Годишњица Колубарске битке

 

 У Лазаревцу ће данас бити обележена 98. годишњица Колубарске битке. Комеморација ће бити одржана одавањем државних и војних почасти код Спомен-цркве Светог Димитрија са костурницом у Лазаревцу, у чијој крипти почива око 40.000 страдалих српских и аустроугарских војника.

 Програм ће бити настављен одавањем државних и војних почасти код Споменика српском ратнику у центру Лазаревца и код Спомен-храма Светог Ђорђа са костурницом у Ћелијама код Лајковца.

У крипти Спомен-цркве Светог Димитрија и крај Споменика српском ратнику венце ће положити премијер Ивица Дачић, представници општине Лазаревац, амбасада Аустрије, Мађарске, Словачке и Чешке, као и представници бројних општина, невладиних организација опредељених за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.

Након церемоније полагања ловорових венаца и одавања почасти, уследиће уметнички програм у реализацији Београдске културне мреже.

 Једно од највећих стратишта српског народа, Колубарска битка вођена је на фронту дугом 150 километара, против два пута бројнијег и несразмерно јаче опремљеног завојевача војске Аустроугарске царевине. Тада је једна мала српска земља бацила у овај судбоносни судар 250000 бораца које су чинили сви људи града и села, сва интелигенција и читав подмладак једног народа.

Командант аустроугарских снага генерал Оскар фон Поћорек командује битком прво из Тузле, а затим из Бање Ковиљаче. Пред сам почетак битке извештава царевину речима:“ Српске јединице се повлаче у нереду према Крагујевцу и нема изгледа за борбу“. Наиме Поћорек је очекивао да ће гро српских снага бранити град Ваљево, да ће успети да потисне српску војску и да је на реци Колубари, која се излила три километра око себе, уништи. Српска врховна команда га је предухитрила наредивши својој Првој армији да брани Ваљево, а осталим јединицама да се на време повуку преко реке Колубаре. Тако је 16. новембра 1914. године почела чувена Колубарска битка која је трајала тридесет дана и ноћи.

 Једно од главних жаришта битке на Колубари је било Враче брдо које се налази надомак Лазаревца, а које је било по петнаест пута у току дана час у рукама једних, час у рукама других. На овом брду је изгинуло око 20 000 српских и 30 000 аустроугарских војника. Сви су они заједно похрањени у спомен костурници цркве Св. Великомученика Димитрија у Лазаревцу, по чему је наш српски народ јединствeн у свету. Наиме, удостојили смо своје непријатеље, који су нам нанели толико зла, палили земљу, вешали жене, децу и остало цивилно становништво, тога да буду сахрањени у крипти једне од најлепших наших цркава и тиме их по достојанству изједначили са својим краљевима које смо на исти начин похранили у крипти цркве Св. Вел. Георгија на Опленцу.

 Ова битка се изучава на светским војним академијама, а карактеристична је по томе што се једна мала војска супротставила једној великој сили и победила. Наш војник је победио храброшћу, војном тактиком и вештином. Познато је да је наш војник био храбар, дисциплинован и веома послушан, ево и једног примера те дисциплине.

Са коте Мачков камен један поручник шаље свој извештај команданту:
- „Господине мајоре на овој коти је пола моје јединице изгинуло, дозволите ми да се повучем.“
- „Не дозвољавам.“, одговара командант, иначе мајор Туцаковић пореклом из Ужица.

Мало касније опет се поручник обраћа мајору:
- „Господине, митраљез ми је погодио обе ноге, дозволите ми да одем да се превијем, крварим.“
- „Крвари, не дозвољавам.“, одговора мајор.

Нешто касније мајор се обраћа поручнику:
- „Сине, издржи још мало, Србија гледа у твоја леђа.“

Српска војска је и војно-тактички победила аустроугарску војну силу. Наиме, кад је српска команда прозрела шта Поћорек спрема, а он је кренуо са својом петом армијом на Београд, наредила је својим снагама да се повуку из Београда и да се збију око реке Колубаре 40 километара од Београда. Остала је само једна јединица за одбрану града Београда, мала али изузетно храбра војска, која је бранила Београд, али га није одбранила. Непријатељ 3. децембра улази у Београд. Истог дана Аустроугари праве једну велику војну параду којој присуствује и сам Поћорек. Светска штампа пише да српски војник више не постоји, а по целој аустроугарској царевини дељене су ироничне посмртне листе да је град Београд умро.

 Командант прве армије генерал Живојин Мишић 2. децембра издаје наредбу на своју руку у Горњем Милановцу, јер се врховна команда није сложила, да се рано изјутра 3. децембра крене у контраофанзиву и да се нападне непријатељска шеста армија. Мишић је добро оценио ситуацију јер се носио мишљу да искористи славље Поћорека у Београду. Имао сам част да у нашој цркви у Лазаревцу разговарам са командиром прве чете која је извршила пробој, један је од 1300 каплара, који описујући пробој каже: „На Сувобору је моја чета пузила једном пространом ливадом према непријатељским рововима. Читаву ливаду је прекрила густа магла, али на моју несрећу и мојих војника, магла је иза наших леђа почела полако да се диже и постојала је опасност да нам непријатељ открије положаје. У таквој ситуацији био сам у краткој недоумици, а затим сам наредио јуриш. Пошто је трубач засвирао јуриш, веома познат швабама, непријатељски војници су напустили своје ровове и дали се у бекство. Тако смо без много напора заузели непријатељске ровове. Овај догађај се брзо раширио по читавом фронту, на коме се врло брзо кренуло у контраофанзиву“.

Када је Поћорек чуо да му је угрожена шеста армија он прави кобну грешку која се не памти у историји ратовања. Уместо да најкраћим путем помогне шесту армију он наређује правац Варовница – Младеновац, покушавајући да удари на српску војску са леђа. Овакву грешку користи војвода Степа Степановић командант Друге армије те једном делу својих снага наређује да штити правац Младеновац-Варовница, где се на коти 405 водила најљућа битка, а други део шаље да одсече пету и шесту непријатељску армију и даље продуже на Београд. Овај потез је за Поћорека био катастрофалан, чија је војска од 3. до 15. децембра у паничном бекству одступала правцем Београд – Шабац – Бајина Башта – Дрина. Тог 15. децембра ниједног непријатељског војника није било у земљи, осим хиљаде и хиљаде мртвих и заробљених.

Овај пораз је био Поћореку трећи за редом у његовој војној каријери. Први је био 28. јуна 1914. год. у Сарајеву, приликом атентата на престолонаследника Фердинанда, био је у аутомобилу са престолонаследником. Други, пак у августу месецу исте године и поразу у бици на Церу, а трећи на Колубари. Сам аустроугарски цар који му је за победу на Дрини доделио највише одликовање, после Колубарске битке је изјавио:“Знао сам, не може се магарац са лавом изборити“. По народности Поћорек је био Чех, а после Колубарске битке није помињан у аустроугарским војним круговима. Поручивали су му из врховне команде да изврши самоубиство, односно да се обеси. Он им је на то одговорио: „Када доживим да један аустроугарски војсковођа победи српску војску, тада ћу то учинити“.

Пре Колубарске битке одиграла се августа месеца битка на Церу где је аустроугарска доживела пораз, али приликом повлачења, нарочито у Мачви непријатељ је палио српска села и вешао српски народ. Због тога се за време Колубарске битке народ повлачио са војском јер није смео да чека непријатеља. Било је то време смрти , како каже Добрица Ћосић.

Пред саму Колубарску битку морал у српској војсци је опао услед многих ратовања, а како и не би после Првог и Другог Балканског рата, после бојева на Церу и Дрини. Из овог разлога врховна команда мобилише младиће из средњошколских клупа који су у историји познати као 1300 каплара. Највише младића је било из чачанске гимназије. За ове младиће сам војвода Мишић каже да су подигли морал српској војсци и да су много допринели победи у Колубарској бици у којој је њих 400 изгинуло и оставило своје кости у спомен костурници у Лазаревцу.

У борби за Враче брдо 20. новембра, погинуо је и Димитрије Туцовић. Прво је био сахрањен под једним храстом на самом бојишту, па је затим пренет на шушњарско гробље, а одатле у спомен костурницу где му је тело било положено у сандук број три. Извесни Дража Марковић, тадашњи функционер, је пренео његово тело на Славију.

 Српски народ је у току Церске и Колубарске битке много пострадао, али упечатљив је пример једне мајке која је повлачећи се испред Аустроугара са собом водила и своја три сина, двојицу за руке, а трећега у торби на леђима. После дугог пута, умора, голотиље, глади, мајка одлучује да једног од њих остави, а то је значило скоро сигурну смрт. После дугог размишљања и борбе са собом одлука је пала на најмлађег у торби. Мајка га оставља на једној стени и одлази, али окранувши се, дете се на њу насмеје, а она сажаливши се враћа се да га узме и наставља даље пут. Након дужег пута, мајка не може даље и опет одлучује да остави најмлађег сина, али опет окренувши се да га види још једном, она се враћа и узима сина и како је знала и умела успева да пронесе своја три сина кроз ратни вихор. Наредне 1915. године у Србији је харао пегави тифус. Оба старија сина су подлегла болести и умрла, а мајци је остао у животу једино најмлађи син кога је она хтела да остави, да је гледа и брине о њој. Наш народ за то има једну лепу пословицу која каже: „На мрђану кућа остаје“.

Највеће заслуге за победу у Колубарској бици припадају војводи Живојину Мишићу команданту прве армије. Значајно место припада и војводи Степи Степановићу, који је рођен на Торлаку и читав живот провео у војној служби. Са својом Другом армијом био је све до ослообођења. Са својом војском је прошао голготу Албаније, острва Крфа и Вида, на којима су многи српски војници оставили своје кости. Одликовао се скромношћу тако да иако је био српски војвода није имао своју послугу, јео је из војничке чиније, а читав живот спавао у војничком кревету.

Поред војника Прве и Друге армије у овој спомен костурници сахрањене су и кости војника Треће армије којом је командовао генерал Павле Јуришић – Штурм, као и војници ужичког корпуса са командантом Алексом Вукомановићем. Највећи број изгинулих у Колубарској бици, тачније 75 посто чине војници моравске јединице.

 Каснија историјска дешавања, нарочито она после Другог светског рата, креирана од стране лојалних следбеника комунистичке револуције, начинила су једну историјску неправду ради очувања братства и јединства међу југословенским народима. Наиме, на предлог и наредбу тадашњег високог функционера комунистичке партије, Јована Веселинова, негде пред прославу педесетогодишњице Колубарске битке (1964. год), број од 250000 српских војника који су учествовали у Колубарској бици је у спомен- костурници видно избрисан и преправљен на 120000, а све то на рачун осталих југословенских народа, који су истини за вољу учествовали у Колубарској бици, али засигурно не на нашој, српској већ непријатељској страни. Када је ушао у спомен – костурницу и видео на зиду бројку од 250000, рекао је „Много је то“, и без скрупуле и трунке поштовања према тим жртвама одокативном методом рекао нека то буде например 120000. Шта друго рећи до „српска срамота“. Прекрајали смо историју, одрицали се наших предака, очева, дедова, игнорисали смо њихове жртве на којима данас почива наша држава и наша слобода, стидели смо се свога имена и зато нам се данас дешава то што нам се дешава. Плашим се да из историје нисмо ништа научили, те смо дужни поново да је проживимо.

Свим овим жртвама за љубав и слободу свих нас нека је вечан помен, слава и хвала.