На Западе развёрнута кампания по демонизации советского солдата – победителя

 

 

Приближается 68-я годовщина Великой Победы – победы, добытой ценой миллионов жизней и миллионов искалеченных судеб советского народа. Десятки городов СССР были превращены в руины, сотни сёл и деревень — в пепелища. Из людей в концентрационных лагерях «добывали» биоматериал для «великой расы». Одних душили газом и превращали в прах, других угоняли в рабство, третьи умирали от голода. Горе людей, которые пережили ад той большой войны, поистине невосполнимо. И нет той соизмеримой подвигу советского народа благодарности, которую можно было бы воздать победителям – людям, остановившим кровожадную машину фашизма и нацизма.

Но трепетное отношение к Великой Победе со стороны подавляющего большинства россиян (да и всех жителей бывшего Советского Союза и не только Союза) в последнее время вызывает странную реакцию у наших западных «партнёров». В течение ряда лет на Западе работает уникальная пропагандистская машина, плодами «креатива» которой является формирование у граждан «единой» Европы мнения о варварстве советских военнослужащих на территории Германии в последние месяцы войны – варварстве, которое противоречит всем мыслимым нормам европейской цивилизации.

Примечательно, что ряд средств массовой информации решили подхватить эту тему, «обнажая правду» о войне, которая, как оказалось, быстро стряпалась специалистами по начинке информационных бомб на том же Западе. Бомбы эти взрывали как в самой Европе, так и в России с одной единственной целью: принизить роль как самой Победы советского народа над нацистской Германией и её союзниками, так и роль советского солдата в освобождении европейских народов. Мол, как же так? Как же будет реагировать современный среднестатистический мегатолерантный и мегалиберальный европеец, если ему продолжат рассказывать о том, что самим фактом своего вполне безбедного существования он может быть обязан государству, которое в своё время избавило его предков и его страну от фашистской заразы. Ведь он не понимает, как могла страна, в которой «нарушались права человека» и «были проблемы с соблюдением прав сексуальных меньшинств», кого-то от чего-то освободить. Современное тщательно отдемократизированное европейское мышление не может состыковать понятие "Советский Союз" (а значит, и Россия) с понятием "свобода"… А вдруг кто-то всё же попытается провести такую стыковку?..

Нет! Так дело не пойдёт, — очевидно, решили современные пропагандисты в той же Германии, и начали понемногу разворачивать информационную войну, в которой оказывалось, что советский солдат – это варвар, втаптывавший в грязь свободу и независимость германского народа, а в перерывах между боями насиловавший немецких женщин и прикладом автомата убивавший немецких детей… На этом фоне заводится уже знакомая волынка о несоблюдении прав человека, о военных преступлениях и даже о геноциде немецкого народа, что подаётся на европейский (да и на российский тоже) стол под острым соусом из необходимости найти тех, кто должен ответить за «преступления» советских солдат в Германии образца 1945 года.

При этом информационные «подтверждения» своей теории непроходимой дремучести и бесконечного варварства советских военнослужащих (в качестве очередной провокации в отношении России) неопропагандисты черпают у своих учителей времён Второй мировой войны. В ход идут даже изречения известного «человеколюба» и большого «нравственника» Йозефа Геббельса, которые подаются в качестве доказательств того, что советский солдат – это жестокий убийца, насильник и непременно кровожадный монстр.

Представим выдержки из подобного рода материалов, которые сегодня активно обсуждаются в европейских СМИ. При этом некоторые небезызвестные российские СМИ, отличающиеся странным желанием во всех западных начинаниях видеть всенепременное благо для самих себя, также не гнушаются муссированием темы о том, что Великая Победа – никакая на Великая, а так… — всего лишь исторический эпизод, который вдобавок обагрён кровью «порабощённого» Советской Армией немецкого народа…

Фактически в лице советских солдат мы имеем дело со степными подонками. Это подтверждают поступившие к нам из восточных областей сведения о зверствах. Они действительно вызывают ужас. Их невозможно даже воспроизвести в отдельности. Прежде всего, следует упомянуть об ужасных документах, поступивших из Верхней Силезии. В отдельных деревнях и городах бесчисленным изнасилованиям подверглись все женщины от десяти до 70 лет (из материалов Йозефа Геббельса, март 1945 года).

Далее следует занимательная приписка:

Сейчас уже все соотечественники верят в то, что большевики совершают зверства.

Очевидно, сам же автор этих изречений испытывает чувство восхищения проделанной работой: мол, информационный повод для того, чтобы немецкий народ входящих на территорию Европы советских солдат ненавидел всей душой, найден, а значит, вера в «зверства степных подонков» всё больше вселяется в немцев.

После выхода геббельсковского материала на массы немецкий народ охватила страшная паника. Слова о том, что советские солдаты насилуют и убивают женщин, невзирая на их возраст и отношение к нацистским властям, привело к небывалому в истории Германии росту числа самоубийств именно среди женского населения. Однако это вовсе не смущало тех, кто стоял у руля нацистской пропагандистской машины. Суицидальные смерти немок были обращены в то, что они якобы накладывают на себя руки после тех бесчинств, которые устраивают с ними русские солдаты.

В этой связи будет нелишним привести слова статс-секретаря министерства народного просвещения и пропаганды Третьего Рейха Вернера Наумана.

Наша пропаганда относительно русских военных и того, что населению следует ожидать от них в Берлине, была так успешна, что мы довели берлинцев до состояния крайнего ужаса.

Далее Науман добавляет:

Мы несколько перестарались – пропаганда рикошетом ударила по нам самим.

Примечательно, что в западных средствах массовой информации слова, которые записал в своём дневнике Вернер Науман, бывший одним из главных приближённых того же Йозефа Геббельса, не приводятся. Мол, зачем же развенчивать тот миф о «степных подонках», который начинает обретать вполне осознанные черты в западном обществе.

Как говорится, информационное промыванием мозгов европейцам проводится успешно, а значит, всю ту информацию, которая, так или иначе, связана с развенчанием мифов о кровожадности русских солдат в Германии следует правильно оттеснить на задворки медиа, о которых никто и никогда не узнает. Но неопропагандистам, которые решили превратить победу советского народа в кровожадный исторический фарс, нужно сказать: всё тайное становится явным (пример — слова того же Наумана)…

Чтобы не оперировать исключительно геббельсовскими цитатами, пропагандисты новой волны решили привлечь для информационного оболванивания своих сограждан другие «исторические труды» и «доказательства». В частности, те же немецкие СМИ начали активное использование трудов некоторых русских литераторов, которые (труды) якобы напрямую подтверждают, что русский солдат в Германии – варвар и душегуб. Одним из таких авторов был избран Александр Солженицын. Приведём несколько отрывков из его небезызвестной поэмы «Прусские ночи», написанной в 1950 году.

С гиком, свистом, блеском фар –
Кляйн Козлау, Гросс Козлау –
Что деревня – то пожар!
Всё в огне!! Мычат коровы,
Заперты в горящих хлевах, –
Эх, милаши,
Вы не наши!
Zwei und zwanzig, Höringstraβe.
Дом не жжен, но трепан, граблен.
Чей-то стон стеной ослаблен:
Мать — не на смерть. На матрасе,
Рота, взвод ли побывал — Дочь-девчонка наповал.
Девку — в бабу, бабу — в труп!
Окровлён и мутен взгляд,
Просит: «Töte mich, Soldat!»
Девка речь ведет иначе:
«Погодите-ка, ребяты!
Покажу вам дом богаче!
Немок-целок полон дом!»
«Чай далеко?»
«За углом!

Надо ли говорить, что это произведение Солженицына было на Западе растаскано на цитаты, на основе которых устраивались целые дискуссионные студии: мол, а стоит ли вообще Германии каяться перед Советским Союзом за развязывание войны, если русские – вон какие…

По последним данным, произведение «Прусские ночи» вошло в программу обучения немецких школьников в рамках изучения произведений зарубежной литературы. Что ж, выбор явно говорит о том, что работа неопропагандистов в той же Германии приносит свои плоды и, что очевидно, наносит очередной информационный удар по России, а также по двусторонним отношениям. Ну, не выгодно определённым силам, чтобы между Германией и Россией отношения оставались налаженными в духе партнёрства.

Исходя из этого, вовсе даже не странно, что при изучении поэмы господина Солженицына тех же немецких старших школьников не знакомят с произведениями немецких авторов, которые описывают свой опыт встреч с советскими военнослужащими совсем иначе. Группа немецких авторов в своём историческом очерке использует слова санитарного инструктора Софьи Кунцевич:

Пришли в какой-то поселок, дети бегают – голодные, несчастные. И я, которая клялась, что всех их ненавижу, я соберу у своих ребят всё, что у них есть, что осталось от пайка, любой кусочек сахара, и отдам немецким детям. Конечно, я не забыла, я помнила обо всем, но смотреть спокойно в голодные детские глаза я не могла.

О таких советских людях на уроках литературы явно стараются не упоминать. Зачем? Это же нарушит канву превращения Великой Победы советского народа в «зверский прорыв варваров-азиатов».

А ведь примечательно, что тот же Александр Исаевич Солженицын почему-то не упомянул в своём труде, как советские солдаты последний кусок хлеба отдавали немецким детям, стараясь не бередить прошлое мыслями о том, что где-то под Тулой или Черниговом, Полоцком или Ленинградом их дети ели древесную кору и варили суп из лебеды, чтобы не умереть от голода.

Не упоминаются и свидетельства беседы маршала Жукова с начальником тыла фронта. Приведём отрывок из беседы маршала с генералом, отвечавшим за продовольственное обеспечение жителей Берлина:

«Для детей молоко надо искать…
Генерал посмотрел на маршала и после непродолжительной паузы сказал:
— Мне, товарищ маршал, пишут из дома, что голодают…
— Мне тоже пишут, что в Союзе туго… Но это не меняет дела. Директива предельно ясна: выделить столько-то продовольствия для немецкого населения Берлина.
— Будем кормить фашистов?
— Будем кормить немцев – стариков, старух, детей, рабочих…»

Явно не упоминаются и свидетельства рядовых жителей Берлина, которые своими словами развенчивают миф о нескончаемых варварских деяниях русского солдата в Германии в 1945 году. Рассказывает Элизабет Штайм:

Нацисты говорили, что большевики расстреливают все семьи, в которых кто-нибудь участвовал в войне против России. Я решила вскрыть вены своим детям и покончить самоубийством. Но мне было жалко детей, я спряталась в подвал, где мы просидели голодными несколько суток. Неожиданно туда зашли четыре красноармейца. Они нас не тронули, а маленькому Вернеру даже дали кусок хлеба и пачку печенья. Я не верила своим глазам. После этого мы решили выйти на улицу. На улице было много гражданского населения. Никто их не трогал. Все они спешили по своим делам. Это доказывается тем, что русские не только не уничтожают и не истребляют население, а даже беспокоятся, чтобы это население не умирало с голоду. Больше того, выдает высокие нормы и беспокоится о восстановлении наших жилищ.

Естественно, такие слова немецких свидетелей сегодня неопропагандистами умело изымаются, скажем так, из европейского оборота. Ведь публиковать такие слова, значит, признавать наличие морального облика у тех, кто сегодня с их точки зрения должен быть подвергнуть жесточайшей обструкции. Да и сфабрикованная сенсация из отрывков «трудов» Геббельса, приправленная произведениями того же Александра Солженицына, для современной Европы выглядит куда более предпочтительно, нежели обозначение реальных предпосылок тех действий советских солдат, которые ювелирно вычленяются из общего контекста трагедии. Зачем пугать подрастающее поколение европейцев данными о тех зверствах, которые чинили в Советском Союзе немецкие солдаты и их союзники, если можно, умолчав об этом, выставить главными злодеями той войны исключительно советских военнослужащих, — вот главный тезис новой антироссийской пропаганды.

В связи с этим возникает вопрос: не пора ли заострить внимание на попытках очередного искажения исторических фактов, наносящему удар по имиджу России? Если учесть, что в 2012-13 годах Российская Федерация и Германия проводят перекрёстные годы культуры, то было бы не лишним в рамках этой культурной кампании провести серию мероприятий, которые обнажили бы попытки определённых лиц демонизировать сущность Великой Победы.

При подготовке статьи использованы материалы научного исследования, выполненного доктором исторических наук Е.С.Сенявской

Автор Володин Алексей

Путь Солнца - Волк (2013)

 

 

 Путь Солнца — одна из первых в России групп, исполняющих музыку в жанре Pagan Thrash — тяжелый метал с языческими текстами и атмосферой безбашенного угара. Годом образования группы можно считать 2006-й, когда вокалист MirRon, покинув ряды группы Butterfly Temple, решил собрать свой коллектив. Новый альбом выпущен 14 апреля 2013 года.

 Состав группы:
Алексей MirRon — гитара, вокал
Александр "Crownsteel" — гитара
Бельф — бас
Андрей Ищенко — барабаны

 1. С нами Один и Тор
2. Тотем Волк (feat. Felipe Eregion of Unearthly)
3. Наполним Кубки
4. Я Вернусь Живым
5. Морская Песня
6. Беги за Горизонт
7. Дети Огня
8. Штормовая Команда
9. Ни шагу Назад
10. Русский Флаг
11. Вперёд
12. Братья
13. Попс (ГрОб cover)

Линк :

http://dfiles.ru/files/7g49vihxe

Политичка фукара Александар Вучић наставља са изјавама...

Прихватам одржавање референдума са питањем "да ли сте за бриселски споразум или не", али рекао сам Србима са севера Косова да се не играју с нама и да нам не постављају захтеве да питање буде нешто што вређа интелигенцију, као на пример "да ли сте за то да Косово буде у Србији"

 

 Ми волимо Србе са севера Косова, то су наши људи, али видео сам у разговору да неке делове споразума нису ни прочитали

 

 Суштина је да је руководство Срба са севера Косова апсолутно против а ја сам им рекао да имамо различито мишлљење и да морамо да мислимо како ће нам деца живети 

 

 "Ја морам да се укључим у кампању јер мислим да треба да кажем народу истину. Ако се већина народа изјасни против споразума, онда пада Влада, јер је бесмислено да владате ако народ не прихвата правац који сте предложили и ако та  већина жели конфронтацију са свима. Ако цена за то треба да буде моја функција, ја са тим немам проблем. Ми у Влади стављамо на коцку наше политичке позиције, али ја ни у Бриселу нисам хтео да трпим притиске и уцене па нећу ни у својој земљи 

 

  Не бежим од тога да идем на Косово, али то зависи од одговора, зависи од тога како ће се одвијати ситуација 

 

 "Наш циљ је да нешто Милошевог знања, умећа, храбрости и мудрости искористимо да сачувамо Србију, добијемо што више пријатеља и савезника и да градимо модерну и просперитетну Србију"

 

 "Имате 10 посто екстремиста који ће да изговарају најружније речи, 10 посто лажних грађанских екстремиста који ће да прихвате да се одмах одрекнемо и Неготина и Зајечара и Крагујевца, и имате 80 одсто обичног народа, у које рачунам да спадам и ја, који нису срећни, ни задовољни, помало су тужни, али знају да мора да се живи, да живот тече даље и да морамо да наставимо борбу за Косово и за опстанак и просперитет Србије и за напредак Србије"

Пренос посмртних остатака краљице Марије

 

 

Посмртни остаци краљице Марије Карађорђевић данас ће из Енглеске бити пренети у Србију. Дочеку на београдском аеродрому "Никола Тесла" присуствоваће премијер Ивица Дачић. Сахрана две српске краљице Марије и Александре, чији посмртни остаци стижу 9. маја, и последњег југословенског монарха Петра Другог Карађорђевића, одржаће се 26. маја на Опленцу.

 

 

Авион са посмртим остацима краљице Марије ће слетети у Београд нешто после 17 часова.

Након тога, ковчег са њеним телом биће донет у краљевску капелу Светог Андреја Првозваног, где је већ ковчег са телом њеног сина краља Петра II, последњег југословенског краља, а где ће 9. маја бити пренети посмрти остаци његове супруге краљице Александре.

Заупокојну литургију ће око 18 часова служити патријарх српски Иринеј.

Посмртни остаци Краља Петра и краљица Марије и Александре остаће у капели до 25. маја, када ће ковчези са троје Карађорђевића бити пренети у Саборну цркву како би сви који то желе могли да им одају пошту.

Дан касније, 26. маја, они ће уз све државне почасти бити пренети пут Опленца како би могли да буду сахрањени у породичној крипти породице Карађорђевић на Опленцу.

Члан Организационог одбора за пренос посмртних остатака краљевске породице из иностранства професор Оливер Антић каже да ће на аеродрому бити чланови краљевске породице, премијер Дачић, два саветника председника Републике и епископ хвостански Атанасије Ракита.

Антић истиче да је краљица Марија била једна од ретких чланова краљевске породице која је била омиљена у целој земљи, од Вардара до Триглава.

Он подсећа на њено краљевско порекло. Са мајчине стране, била је праунука краљице Викторије, а са очеве стране је водила порекло од Хоенцолерна.

Била је изузетна жена и краљица, напомиње Антић и наводи да је возила на тркама аутомобила, свирала клавир, певала и имала божансвен сопран. Децу је учила скромности што је, према његовим речима, реткост у данашњој омладини.

Антић открива да је председник Србије Томислав Николић одобрио да се из сефа извади јединствени орден који је носила краљица Марија.

То је орден Карађорђеве звезде који је израђен у Француској само за краљицу Марију, који је она носила двадесетих година прошлога века. За тај орден се мислило да је дефинитивно изгубљен, наглашава Антић и додаје да ће он бити изложен испред ковчега на Опленцу.

Марија је била ћерка румунског краља и била је са мајчине стране у сродству са енглеском краљицом. Али у нашем народу најцењенија због своје хуманости које се она није одрекла ни у избеглиштву.

Зна се да је за време и после Другог светског рата слала пакете нашим људима, како у земљи, тако и онима који су били у логорима широм Европе, које није потписивала својим именом, већ је стајало да их шаље Марија К. Ђорђевић.

Ипак, свима је било јасно о коме се ради.

 

СРБИЈА ДОСЛЕДНО ИСПУЊАВА НЕМАЧЕ ЗАХТЕВЕ

Да се подсетимо - Немачка је поставила неколико кључних захтева које Србија треба да испуни ради "датума" :

* Реформисати правосуђе, у тој области уложити додатне напоре

* Открити и гонити починиоце паљења Амбасаде Немачке, није откривено ко стоји иза напада, није подигнута оптужница

* Помирење у региону. Београдски званичници да убудуће користе појам "геноцид у Сребреници"

* Потпуно спровођење досадашњих резултата у дијалогу Београда и Приштине о "интегрисаном управљању границама на северу".

* Паралелне институције. Тражи се укидање.

* Београд да утиче на Србе на северу да "промене свест" како би ови прихватили да су им Еулекс и Кфор пријатељи.

* Јасно видљива воља за нормализацију односа с Косовом с перспективом да Србија и Косово буду пуноправне чланице ЕУ. Та перспектива мора да буде у облику Споразума о добросуседским односима.

 

 

1.Реформа правосуђа - најављено и у току...

2.Паљење амбасаде Немачке - очекују се масовна хапшења

3.Помирење у региону и Сребреница...Николићево извињење приликом посете БиХ,Вучићев одлазак у Хрватску...

4.СВЕ У ВЕЗИ Косова и Метохије...СПРОВОДИ СЕ !!!

 

ШТА ЈЕ СЛЕДЕЋЕ ?!

Губитак поверења у ЕУ

 

 Две трећине грађана не верује у опстанак Европске уније, а већина житеља еврозоне сумња у опстанак заједничке валуте

 

 

 

Две трећине грађана Европске уније не верује у опстанак ЕУ у садашњем облику, а већина житеља евро зоне прижељкује повратак марки, лира, пезета... Подаци који наводе на овај закључак потичу из репрезентативног истраживања Евробарометра, статистичког органа Европске комисије.

Студија Евробарометра добија на тежини, ако се узме у обзир да су статистички подаци прикупљани у шест кључних чланица Уније – у Пољској, Италији, Француској, Немачкој, Великој Британији и у Шпанији. Становништво ових шест држава чини две трећине популације ЕУ.

Надлежни у Бриселу сматрају да је ерупција нерасположења последица економске кризе која већ пет година потреса Европу, што по њима, ипак, није разлог за омаловажавање ситуације у духу лаконске крилатице – кад буде хлеба, биће и љубави.

„Антиевропско расположење буја широм континента, без обзира да ли је реч о једној од држава која је запала у финансијски кризу, или пак о добро стојећим чланицама”, изјавио је шеф истраживачког тима Хозе Игнасио Торебланка поводом представљања студије.

Статистички подаци иду у прилог реченом: 59 одсто упитаника у релативно добро стојећој Немачкој сумња у трајни опоравак и консолидацију ЕУ – наспрам „само” 53 одсто скептика у кризи потресеној Италији...

Игнасио Торебланка је у потоњем интервјуу британском дневнику „Гардијан” рекао оно, што лидери ЕУ и кључних чланица прећуткују: „Грађани, и то широм Европе, без обзира да ли је реч о чланицама или тек о кандидатима за приступ, сведоци су себичности појединих (утицајних) чланица... Истовремено су суочени са чињеницом да се интереси њихових националних држава жртвују за добробит пројекта чији је опстанак, или успех, крајње неизвестан.”

Драматика статистике добија на динамици поређењем података о расположењу Европљана према заједништву – из два периода - 2007. године, пред избијање економске кризе, односно у њеном јеку, поткрај 2012. и у марту 2013. године. Број скептика забележио је највећи раст у Шпанији, са 23. одсто 2007. године, на 72 одсто 2013.

Занимљиво је да су Немци 2007. године двотрећинском већином подржавали напредак ЕУ ка унији држава, док се у овом тренутку безмало две трећине – 59 одсто – припрема за трансформацију ЕУ у неку врсту економске заједнице са заједничким тржиштем.

Међу шест земаља у којима је спроведено испитивање, једино Пољаци већински верују у опстанак и напредак ЕУ. Број скептика износи према званичним подацима мање од половине, 42 одсто. Истини на вољу, те податке је прикупила Варшава, а не емпиричари Брисела.

На примеру Пољске, међутим, јасно се разазнаје крхкост одушевљења за заједничке европске вредности. Аналитичари сумњају у постојаност проевропског расположења у Пољској – за случај да друге чланице ЕУ затворе своја врата радној снази из комшијских земаља.

То се, пре свега односи на Немачку. Према подацима из Берлина, у Немачкој тренуто зарађује хлеб чак четири милиона Пољака. „Прошетајте супермаркетима, попут Лидла и Алдија, па покушајте да платите рачун касирки која је Немица, или, барем, није Пољакиња – нећете је наћи”, сугерисао је немачки дневник „Велт” у јучерашњем коментару.

За четири милиона пољских печалбара у Немачкој, као и за већину међу 6,2 милиона беспослених Шпанаца, „економска локомотива” на простору између Рајне, Елбе и Одре представља последњу узданицу у нови живот, са сталним запослењем.

Немачка, међутим, повлачи „ручне кочнице”, једну за другом. Тек средином недеље, Европски парламент је, на немачку иницијативу, дао препоруку Европском савету да одобри захтев четири чланице – Немачке, Аустрије, Холандије и Велике Британије – да се заведу оштре мере за сузбијање такозване економске миграције.

У овом тренутку, завођење рестрикција би погодило, пре свега, мигранте из Румуније и Бугарске, из Грчке, али и дошљаке из земаља западног Балкана које (још) нису чланице ЕУ. Министар унутрашњих послова Немачке Ханс Петер Фридрих додао је, при том, да је реч о првом кораку, а да би проширење мера на житеље других држава могло да уследи, ако дође до даљег погоршања (економске) ситуације и до новог таласа миграције.

Занимљиво је да је немачки министар суочен са оштром критиком Европске комисије, али тек пошто је Европски парламент дао препоруку Европском савету за усвајање немачког захтева.
Мађарски комесар ЕУ за социјална питања Ласло Андор најавио је као прву и хитну (против)меру – покретање иницијативе за олакшавање услова миграције.

Са друге стране, комесарка ЕУ за питања правосуђа Вивијане Рединг је пребацила министру Фридриху да се „свесно оглушио” о процедуру разматрања захтева појединих чланица у ЕУ и да је „преко реда” проследио захтев Европском парламенту.

Луксембуржанка на челу правосуђа ЕУ Рединг, међутим, није се позабавила питањем ограничавања слободе кретања и избора пребивалишта и радног места у начелу, већ је проблематику спустила на нижи ниво – покрећући расправу да ли се та мера односи превасходно на европске Роме, да ли је реч о прикривеном расизму.

По мишљењу аналитичара, такав заокрет упућује на закључак да је затварање граница (непожељним) печалбарима већ договорено. Истовремено, он је сигнал да наступа нова епоха на европском тржишту рада – огорчена битка за кору хлеба.

И док они који већ живе у ЕУ о њој имају такво мишљење,они који тренутно воде Србију слепо срљају у ЕУ...

КО ЈЕ ОВДЕ ЛУД !!!

Предраг Поповић - Морални портрет Александра Вучића - Политичка фукара

Ову одличну књигу можете бесплатно преузети у ПДФ формату :

http://www.srpskaradikalnastranka.org.rs/pdf/books/PolitickaFukara.pdf