Јелена Пономарјова: Српско вођство изазива чуђење у Москви 

 

 

 

Уважена Јелена Георгијевна, молили бисмо Вас да за Геополитику дате оцену развоја руско-српских односа. Иако су ти односи добри и пријатељски, очекивања, бар са српске стране (ту мислимо на убедљиву већину српског народа) су много већа. Оријентације наше две земље у последње две деценије се нису поклопиле – док је Србија била у националној фази у последњој деценији дведесетог века Русија је била у либералној и прозападној фази, док је ситуација од 2000. године обрнута. Значи, како видите актуелне српско-руске односе односе и како се у Москви гледа на политику председника Николића и Владе Дачић-Вучић која јавно и декларативно промовише сарадњу са Русијом а земљу дефакто води у Европску унију? 

Пре свега, желела бих да изразим искрену захвалност што ми је пружена могућност да са читаоцима Вашег поштованог часописа поразговарам о важним питањима данашњице и руско-српских односа. У Русији је часопис „Геополитика“ добро познат по озбиљним аналитичким написима и читају га – истина, у електронском виду – не само стручњаци који се баве Балканом него и аналитичари многих великих руских компанија.

Што се тиче садашњих руско-српских односа, они, како сте тачно запазили, пролазе кроз процес озбиљног преображаја. Говорећи о преображају, пре свега имам у виду степен високе политике. Ствар је у томе што су се руско-српски односи увек развијали у двема равнима које су се понекад пресецале, понекад постојале упоредо, понекад долазиле у противречност. Али, на ступњу друштвених веза, ма каква била политика владâ, наши народи су били и остају духовно, ментално, психолошки блиски. Није случајно што чак и Англосаксонци Србе називају балканским Русима, а Русе евроазијским Србима. 

Међутим, и поред све те блискости, неопходни су стално развијање наших веза и рад са младим нараштајем. Том питању Русија мора посветити највећу пажњу, поспешити информационо и културно присуство у српским земљама.

Што се политике тиче, рећи ћу врло благо, многе одлуке српског руководства изазивају чуђење руске стране. Наравно, морамо схватити да је политика – сложена игра са много потеза, ценкање. Али не сме се тако примитивно ценкати – у Москви обећавати једно, а неколико дана касније у Бриселу – друго. Такво понашање сведочи само о једном – српско политичко руководство се неодговорно понаша, пре свега према сопственом народу и сопственој историји. И нама је из Русије врло тужно да све то гледамо. Тим пре што Русија нема никаквих илузија у погледу могућности уласка Србије у ЕУ. Улазак у ЕУ за Србију је блеф. До тога неће доћи пре него што се Србија прикључи НАТО-у, нити пре него што у ЕУ буде примљена Турска. Штавише, све приче о евроинтеграцијама имају само један циљ – да се Србија коначно отргне од Русије, да се онемогући претварање Србије у великог економског и политичког регионалног играча. Не мислим да српско руководство то не разуме, али изгледа да за њега нису приоритетни национални интереси Србије, већ лични. Тако да – извлачите закључке.

Ви указујете на значај економије, и заиста је последњих пет-шест година забележен раст у српско-руској трговинској размени, руски капитал је почео да улази у Србију. Ипак, како објаснити врло озбиљан медијски напад на српско-руски енергетски споразум, где је „Инсајдер“ Б92 ипак само видљиви део врха подводног политички прозападног леденог брега који хоће да торпедује најзначајни српско-руски економски споразум у новијој историји, од распада СССР и СФРЈ? 

Јосиф Бродски, човек који је био сасвим далеко од високе политике, али је танано осећао предстојеће битке за власт и ресурсе, још 1990. године пророчки је писао: „Изгледа да ће прави еквивалент трећег светског рата бити перспектива економског рата, где су сва средства добра и где смисао победе представља доминантан положај“.

  Битка за српске земље почела је од тренутка слома двополарног система и растурања Југославије и траје све до дан-данас. Упоредо са војним и политичким акцијама води се свеобухватан информациони рат. Русија, будући да је не само једно од средишта светске политике и привреде него и психоисторијски противник Запада, природно је укључена у то сучељавање. Зато је сасвим разумљиво то што је „Гаспром“ постао један од учесника тог рата. У условима јачања конкуренције и чак сукобљавања на енергетским тржиштима речи Хенрија Кисинџера из 1974. године не само да су актуелизоване него су и стекле нови развој: „Никада не можете спроводити енергетску политику као чисто економску ствр. Она је од самог почетка била предмет спољне политике“. Данас је озбиљно исполитизовано не само енергетско тржиште него и читав светски економски систем, те су се Србија и Русија обреле у епицентру енергетскх и шире – политичких – ратова. Али то је за нас нормално стање. Из таквих прилика може се извући само један закључак – треба наставити борбу.

Председник Путин има подршку не само грађана Русије него и изван граница своје земље, у једном делу међународне јавности, у кругу слободних и независних интелектуалаца у свету, који у Русији виде баланс, контратежу америчком хегемонизму, и вредносну алтернативу идеологији људских права. Мислим да присуство великог броја западних невладиних организација у Русији које располажу огромним ресурсима али и богатим искуством у промени влада у свету, и чињеница да један не занемарљиви и утицајан део руске економске, културне елите дели либерални свет вредности, Москву треба да држи у стању континуираног опреза. Несумњиво је да је доласком на власт крајем 1999. године Путин променио политику али да је, у односу на претходну Јељцинову администрацију извршио и кадровску промену по дубини државног апарата? 

Заиста, у Русији се одигравају озбиљне промене, како на ступњу политичког руководства тако и унутар друштва. Искуство Египта, Либије и Сирије убедљиво је доказало да Запад, подржавајући и промовишући „демократске вредности“, у ствари уништава снажне државне творевине и сеје хаос. А све то чини у циљу успостављања контроле над важним стратешким зонама. И док је на почетку „арапског пролећа“ део руског руководства имао илузију како се са Западом може договорити, после Гадафијевог убиства коначно је схваћена нужност јачања сопствене државности, суверенитета, одбрамбене способности. То је немогуће зачас учинити, али је покренут процес чишћења и преиспитивања, који ће бити дуготрајан и сложен. При томе, нашем Председнику често успева да промене у спољној политици спроведе кудикамо брже и делотворније него у унутрашњој политици. Сем тога, Русија представља врло тром социјални систем, што, природно, отежава процесе реформисања. Ипак се ти процеси одвијају и то улива наду у озбиљне промене. Ако Русија постане снажан и заиста самосталан играч, промениће се и прилике у Србији.

Ви сте у једном тексту указали на једну заиста тешко схватљиву и прихватљиву везу између НАТО пакта и америчких обавештајних структура са трговином наркотицима. Има ли заиста доказа за ту смелу тврдњу, и ако је НАТО продужио боравак у Авганистану, између осталог, да би контролисао производњу и промет наркотицима, као што тврдите, да ли се тиме делимично може објаснити подршка Америке и Запада Косову као важној територији за транзит хероина од Авганистана ка Западу? 

Ма колико било тешко схватити и прихватити да су НАТО и америчке обавештајне службе повезане са трговином наркотицима, то је чињеница. Моји закључци о наркотворству (кованица по аналогији са миротворством – прим. прев.) НАТО-а засновани су на многобројним написима руских и страних стручњака, на подацима међународних организација, на простој логици, најзад. Дубоко сам убеђена и у својим радовима (ове године је објављена монографија „Пројекат ‘Косово’: мафија, НАТО и висока политика“) стално доказујем да један од главних разлога спровођења пројекта „Косово“ од стране Запада представља укљученост те територије у светски систем трговине наркотицима. Према подацима Федералне службе Руске Федерације за контролу промета наркотика „кроз руке албанских нарко-дилера сваког месеца пролази од четири до шест тона хероина произведеног од авганистанске сировине, а годишњи приход криминалних групација од трговине смртоносним отровом износи две милијарде долара“. Према подацима ОУН, испоруке у Европу, која је један од главних потрошача авганистанских опијата, достижу око 150 тона хероина годишње, од чега је 35-40 тона намењено Русији. Албанска мафија у тим токовима контролише 75% испорука хероина у Западну Европу и око 50% испорука у САД. Сасвим је очигледно да се толике количине не могу пребацивати магарцима или путничким возилима, већ је то могуће учинити само великим превозним средствима – на пример, авионима. При томе треба имати у виду чињеницу да су многи званични подаци по правилу прилично умањени. Стварни токови су знатно озбиљнији. Очигледно је и то да је трговина наркотицима у светским размерама немогућа без подршке банака, специјалних служби, обавештајних структура, како државних тако и великих приватних корпорација. Трговина наркотицима је фактички највеће предузеће на свету. То у својим књигама убедљиво показују Џон Коулман, бивши сарадник МИ-6, Питер Дејл Скот, бивши канадски дипломата, професор Калифорнијског универзитета у Берклију, Владимир Овчински, бивши руководилац руског одељења Интерпола и многи други. Изузетна улога трговине наркотицима у светској политици, почев од опијумских ратова из ХIХ века, условљена је тиме што омогућава да се истовремено реши неколико задатака. Као прво, да се дестабилизују земље па чак и читави региони – „Златни троугао“ (Бурма (Мјанмар), Лаос, Тајланд), „Златни полумесец“ (Авганистан, Иран, Пакистан), Балкан (Албанија, Бугарска, Македонија, Србија). Као друго, да се контролише политичка врхушка земаља укључених у нарко-бизнис. Као треће, да се лако управља становништвом, навлачећи га на дрогу. Као четврто, да се сопствено војно и политичко присуство оправдава борбом са трговином наркотицима и тероризмом као њеном последицом (најизразитији пример – Авганистан). На пример, пре упада НАТО-а у Авганистан у тој земљи уопште није било индустријске производње опијата! То о нечему говори. Најзад, ни издалека последње – да се на томе добро зарађује. Тако да не треба имати никаквих илузија о томе да трговина наркотицима представља један од разлога што Запад спроводи пројекат „Косово“. Треба обратити пажњу и на то да је наркотворачка делатност САД и НАТО-а као структуре под управом Американаца најнепосредније везана за проширење Алијансе и стварање великих америчких база у протекторатима створеним дуж путање кретања наркотика или у непосредној близини цевоводâ. Тако имамо да, с једне стране, косовски нарко-дилери под покрићем САД и НАТО-а обезбеђују непрекидан превоз наркотика из Авганистана у Европу по балканској маршрути. С друге, Косово је са његовим великим војним базама – Bondstill и FilmCity – у непосредној близини маршрутâ многих цевовода, укључујући „Јужни ток“. Мислим да је очито чиме та нарко-држава може бити претња једном и погодовати другом. И последње. САД никада нису водиле рат са наркотицима, али су увек водиле рат у коме су наркотике користиле као оружје. И све док буде постојао НАТО, на читавом свету ће и даље расти производња наркотика и обим трговине наркотицима.

Како Ви видите рат у Сирији и његове геополитичке последице на савремени свет. Русија је извојевала велику дипломатску победу, али мишљења и очекивања да је тиме и отклоњена претња војне интервенције Америке у Сирији, су најблаже преурањена. Може ли ескалација рата у Сирији и његово евентуално пребацивање на Иран да угрози светски мир? 

Нажалост, без обзира на озбиљну дипломатску победу Русије, питање војне интервенције у Сирији и даље остаје отворено. Ствар је у томе да се у хијерархији циљева „сиријског пројекта“ Вашингтона могу издвојити три главна и међусобно повезана циља. 1. Дестабилизација прилика на јужним границама Русије. Сирија је тек међукарика у агресивним плановима Вашингтона. После ње објекат агресије треба да постане Иран. А после Ирана агресор избија на саме јужне границе Русије. 2. Стварање услова за отпочињање трећег светског рата. Обратите пажњу: не отпочињање трећег светског рата, већ стварање услова за његово отпочињање. Танчина је у томе што трећи светски рат Сједињеним Државама тренутно није потребан. Мада у догледној будућности може затребати. Зашто? Регионални рат покренут у једној од најексплозивнијих области планете лако може прерасти у светски рат који шири свеопшти хаос. У том хаосу могу се лако „свести на нулу“ нагомилани астрономски дугови САД и Запада у целини. На пример, јавни и спољни дуг САД већ је премашио 100% БДП; спољни дуг Велике Британије близу је 500% БДП. Тако да – има се за шта борити. Ипак, поновићу, сценарио светског рата биће покренут само у случају ако Америка више не узмогне да одржава пирамиду дуга. 3. Очување петродоларског монетарног система. Вашингтон се бори за то да се трговина ресурсима врши у америчким доларима. Истовремено, Кина не само што успоставља све тешње односе с Ираном – без обзира на санкције – већ тргује на основу бартера, клиринга и у националним новчаним јединицама уместо америчких долара. Сем тога, Кина и Русија су се договориле да се трговина угљоводоницима врши у јуанима. Према томе, Ирак, Либија, Сирија, Иран – то су етапе борбе Вашингтона за опстанак петродолара. Важно је знати да је удео долара у међународним обрачунима почетком 2013. године опао испод психолошки важних 50%. То значи да ће се борба за петродоларски систем заоштравати, и у „црне“ спискове Вашингтона могу доспети и друге земље. Ни Ирак, ни Либија, ни Сирија, ни Иран не представљају претњу међународном систему, али у условима заоштравања борбе за утицај и ресурсе у тим земљама подударили су се интереси великих нафтних и финансијских компанија.

Питање свих питања за Србију је Косово и Метохија. Како Ви гледате на коперативност српске владе са Бриселом у организацији локалних избора на Косову. Како видите противљење Срба на северу Косова Бриселском споразуму. Да ли несумњиво истрајан отпор Срба са севера Косова може да да резултат, па макар и дугорочно, у напорима српског народа да поврате окупирану јужну покрајину у уставно-правни поредак Републике Србије? 

Стварање „Републике Косово“ представља важну вододелницу савремене историје која има светски значај. И јако жалим оне који то не схватају. Што се тиче споразума потписаног у Бриселу, не могу га оценити другачије него „Бриселско шуровање“ – аналогија са Минхенским шуровањем очита је из читавог низа разлога. Као прво, тај документ коренито мења не само политичку карту региона него има најшире геополитичке последице. Од тог тренутка ма која територија под контролом мафијашких и терористичких групација може фактички било кад постати субјекат светске политике, ако је то у интересу ових или оних западних структура. Као друго, по ко зна који пут сведоци смо грубе примене двојних мерила, када се једним народима дозвољава да имају право на самоопредељење, а другим не; када судбину земаља и народа решавају новац и сила, а не право и правда. Као треће, посматрамо праксу „ломљења“ политичког руководства земље, у овом случају Србије, када оно постаје спроводник интереса трећих земаља и наднационалних структура, а не националних интереса. Као четврто, тај споразум не само што прецртава вишевековну борбу српског народа за своју државност, лишава га историјских светиња, него и преостале Србе на Косову препушта фактичком уништавању и протеривању. Њихово мишљење, као ни мишљење босанских Срба и судетских Чеха, потписници нису узимали у обзир. И поред тога, без обзира на све планове Запада, ни као научница, ни као човек не могу да кажем како је Косово изгубљено за Србе. Уверена сам: све док буде жив макар један Србин – Косово није изгубљено. Зато треба наставити борбу и живети по начелу: Наша ствар је праведна – победићемо.

И на крају неколико Ваших утисака о о округлом столу на тему руско-српских односа који је недавно одржан у Београду у организацији Института за европске студије и руског Фонда подршке јавне дипломатије Горчаков? 

Последњих година Русија, трудећи се да поврати изгубљено током срамотних 1990-их година, посвећује помну пању јавној дипломатији. Према Концепцији спољне политике, важан правац спољнополитичке делатности Руске Федерације представља потпуно и тачно обавештавање широких друштвених кругова о њеним ставовима и иницијативама у вези међународних проблема, о процесима њеног унутрашњег развоја. Средствима јавне дипломатије, а Фонд „А. Горчаков“ представља једну од средишних структура које се тим правцем баве, Русија настоји да се њени ставови и интереси објективно схватају у иностранству. Управо зато сматрам да округли сто стручњака, одржан у Београду 21. октобра, као и представљање Фонда „Горчаков“ и предавања руских стручњака на универзитетима у Београду и Новом Саду представљају важан позитивни корак у развоју односа између наших земаља. Ми живимо у доба силовитих промена, доба дубоких геополитичких преображаја праћених појачаном турбулентношћу како на глобалној тако и регионалној разини. У таквим условима размена мишљења, разговор о најширим, па и болним темама руско-српских односа, успостављање тесних контаката и повратне везе не само да је изванредно важно него и преко потребно. Без тога немогућ је и постепен и узајамно користан развој односа између наших земаља. Моје колеге и ја упознали смо се током боравка са занимљивим људима – научницима, новинарима, јавним посленицима, студентима. То је дало снажан подстицај развоју наших односа, што ће се изразити у новим пројектима, сусретима, разменама. У савременом свету много тога зависи од нас и вас, од друштвене иницијативе. Јако се надам да ће се таква пракса општења стално ширити, стицати нове облике и служити на добробит наших народа. Зато с оптимизмом гледам у будућност. Она ће за нас – Русе и Србе – свакако бити светла!

Извор: „Геополитика“ број 68, новембар 2013. године

Разговор водио Слободан Ерић