Иосиф Александрович Бродский.Дню рождения посвящается!
Родился Иосиф Бродский 24 мая 1940 года в Ленинграде. Через два года,
когда прошла блокада, в биографии Бродского состоялся переезд в
Череповец. Но образ послевоенного Ленинграда надолго сохранился в
творчестве поэта.
После окончания семи классов Бродский оставил школу. С тех пор
перепробовал множество профессий – пытался стать врачом, был матросом,
рабочим, но все время интересовался литературой. В следующие несколько
лет в своей биографии Иосиф Бродский познакомился со многими
талантливейшими писателями. Первое публичное выступление поэта прошло 14
февраля 1960 года.
В 1963 году вышла статья о Бродском, явно коверкающая его стихи, а в
1964 году писателя арестовали. На тот момент, если рассматривать краткую
биографию Бродского, пришлось его расставание с любимой женщиной –
Мариной Басмановой. Два несчастья привели к резкому ухудшению здоровья
Бродского. Писателя отправили в ссылку в Архангельскую область на пять
лет. Но после суда за Бродского вступились многие писатели, началось
правозащитное движение, так что через полтора года наказание отменили. В
1965 году в биографии Бродского произошло вступление в группу писателей
Союза писателей.
В 1972 году благодаря стараниям власти Бродский был отправлен в
эмиграцию. Сначала он прибыл в Австрию, затем в Лондон, а после стал
работать профессором в Мичиганском университете, затем – в Колумбийском,
Нью-Йоркском университетах. Писатель стал лауреатом Нобелевской премии в
1987 году. Так и не побывав на родине (ему запретили даже приехать на
похороны родителей), Бродский скончался в январе 1996 в Нью-Йорке.
Список книг: СОВРЕМЕННАЯ ПРОЗА
1. Fondamenta degli incurabili (Набережная Неисцелимых)
2. Marca De Agua
3. Menos Que Uno
4. Коллекционный экземпляр
5. Мрамор
6. Напутствие
7. Полторы комнаты
8. Посвящается позвоночнику
9. Проза и эссе (основное собрание)
10. Путешествие в Стамбул ПОЭЗИЯ
1. Избранное
2. Новые стансы к Августе
3. Похороны Бобо
4. Собрание сочинений
5. Стихи
6. Стихи (2)
7. Стихи (3)
8. Стихи (4)
9. Стихотворения и поэмы (основное собрание)
10. Шествие
ДРАМАТУРГИЯ
1. Демократия!
БИОГРАФИИ И МЕМУАРЫ
1. На стороне Кавафиса
2. Трофейное
ПУБЛИЦИСТИКА
1. Из книги эссе, переводы с Английского
2. Интервью Иосифа Бродского
3. Как читать книгу
4. Нобелевская лекция
5. О Достоевском
6. Похвала скуке
7. Поэт и проза
8. Путеводитель по переименованному городу
КРИТИКА
1. Об одном стихотворении
2. Послесловие к Котловану А Платонова
JOSIF BRODSKI - Iz Zbirke Stanica u pustinji
I deo
BREGOVI
Često su, rado sedeli
na kosi brega,sanjivoj.
Otud su dobro videli
crkvu, zatvor, perivoj.
Levo se talasale
travke u ribnjaku dugom.
U pesak baciv sandale,
sedeli su, drug s drugom.
Rukama obgrliv koleno,
gledahu: oblak se odalji.
Kraj bioskopa su leno
kamion čekali bogalji.
U kršu cigala, oprana
konzrva je bleštala.
Nad vrhom purpurnih vrana
kružeći je kreštala.
Od mosta do kupatila
auta - stalno, nanovo.,
Pod crkvom zvona se klatila:
električar je svadbovo.
Na bregu: tiho, bez zbuka,
pirka svež povetarac.
Ni krika, ni zvižduka,
jedino zuji komarac.
A travke, gde su sedeli,
bile su potabane,
Svuda su se crneli
ostaci njihove hrane.
Krave su jezicima
to mesto uvek trle.
To beše poznato svima
Jedino njima - ne.
Šibice se nisu vedele,
ni viljuška, pala u pesak.
Šutnuta vrhom cipele,
boca je vraćala bljesak.
Začuvši mukanje krava,
kretoše niz zavijutke,
odoše, bez pozdrava,
ko što su i sedeli - ćutke.
Niz dve padine su hitali,
kadikad - bočno gotovo.
Pod njima se grmovi splitali
i otplitali, ponovo.
Gazeć i klizeći, na smenu.
Nad vodom je izgrala zraka.
Stigoše, u istom trenu
do staze i do ribnjaka.
Dole u sumrak plavi
dve su se svadbe susrele.
Haljine i košulje u travi,
nežno su se belele.
Svita oblaka se micala
u tamne ralje sutona.
Para se sa zemlje dizala,
i stalno ječala zvona.
S cigarom jedan leno,
drugi uz spoticanje,
išli s istovremeno,
niz dve bočne putanje.
Niz breg, levo i desno,
putem koji razdvaja.
Odjednom, kroz vazduh, pretesno
jeknuše dva vapaja.
Naglo se razdvoji žbunje,
grane se razvrgoše.
Kao da se uz sev munje,
u mučnom snu trgoše.
Uz urlik zinuše grane,
ko otvor u zemlji, velik.
Pred svakim, sa dve strane
naoštren blesnu čelik.
Jednoga sekira klapi
i krv se, po satu, rasu.
Drugi od srčane kapi
sam umre, u istom času.
Zločinci, krvavih ruku
(krv je kapala njihova)
baciše ih u ribnjak.
U muku tako se sretoše
iznova.
Ka stolu, ka svojim mestima
išli su ženici. Baš tad
pastiri sa strašnim vestima
dotrčaše u grad.
U smiraju su zasjale
gomile oblaka, razbludno.
U žbunju krave su stajale
ližući krv požudno.
Električar je trčao po poadini
a šurak pored puta.
Nevesta je u pozadini
stajala sama i ljuta.
Starica, ispod ponjave,
pantliku je vrtela,
u vihoru pijane jurnjave
svadba je k brdu letela.
Jurili su, bez glave,
tapkali po šibljaku.
Žbunjem su, mučući krave
silazile k ribnjaku.
Bila je nesnosna jara
i ugledaše, svi skupa,
gde se u sočivici otvara,
ko okno u mrak, rupa.
I deo
BREGOVI
Često su, rado sedeli
na kosi brega,sanjivoj.
Otud su dobro videli
crkvu, zatvor, perivoj.
Levo se talasale
travke u ribnjaku dugom.
U pesak baciv sandale,
sedeli su, drug s drugom.
Rukama obgrliv koleno,
gledahu: oblak se odalji.
Kraj bioskopa su leno
kamion čekali bogalji.
U kršu cigala, oprana
konzrva je bleštala.
Nad vrhom purpurnih vrana
kružeći je kreštala.
Od mosta do kupatila
auta - stalno, nanovo.,
Pod crkvom zvona se klatila:
električar je svadbovo.
Na bregu: tiho, bez zbuka,
pirka svež povetarac.
Ni krika, ni zvižduka,
jedino zuji komarac.
A travke, gde su sedeli,
bile su potabane,
Svuda su se crneli
ostaci njihove hrane.
Krave su jezicima
to mesto uvek trle.
To beše poznato svima
Jedino njima - ne.
Šibice se nisu vedele,
ni viljuška, pala u pesak.
Šutnuta vrhom cipele,
boca je vraćala bljesak.
Začuvši mukanje krava,
kretoše niz zavijutke,
odoše, bez pozdrava,
ko što su i sedeli - ćutke.
Niz dve padine su hitali,
kadikad - bočno gotovo.
Pod njima se grmovi splitali
i otplitali, ponovo.
Gazeć i klizeći, na smenu.
Nad vodom je izgrala zraka.
Stigoše, u istom trenu
do staze i do ribnjaka.
Dole u sumrak plavi
dve su se svadbe susrele.
Haljine i košulje u travi,
nežno su se belele.
Svita oblaka se micala
u tamne ralje sutona.
Para se sa zemlje dizala,
i stalno ječala zvona.
S cigarom jedan leno,
drugi uz spoticanje,
išli s istovremeno,
niz dve bočne putanje.
Niz breg, levo i desno,
putem koji razdvaja.
Odjednom, kroz vazduh, pretesno
jeknuše dva vapaja.
Naglo se razdvoji žbunje,
grane se razvrgoše.
Kao da se uz sev munje,
u mučnom snu trgoše.
Uz urlik zinuše grane,
ko otvor u zemlji, velik.
Pred svakim, sa dve strane
naoštren blesnu čelik.
Jednoga sekira klapi
i krv se, po satu, rasu.
Drugi od srčane kapi
sam umre, u istom času.
Zločinci, krvavih ruku
(krv je kapala njihova)
baciše ih u ribnjak.
U muku tako se sretoše
iznova.
Ka stolu, ka svojim mestima
išli su ženici. Baš tad
pastiri sa strašnim vestima
dotrčaše u grad.
U smiraju su zasjale
gomile oblaka, razbludno.
U žbunju krave su stajale
ližući krv požudno.
Električar je trčao po poadini
a šurak pored puta.
Nevesta je u pozadini
stajala sama i ljuta.
Starica, ispod ponjave,
pantliku je vrtela,
u vihoru pijane jurnjave
svadba je k brdu letela.
Jurili su, bez glave,
tapkali po šibljaku.
Žbunjem su, mučući krave
silazile k ribnjaku.
Bila je nesnosna jara
i ugledaše, svi skupa,
gde se u sočivici otvara,
ko okno u mrak, rupa.
II deo
Ko će ih dići iz mrtvih,
iz mrtvih voda ribnjaka?
Smrt je ko voda vrh njih,
ko voda iz njinih stomaka.
Reč svaka njom se ostrvi,
lastar se uz kolac savi.
Smrt je u polizanoj krvi,
smrt je u svakoj kravi.
Smrt je u hajci (daleko
tobože jure lopuže).
Crveno biće mleko
tih krava posle muže.
I vagon crveno plamti,
i put crven izgleda.
Iz crvenih, crvenih kanti
- pojiće crvena čeda.
Smrt gleda i smrt čuje.
U okovratniku je ima.
Grad im se odužuje:
smrt teško pada njima.
Dignimo ih zaboga!
Ubistvo na dan svadbeni!
Mleko bi moglo zbog toga
zauvek da pocrveni.
III deo
Smrt nije skelet s dugom
kosom, dole u rosi.
Smrt, to je taj žbun
u kome
svi mi stojimo bosi.
To nije plač sa sahrane,
ni crna osmrtnica.
Smrt - to je gakanje vrane
smrt - rujna novčanica.
Smrt - to su sva autoa,
grad sa hapsom i baštama,
Smrt - lica muška, naduta,
vratovi s kravatama.
Smrt - stakla gradskog amama,
smrt boji tačku mnogu.
Smert - sve što je sa nama -
jer oni videti ne mogu.
Smrt - to su sve naše sile,
i znoj, i napor i delo.
Smrt - to su naše žile,
naša duša i telo.
Nikad na breg. Dom tih.
Svud vatre. Veče zvoni.
Ne da ne vidimo mi njih -
već nas ne vide oni.
IV deo
Ždralinjak, ružu, krin,
perunike, božur, paviti;
na strašan grob će njin
cinkane ruže staviti;
ljiljane, iz čijeg mirisa
žestoka bije sila,
šeboj buket narcisa
i svežanj karanfila.
Na obalu ih nosite, neka
nebu se povere, gore,
U reku ih bacite, a reka
u tamne će ih odneti gore.
U crne šumske potoke,
kroz naselja jelova,
kroz ritove, mrtve otoke
do baltijskih bregova.
Bregovi, to je mladost, koju
još nismo upoznali.
Ulice u neizbroju,
Bregovi - mnogi kanali.
Teški od bolova ponosnih.
Bregovi - kraj zemlje. Po njima
što više se penješ,
to ih u daljini
sve više ima.
Bregovi - patnje naše lik.
Bregovi - ime ljubavi dano.
Bregovi - ridanje, bregovi - krik
što odlazi i vraća se, neprestano.
Svetlost bola, bezmernost bola,
tuga, i strah, uz nju,
naši snovi i patnja gola,
u njihovom je sve to žbunju.
Bregovi - slave večni čas.
I uvek zdesna od naših patnji.
Bregovi - to je iznad nas.
Il za nama. U našoj pratnji.
I kad je breg usred tmice,
vrhovi se vide njegovi.
Između jučerašnjice i sutrašnjice
Idemo. Idemo. Kao snegovi.
Smrt - to su samo ravnice.
Život - bregovi, bregovi.
Линк :
Нема коментара:
Постави коментар
Само напред...слободно реците шта мислите.