Понижавање Србије у режији Ивице Дачића

 

 

 После свих понижења које је српски народ претрпео последњих година и месеци, премијер Ивица Дачић је својом неспособношћу и грозничавим покушајима да се по сваку цену одржи на власти задао још један симболичан ударац који дефинитивно отклања сваку сумњу око питања да ли је Србија независна држава или обичан западни протекторат.

Наиме, у новембру ове године, у општини Прешево на југу Србије „освануо“ је споменик шиптарским терористима, који су, у склопу ОВК, тачније, „Ослободилачке војске Прешева, Бујановца и Медвеђе“, нападали српску полицију и чинили бруталне злочине над цивилним становништвом у периоду од 1998. до 2000. године. Хитно уклањање овог споменика и кажњавање одговорних за његово постављање не би требало да буде предмет било какве политичке расправе, већ је питање елементарног реда, достојанства и озбиљности државе.

Ипак, премијер Србије Ивица Дачић, одлучио је да се јавно обрати поводом тог немилог догађаја и ултимативно затражи од локалних власти, које су споменик и поставиле, да га хитно уклоне „јер ће иначе то урадити држава“. Дакле, уместо да је полиција одмах реаговала, уклонила споменик и поднела пријаве против одговорних, без прављења медијске помпе, премијер је одлучио да својом оштром реториком заради који политички поен, мало се пред јавним мњењем опере због сусрета са Тачијем и створи слику о себи као озбиљном и одговорном представнику власти. Није можда било неопходно то парадирање, али, добро, политичар је, нека га, помислили су многи – укључујући и аутора овог текста – само нека испуни обећање и уклони споменик терористима на територији Србије.

А онда се поновио сценарио, који смо толико пута имали прилике да видимо код српских политичара у последњих 20 година, али највише код СПС-а и Ивице Дачића – да након сувишног јуначења и бусања у груди, уследи повлачење и страшно понижавање, какво ни најгора квинслишка власт не би приредила својој земљи. Споменик терористима је остао нетакнут, а држава још једном брутално понижена, јер се показало да заправно нема контролу над сопственом територијом и да свако може да је пљује, вређа и понижава колико хоће пошто ће тај чин остати некажњен и практично одобрен од стране „српских“ колабораторских власти.

Међутим, глупостима српског премијера ту није крај. Након што је прекршио обећање, и успут претрпео увреде од локалних албанских политичара, он је пре три дана дао нову изјаву, у којој је поновио своје раније „ултиматуме“. Дакле, опет испразна реторика, без праве акције и опет бахат одговор и претње шиптарских политичара из Прешева. Добро,  сад ће ваљда коначно морати да га уклоне – помислио би наиван посматрач, који не познаје довољно лик и дело Ивице Дачића. 

Али НЕ! Дачић се по трећи пут оглашава и овога пута, попут увређеног детета коме нису испуњене жеље, изјављује како „неће ићи у Брисел док споменик не буде уклоњен“. Овом изјавом је начинио двоструку глупост. Прво, интернационализовао је догађај, и од унутрашњег питања Србије који она сама треба и мора да реши, начинио међународни проблем у коме ће да посредују, нама добро знани, „западни партнери“, који су све конфликте на подручју Балкана у последњих 20 година решили на штету Србије и српског народа. Друго, индиректно је признао да су Бриселски преговори у искључивом интересу Брисела и Приштине, јер прети да ће да им „напакости“ тако што неће отићи на те преговоре, чиме, заправо, демантује сва досадашња уверавања власти како је у интересу Србије да преговора са Приштином под покровитељством бриселских бирократа.

Не сме се заборавити и да је и Александар Вучић приредио Србији слично понижење када је најавио уклањање плоче Аћиф-ефендији, од чега наравно није било ништа. Додуше, Вучић је бар био довољно интелигентан да после заћути и игнорише пораз који му је нанело Бошњачко национално веће.

Цела ова трагикомична прича је само још једном  потврдила основану сумњу да није само Косово окупирани део српске територије, него је цела Србија, заправо, окупирана земља.