Надежда Петровић

Надежда Петровић рођена је у Чачку 1873.године. Године 1884. године са породицом се преселила у Београд где је, 1891. године, завршила Вишу женску школу. Наредне, 1892. године, положила је испит за наставницу цртања у средњим школама и постала је ученица у атељеу Ђорђа Крстића. Године 1896/97. похађа часове на уметничкој школи Кирила Кутлика.

Од 1898. године започиње школовање у Минхену у атељеу Антона Ажбеа. Већ 1900. привремено је напустила Минхен и дошла у Београд како би одржала своју прву самосталну изложбу. Међутим, конзервативна српска средина није била у стању да прихвати новине које је донело њено сликарство, и само је неколико критичара препознало њен уметнички капацитет.

Након одржане изложбе у Београду, вратила се 1901. године у Минхен да би наставила студије, сада у атељеу Јулијуса Екстера у Минхену.

Из Минхена се вратила у Србију 1903. године. Од 1904. године ангажује се у Србији око организације Прве југословенске уметничке изложбе, учествује у оснивању Ладе, а била је и покретач Прве југословенске уметничке колоније у Сићеву и Пироту 1905. Године 1911. одлази у Париз, а у Београду 1912. године отвара сликарску школу. Била је један од оснивача Кола српских сестара.

Проучаваоци њеног рада разликују четири периода у њеном опусу: минхенски (1898-1903), србијански (1903-1910), париски (1910-1912) и ратни (1912-1915).

Минхенски период се везује за њено уметничко формирање и сазревање и утицаје професора са минхенске академије. Из тог периода потиче неколицина пејзажа и портрета које је изложила 1900. у Београду.

Период између повратка из Минхена и одласка у Париз провела је обилазећи Србију и Македонију и сликајући људе и пределе. Тај период обележен је снажним националним осећањем, које ће још више доћи до изражаја у ратном периоду. Слика фолклорне мотиве, људе и жене у народној ношњи, а из тог периода потичу и њени пејзажи из Ресника. У Паризу је сликала Булоњску шуму, портрете француских сељака и неколико представа Нотр-Дама.

У првом балканском рату учествује као добровољна болничарка на фронту, а потом је и у Првом светском рату поново са српском војском. И за време рата је сликала пределе кроз које је пролазила, српске средњевековне манастире и друге задужбине. Овековечила је Грачаницу на својој слици Косовски божури, а сликала је и мост цара Душана у Скопљу. Последња њена слика је представа ефемерне болнице у Ваљеву, управо оне у којој је и умрла од тифуса 1915. године.

Стваралаштво Надежде Петровић не може се лако укључити у неке одређене токове у српској уметности. Њена слика Дереглије на Сави из 1907. сматра се једном од првих манифестација импресионизма у српској уметности, због светле гаме и скицозног поступка, али се њене остале слике не могу сматрати импресионистичким. Пастуозност њених слика и изражена склоност ка интензитету боје сврставају је у претходника колористичког експресионизма који ће тек у трећој и четвртој деценији постати водећи ток на југословенској међуратној уметничкој сцени.

Школа:

Српска цртачко-сликарска школа Кирила Кутлика

Место шкoлe:

Београд

Година завршетка:

1898

Класа:

Кирило Кутлик

Курсеви:

Атеље Ђорђа Крстића у Београду. Затим у Минхену у атељеима Антона Ажбеа 1898-1900 и Јулијуса Екстера 1900-1903. Боравила у Паризу 1910-1912.

Запослење:

Наставница у Вишој женској школи

Чланство у удружењима:

Једна је од оснивача Уметничког удружења Лада, организатор Прве југословенске уметничке изложбе у Београду 1904. и покретач прве Уметничке колоније у Сићеву 1905.

Самосталне изложбе:

1900. прва самостална изложба, Београд
1910. друга самостална изложба, Љубљана

Групне изложбе:

1907. Изложба југословенске колоније
1908 Изложба српског уметницког удружења
1910. са групом Медулић, Загреб
1911. српски павиљон на Међународној изложби у Риму, Јесењи салон у Паризу
1912. Четврта југословенска изложба

Остало:

Бавила се и фотографијом бележећи историјске моменте времена у којем је живела. Била је један од оснивача Кола српских сестара.