Зашто је ово изборна година

 

Нема тако неприродне ствари као што су избори, осим можда свадбе. И у једној и у другој прилици сви се труде да изгледају боље и да обећају више него што је реално, мада та обећања сама по себи нису нереална, зато се у њих лако поверује. Само су неодржива, чега постајемо свесни када се поскида изборна сценографија и преброје свадбени поклони.

Политички живот је, када је добар, баш као и добар брак, инертан. Супружницима је пријатно, не треба им промена, мада нису сасвим без замерки.

Зато су, за разлику од брака, избори орочени чак и када нам није до њих.
Избори се, такође, одржавају и када је стање у политичком окружењу неодрживо из неког разлога, а најчешће због тога што више не одговара резултату претходних избора.

А Србија се тренутно налази у таквом стању.

Највећа странка готово је дуплирала своју популарност у овом тренутку, али то не може да одбрани у парламенту.

Практично, новостворена народна воља не може да спречи политички договор који би у року од неколико дана избацио из власти СНС и направио најмање две могуће владе без њих (ДС и СПС уз додатак ЛДП или УРС, а можда и обе).

То што некоме такав договор данас звучи нереално, не значи да ће тако бити и сутра, када се неке околности додатно закомпликују. А ако ова влада није направљена из љубави, не мора ни следећа да се формира на осећањима. Већ према политичком инстикту који се у Србији пречесто изједначава са инстинктом за преживљавање.

Вучић, дакле, мора под хитно да потврди своју политику са најмање 110 посланика, што би онемогућило да се било каква влада формира мимо његове странке. Ако је веровати садашњим анкетама, СНС је можда близу и апсолутној већини, или би могли да је остваре уз подршку мањина. То значи да би им избори, али одмах, омогућили четири године стабилне владавине без потребе за компромисима, што у Србији није било још од Титовог времена.

Из угла СНС-а избори би били дугорочно решење због чега се исплати нарушити садашњу привидну политичку стабилност. Аргумент о пословима које још треба обавити (датум преговора са ЕУ, обећан за јун) чврст је колико и то обећање.

Боље речено, ако Унија одлучи да Србији одреди датум урадиће то без обзира на изборе, а ако одлуку одложи популарност владајуће коалиције значајно ће трпети. Одлагање је, притом, вероватније све и да је датум преговора заиста нека велика политичка вредност, а није.

Ако је Унија задовољна борбом против корупције коју води први потпредседник владе неће јој сметати да се та борба настави у још боље дефинисаним политичким околностима, што опет иде на руку брзим изборима.

Коначно, нова политичка околност је да је Александар Вучић преузео странку, али која није направљена (само) по његовим нацртима, а избори су једина могућност за редизајн. Кампања и избор посланика обезбедили би да он странку и практично преузме и заиста се устоличи као шеф напредњака који може, али не мора, да се са било киме консултује око важних одлука.

Слично се осећа и Драган Ђилас који на челу ДС-а не може да се ослободи сенке Бориса Тадића. Избори би и за њега били прилика да формира коалицију по свом укусу и у парламент уведе људе који га стварно сматрају за шефа. После тога би преузимање странке било једноставнији посао.

Небитно је да ли би на тим изборима ДС прошла слабије него сада, што се узима као аргумент зашто не траже изборе а опозиција су, битно је да странка буде хомогена, што сада није случај, па на демократе тренутно нико не гледа озбиљно.

Изборна кампања чини своје, па би њихов резултат могао да буде и знатно бољи него што ико очекује (нарочито ако направе коалицију са ЛДП-ом и СДП-ом) и тако групишу гласове свих оних који све теже трпе напредњачку власт, а таквих у Србији није мало.

Додајте ту и обилне прилоге крупних домаћих капиталиста, тренутно притајених и помало уплашених и опозициона слика више није тако безнадежна. Све и да не пронађу начин да искористе Бориса Тадића и још неке виђеније демократе који у том бирачком телу још варниче.

Избори би најмање одговарали СПС-у којем су напредњаци у великој мери отели реторику, а увалили све вруће кромпире (преговори о Косову је најврелији) и УРС-у који се бави финансијама и евроинтеграцијама што значи да нема никакву политику, а за резултате је прерано. Њихови бирачи су колебљиви, па би лако могли да гласају за напредњаке или за неку коалицију око демократа, у зависности којем су политичком полу ближи.

ДСС би остао на своме или би мало додао ако уз себе веже Двери и још неке сличних политичких ставова.

Политички губитник ближих избора донекле би био и председник Николић који би се додатно удаљио од СНС-а тачније од свој утицаја на највећу странку, али не треба сметнути с ума да би после избора његов кабинет био једино место на коме би политички актери били спремни да се сретну. И међусобно и са „утицајним“ људима изван политике.

Председник би се удаљио од улоге губернатора (Тадић) ка модератору, што му вероватно више одговара јер га не обавезује на одговорност за тежак живот али му приписује заслуге за сваки напредак земље.

Када се ове неопходности саберу, савет би био да СНС на изборе крене што пре и да се на дужи рок не заноси превртљивим јавним мњењем. И сам Коштуница је у октобру 2000. мамио здружене уздахе прве, друге и треће Србије, дошавши до рејтинга од нестварних осамдесет одсто (!), да би само две године касније проклизавао на председничким изборима (двапут) јер није могао на њих да изведе половину уписаних бирача. Упркос тада суперпопуларним противкандидатима Лабусу и Шешељу.

Демократама је требало једва осам месеци да од народне акламације током „Сабље“ (март 2003.) доспеју до понижавајућег пораза на изборима (децембар 2003.), само зато што су са изборима оклевали и пропустили добар тренутак.

Правило у политичком покеру, а то је једина игра која се у Србији игра, је да ако имате лепу суму, одмах одете до касе да је наплатите. Само пацери верују да ће им следећа рука донети двоструко, а уместо тога их друштво за столом удружено опељеши.

Вучић је, на неки начин, у сличном положају као и Ђилас. И једном и другом Дачић може да поручи да не би били ту где јесу да није њега, а обојица мисле да је то дубоко неправедно.

Обојица су наследници туђе политике који желе да покажу да могу боље од претходника. Вучић вуче и хипотеку да му је политички успех омогућио Николић победом на изборима и те хипотеке би се радо ослободио. Или, боље речено, први је на АТП листи а да није освојио ниједан гренд-слем, односно није још самостално победио ни на једним изборима и таква победа му је неоходна што пре.

На руку им иде и то што само од њиховог договора зависи да ли ће избора бити или неће. А обојици су избори преко потребни, без обзира на све ризике које таква одлука носи.

Наравно, њих двојица могу да игноришу политичку логику и изборе оставе за неко друго време, што би за обојицу могло да буде политички скупље.

Што се Србије тиче, докле год се против избора буде нудио аргумент да за време кампање све стоји, то је знак да овој земљи избори не доносе ништа добро. Без обзира да ли се одржавају сваких шест месеци или на сваких десет година.

Најгоре је игнорисати реалност која у овом случају каже да се на нека важна питања у Србији одговори могу добити само на изборима. Све друго ће нас скупље коштати.