела Ротшилда, као и енергетски финансијски систем који је еволуирао из његових замисли. У њему се каже: "Господин Ротшилд је давао своје менице (безвредне „позајмице“) појединцима и владама. То је довело до претераног самопоуздања. Тада је новац учинио недостижним, пооштрио контролу система и покупио гаранције на које је добио уговорно право. Тада је циклус поновљен. Такви притисци су се могли употребити да се започне рат. Он би контролисао доступност валуте како би утицао на то ко ће у рату да победи. Влада која би му дозволила да контролише економски систем, добила би његову подршку. Повраћај позајмице би био гарантован економском помоћи непријатељу дужника. Профит настао овом економском методологијом чини господина Ротшилда све богатијим и он је у све већој могућности да прошири своје богатство. Он је схватио да ће, због похлепе јавности, влада пристати на штампање новца изнад прописаног нивоа (инфлација) покрића племенитим металима или производњом роба и услуга (бруто националног производа, БДП-а).

На тај начин Ротшилдови долазе у посед влада и већег дела света. Кључни фактор је камата на новац. Уколико се новац пусти у промет без камате и не постоји камата на новац у било ком облику, он би се вратио у своју праведну улогу јединице размене енергије која превазилази ограничења размене. Чим се уведе камата настаје проблем, јер почнете да зарађујете од новца и он више не служи људима, већ их поробљава.

 

Без камате - опасно по живот

Банкарски кредитно-каматни систем значи да јединица размене људског рада од самог почетка улази у оптицај у облику дуга. Владе могу да дођу до сопственог новца без камата да би платиле јавне услуге, али уместо тога оне га позајмљују из банкарског система, а становништво је принуђено да га враћа уз камату. Иста је ситуација и код физичких и правних лица. Владе не користе сопствени, бескаматни новац, јер их контролишу породице, које контролишу и банке, пре свега Ротшилдови. Они су извршили и атентат на Абрахама Линколна онда када је он почео да штампа бескаматни новац под називом „гринбек“ којим је желео да финансира Север у Америчком грађанском рату. Ротшилдови су финансирали обе стране у Грађанском рату, баш као што то раде у свим ратовима које започну, али је Линколн на крају одбио да плати њихове огромне камате. „Гринбек“ систем је толико добро функционисао да је Линколн размишљао да га уведе као стални начин финансирања владе. То би, за Ротшилдове, била највећа ноћна мора, те је лондонски часопис „Тајмс“ који је под контролом те породице, објавио следеће: "Уколико та неприкладна финансијска политика, која порекло води из Северно-америчке републике, постане трајно решење, тада ће влада себи бесплатно обезбедити новац. На тај начин ће доћи до свог новца који јој је потребан за обављање трговине. Постаће просперитетнија него иједна раније у историји цивилизованих влада у свету. Мозак читаве операције и богатство свих земаља биће у Северној Америци. Та влада мора да буде уништена, јер ће у противном она уништити сваку монархију на планети."

Ротшилдови су организовали атентат на Линколна који је извео Џон Бут 1865. године, а то је био и крај гринбек политике.

На дан 4. јуна 1963. године, председник Џон Ф. Кенеди потписао је извршну наредбу 11110 по којој се Секретару за финансије САД дозвољава да пусти у промет 4,29 милијарди долара бескаматног новца, под називом „сребрни сертификати“ који су искључили из игре Ротшилдове и њихову приватну „централну америчку банку“, Федералне резерве. Дана 22. новембра 1963. године извршен је атентат на Кенедија и његов следбеник, Линдон Џонсон, који је присуствовао атентату, напустио је ту политику. ЈФК је убијен из много разлога, укључујући његово супростављање израелском нуклеарном програму и ескалацији рата у Вијетнаму. Линдон Џонсон, марионета Ротшилдових, подржавао је оба. Међутим, Кенеди је, пре свега, уклоњен због бескаматног новца, а још од тада су Ротшилдови у рату са Кенедијевима. Боби Кенеди, брат Џона Ф. Кенедија, и његов син, Џон Фитзералд Кенеди млађи, били су још неке жртве на које су Ротшилдови извршили атентат. Неки истраживачи тврде да је израелска обавештајна агенција Мосад била умешана у атентат на Џона Ф. Кенедија и то је крајње разумљиво. Мосад, једна од најзлокобнијих организација на лицу земље, не представља Израел, већ Ротшилдове који поседују Израел. Можете видети због чега председници, премијери и остали раде све што Ротшилдови захтевају од њих, јер знају какве их последице чекају ако се не понашају тако.

Бум и крах

Постоји још један важан аспект разумевања камате на новац: када узмете кредит, банка „креира“ износ „позајмице“ у облику „кредита“. То звучи очигледно и једноставно, изузев једне ствари. Ви не враћате само позајмицу, већ позајмицу увећану за камату, а камата није „креирана“, то је само проста цифра. То значи да никада нема довољно „новца“ у оптицају да се отплате све постојеће позајмице и камата. То је од фаталног утицаја на људску слободу и смишљено је само и једино због тога да се постара да некретнине и имовина након банкротства и губитка због немогућности отплате позајмице остану у оквиру система. Све је то део енергетског пакета Ротшилдових који омогућава кретање богатства и енергије људи у њиховом смеру. Фантастичне суме новца које издвајате на име пореза иду право у приватне банке да би се исплатила камата на „новац“ који влада може сама себи да обезбеди и то без камате.

Оно што називамо „приватизацијом“ је продаја државне имовине као одговор на дуг који стварају банке. Најсиромашније земље у свету предају контролу над својим земљиштем и ресурсима Ротшилдовим банкама онда када нису у могућности да отплате позајмице, измишљене специјално због тога да би их намамиле у замку. Задуживање је измишљено да замени физичку окупацију ресурсима богатих и стратешки позиционираних земаља.

Чим се држава нађе у дужничком односу према Ротшилдовим банкарима због непостојећег кредита, она је приморана да преда контролу над њеним унутрашњим пословима банкама, Светској банци и Међународном монетарном фонду (ММФ-у). Тада јој они диктирају економску и социјалну политику на свим нивоима. Светска банка и ММФ су „ћерке-фирме“, у потпуности у рукама Ротшилдових које увек на челу имају њихове људе. Сиромашне земље које су у дуговима муку муче са отплатом кредита и бивају принуђене да штеде на социјалним програмима, здравству, образовању и хуманитарним пројектима да би банкама отплатиле „дуг“. Свет не мора да живи у сиромаштву и конфликтима. Њиме се манипулише да буде тако да би био у складу са планом породичних лоза о глобалном диктаторату. Контролом издавања „новца“ путем кредита, Ротшилдови контролишу читаву светску економију, као што је и описано у „Тихом оружју за тихи рат“. По сопственој жељи могу је развити или уништити. Депресија која је започела 2008. године је још једна творевина Ротшилдових да би још више централизовали глобалне финансије и увели дугопланирану светску централну банку. Ротшилдови већ вековима креирају бумове и крахове да би унапредили сопствене циљеве, а то је веома једноставно када имате у својим рукама камату на новац и контролишете проток „валуте“. Разлика између бумова и крахова је износ „новца“ у оптицају, као и његова перцепцирана вредност. И једно и друго контролишу Ротшилдови. Они и њима сродне породице одлучују о томе колико ће новца бити штампано и пуштено у промет преко банака и влада које они контролишу. Ротшилдови симулирају бум тако што учине кредите доступним (стављајући велике количине „новца“ у промет), што популацију доводи у дужничко ропство током онога што се економски може окарактерисати као „добра времена“ .

Затим они доводе до краха економије тако што проналазе изговор да повуку новац из оптицаја и учине кредите недоступнијим. Правна и физичка лица не могу да отплате своје позајмице, јер нема довољно новца у оптицају да би се одржала економска активност, а Ротшилдови прикупљају плен у виду колатерала, положених као гаранције приликом узимања позајмица од банке. То такође и драматично смањује број постојећих фирми, а њихове производе и тржиште преузимају Ротшилдове корпорације да би даље централизовале своју глобалну економску моћ. Иста је ситуација и са владама. Када депресија десеткује приходе влада оне се и даље задужују да би одржале потрошњу, а контрола Ротшилдових над владама и њиховим агенцијама наставља да расте. Заправо, барем у великом броју случајева, владе, укључујући и владу САД-а и Велике Британије, налазе се у дужничком ропству према Ротшилдовима - још од 30-их година прошлог века.

 

Техника Ротшилдових

Овде сам прецизно описао шта се догодило током година „бума“ средином 90-их, након чега је дошло до краха у јесен 2008. године и последичне „кредитне кризе“. Све је то масло Ротшилдових и њихових лакеја, као што су Алан Гринспен, председавајући Ротшилдових америчких Федералних резерви и његов следбеник, Бен Бернанке, којег је, наравно, поново именовао - Барак Хусеин Обама. Ротшилдови већ стотинама година смењују те циклусе, укључујући и крах Вол Стрит берзе 1929. године и Велику депресију 30-их. Исувише плаћени економисти и њихови пулени, од које већина нема појма шта се дешава, рећи ће вам да су крахови и бумови део уобичајног „економског циклуса“. Каква глупост. То је систематична манипулација да се покраду светска богатства.

Ротшилдови и породичне лозе баратају са трилионима долара дневно на светским берзама и диктирају да ли ће цена акција порасти или се смањити, тј. да ли ће берза доживети процват или крах. Крахови берзи се не догађају тек тако – они се режирају. Уколико знате да ће се догодити крах, јер ћете то сами проузроковати, знате и како да продате акције када оне имају највишу вредност и поново их купите онда када до краха дође. На тај начин можете значајно да увећате своју имовину и дођете у посед компанија за само делић њихове цене пре него што манипулацијом доведете до колапса. Класични пример овога је случај Натана Ротшилда током битке код Ватерлоа 1815. године. Да је енглески војвода од Велингтона добио битку, лондонска берза би процветала. Уколико би француски лидер Наполеон превагнуо, она би доживела колапс. Ротшилдови су предводили једну информациону и шпијунску операцију, запамћену као најбржу и најефективнију у Европи са једном широком мрежом контаката који су користили кодове и голубове-писмоноше за брзу и тајну комуникацију. Та обавештајна мрежа ће се, на крају, развити у Мосад, израелску обавештајну службу данас, као и ЦИА и модерну верзију британске обавештајне службе. На највишем нивоу, они су иста организација, заједно са многим другим националним безбедносним агенцијама, као и поштанским и курирским службама, укључујући и службу „Федерал Експрес“ која је у рукама Ротшилдових. То је омогућено путем организације типа паукове мреже или система пирамиде у пирамиди, у зависности од тога коју аналогију преферирате.

 

Ко изазива ратове?

Инвеститори на лондонској берзи су 1815. године знали да је обавештајни систем Ротшилдових био бољи него онај који је имала британска влада и то не само зато што су Ротшилдови курири били једини који су имали дозволу да пролазе и кроз британске и кроз француске блокаде. Како је битка одмицала, све очи су биле упрте у Натана Ротшилда. Да ли је победио Велингтон или Наполеон? Ротшилдови су дали сигнал својим агентима да почну да продају акције и сви су следили њихов пример верујући да Ротшилд мора да има информацију да је Велингтон изгубио. Тржиште је опало за 98 одсто због панике, а инвеститори су изгубили богатства – али не и Ротшилд. Он је имао праву информацију скоро дан раније него што је стигла званична вест да је Велингтон однео победу.

Када је тржиште пропало, Натан Ротшилд је послао још један кодиран сигнал својим агентима и они су почели да купују невероватан број акција по обореним ценама. Када је то урадио, у Лондон је стигла званична вест да је победио Велингтон. Цене акција су скочиле у небеса и процењује се да је Ротшилд увећао своје богатство и имовину 20 пута. Од тада они контролишу британску економију, па стога и владу, без обзира на то која партија је званично „на власти“. Њујорк „Тајмс“ је 100 година касније известио да је унук Натана Ротшилда затражио судску одлуку да се из штампе повуче књига у којој је било више детаља о „превари код Вартелоа“, али је његов захтев одбијен. На тај начин се манипулише и то се свакодневно дешава широм света. Глобалне финансије, без обзира да ли су то банкарство, берзе или било шта друго, су просто трик поверења. Када људи имају поверења, они купују и иневестирају и економија јача. Када изгубе поверење, они не купују и не инвестирају и економија слаби. Све што је потребно је неоптимистична економска прогноза неког од финансијских портпарола Ротшилдових или гласина о економским проблемима и кућа од карата преко ноћи пада. Ротшилдови су у томе експерти. Они и њихов банкарски картел финансирали су обе стране у практично сваком рату од 1800. године наовамо – које су они путем својих агената у владама, војсци и обавештајним службама и започели. То је коштало живота најмање стотину милиона људи (75 милиона само у два светска рата) и дозволило владама и људима да буду контролисани путем отплате дугова.

Када ратови униште земље, Ротшилдов банкарски картел им позајмљује још новца како би се реконструисале – уз камату, наравно. Они, такође, поседују и читаву армију компанија које директно продају оружје за баснословне профите, а још више путем давања зајмова владама да исто набаве. Као што је Гатл Шнапер, жена Мајера Амшела Ротшилда, рекла пре него што је умрла 1849. године: „Да моји синови не желе ратове, њих не би ни било.“

 

Рачунари - предатори

Данашњи новчани систем Ротшилдових функционише путем мреже супер-рачунара који су повезани са онима на берзама и тржиштима новца и управљају виртуалним монополом под називом „трговина високе фреквенције“. Она представља 70 одсто укупне размене и може да обради милионе трговина у секунди. Проширила је дневни обим трговинске активности за 164 посто од 2005. године и драматично повећала брзину по којој се, по њиховој вољи, светска богатства могу прикупити или уништити глобална економија. Путем система који се зове „алгоритми предатори“, који подржава вештачка интелигенција, кључни играчи су у могућности да доминирају светским финансијама као никада пре. Они плаћају огромне суме за приступ рачунарима берзе да би имали прилике да виде потенцијалне куповине пре него што се оне обаве и тада употребе фантастичну брзину сопствених супер-рачунара да би их у тој куповини претекли. Мањи трговци немају шанси у том такмичењу, јер систем Ротшилдових контролише све.

Џо Салуци, из брокерске куће Темис Трејдинг у Њу Џерсију, рекао је следеће: „Ми смо само мишеви који играју око ногу слонова капитала и њихових супер-рачунара“. Када коментатори говоре о ужасним временима за банкарски сектор, они промашују тему. Да, лоше је за оне који губе своју уштеђевину, домове и радна места. Међутим, Ротшилдови и њихова придружна мрежа породичних лоза, поседују систем и диктирају правила игре. Као што сам раније рекао, уколико поседујете фудбал као игру, није битно који ће тим савладати који, јер когод да победи, ви и даље у рукама држите конце. Компанија Мерил Линч је можда пропала, али уколико пратите траг тајног власништва, видећете да ју је апсорбовала Бенк ов Америка, још једна банка Ротшилдових. Игра се наставља само овај пут са мање имена на листи.