Влада за сузе, смех и срамоту

 

1.

Има нешто готово мазохистичко и депресивно у размишљању и писању о српској политичкој сцени данас. А још је депресивније када тај поглед компарирамо са светом око нас у којем све ври од догађаја и врца од историје и политике (са великим „И“ и великим “П“), разуме се, са свим изазовима, опасностима, али и приликама које из таквог глобалног врења могу произаћи. 

Данашњи свет се, реално гледано, налази усред процеса великих тектонских промена које мењају владајуће односе и појмове. Чак и пре овог најновијег украјинског заоштравања које је односе између Русије и Запада довело на ивицу ножа, било је јасно да се човечанство креће у правцу могућег глобалног сукоба (што, наравно, не значи да ће он избити данас или сутра). А чак и „мејнстрим“ аналитичари све чешће о могућем рату говоре као о реалној опцији. При томе, тај рат не мора нужно бити „врућ“, оружани, са тенковима и ракетама (мада ни он уопште није искључен), него превасходно медијски, економски и идеолошки. Заправо, кад мало боље погледамо, видећемо да су елементи сва ова три рата већ увелико присутни и да је са избијањем украјинске кризе дошло до њихове ескалације.

Насупрот томе, чини се као да су Србија и Срби своје битке, победе и поразе, страсти и узлете оставили далеко иза себе, у геополитичким урвинама и беспућу двадесетог века. И сада, као поражена држава, умор(е)на нација и дезоријентисана популација, вегетирају негде на маргини живота, историје и светских збивања.

Ово се може учинити сувише грубом или сувише песимистичком сликом само неком ко је преспавао последњу деценију (односно две), или, пак, онима, релативно малобројним, који од актуелне политике имају директне користи, па им зато све делује лепше и ружичастије. Остали немају много дилеме. Сем, евентуално, око тога ко је од српских политичких актера последњих четврт века и у коликој мери допринео општем посрнућу. 

Али око описа постојећег стања, готово да нема спора. Сви се слажу да је земља девастирана, држава покрадена, привреда уништена, институције разваљене, систем вредности поремећен, елита корумпирана, народ апатичан, интелигенција пасивизирана, подељена и неутицајна.

2.

Постоји само једно, ако не баш потпуно оправдање, а оно барем једна значајна олакшавајућа околност. Србија је, наиме, током претходних година заиста била подвргнута бруталном „специјалном третману“ од стране победника у глобалном хладном рату, који је овде испробавао не само различите врсте конвенционалног оружја, него и бројне технике специјалног, медијског и психолошког ратовања. Тако да је тренутно стање државе, нације, медија и елите умногоме резултат овог спољашњег „инжењеринга“, почев од санкција и „хуманитарног бомбардовања“, па до наметања влада и кључних политичких и економских решења. При чему готово да није лако пресудити шта је изазвало теже последице – поменуте санкције и бомбардовање током деведесетих, или, пак, ово касније (постпетооктобарско) „пријатељство“ и полуокупација.

А актуелна влада?

Актуелна, тј. „нова“ и „најновија“ (Вучићева) влада је само продужетак „старе“, то јест, одлазеће Вучићеве владе. А обе су само радикализовани продужетак политике која се – некада са више, а некад са мање ентузијазма – у Србији води последњих четрнаест година, то јест, након петооктобарског преврата. То је политика готово искључиво оријентисана на Запад, са чланством у ЕУ као апсолутним приоритетом и (нео)либералном економском политиком и приватизацијом као ултимативним и врховним циљем.

За малобројне трезвене посматраче тај курс није превелико изненађење – мада се мора рећи да су чак и они били помало изненађени убрзањем и бескрупулозношћу са којом је поменути курс спровођен у претходних годину и по дана.

Чак и највећи скептици у погледу напредњачке политике, они који од почетка нису имали илузије о томе шта стоји иза „пројекта СНС“ и подршке коју је он добио од западних амбасада и центара моћи у Бриселу и Вашингтону, и који су (да не кажем, који смо) због тог свог исправног увида понекад били несхваћени, па чак и нападани од напредњачких лобиста и једног дела (псеудо)патриотске јавности, чак и они нису могли да претпоставе колика државна штета ће бити направљена за овако кратко време. И како ће, комбинацијом политичке узурпације и медијске манипулације, Александар Вучић успети да за ту штету још буде и награђен са милион и седамсто хиљада гласова и апсолутном победом на мартовским ванредним парламентарним изборима.   

3.

А да му/им дамо шансу? Оних „сто дана“ и тако то.

С обзиром на то да смо за мање од две године два пута имали парламентарне изборе и – рачунајући и реконструкцију – чак три „нове“ владе, прилично бесмислено делује флоскула о сто дана „поштеде за нову владу“ на коју се, иначе, радо позивају они који владу и власт ионако никада не критикују.

Уосталом, ако бисмо сабрали све поштеде, испало би да власт не би требало критиковати најмање триста дана током ових двадесетак месеци. Но, као што рекох, код највећег броја медија и аналитичара та поштеда актуелне власти је константна ствар, с тим да су неки у томе ревноснији чак и од појединих министара.

На страну то што ова влада и није суштински нова, нити кадровски, нити политички. Њен кључни човек ће поново – само сада и формално – бити Александар Вучић (као што је био и у претходној), и у њој ће на кључним ресорима бити Ивица Дачић, Расим Љајић, Зорана Михајловић, Лазар Крстић, Никола Селаковић, Александар Антић и Александар Вулин. У погледу концепције, поготово нема веће промене, осим што ће, сад када су избори прошли, неолиберални економско-политички курс бити још отворенији и брутални.

У чему се све огледа национална и државна погубност ове власти?

Постоје ту очигледни и мање очигледни аспекти, при чему је тешко рећи који од њих су тежи и национално погубнији.

С једне стране, имамо оно што је очигледно. Потписивање Бриселског споразума, који је управо ових дана навршио годину дана, и којим је Београд фактички – а, заправо, и формало – прихватио суверенитет Приштине над читавом територијом Косова и Метохије и брутално сломио отпор Срба са севера покрајине који су се том споразуму противили.   

Истовремено, од фамозне „заједнице српских општина“, којом су се српски бриселски преговарачи толико хвалили и поносили, и даље нема ништа, то јест, и даље је мртво слово на папиру, а то је био дословно једини сегмент споразума који се тицао обавеза Приштине и представљао какву-такву концесију Београду. (Иако се и ту водило рачуна да њено оснивање буде у складу са косовским „уставом и важећим законом“ и да не нарушава косовски правни поредак.) Заправо, није била у питању никаква концесија, већ више „смоквин лист“ за који је власт у Београду, за невољу, могла да се хвата и са њим маше, бранећи се од оптужби да су, заправо, потписали издају и капитулацију.

Све остало, међутим, није било чак ни тај смоквин лист. „Јединствена косовска полиција“, „интегрисање правосуђа у оквире косовског правног система“, локални избори, „споразум“ о енергетици и телекомуникацијама – ако се споразумом може звати давање Косову међународног телефонског броја и предавање у надлежност Приштини хидроенергетског система „Газиводе“. Укратко, све је било моделовано по укусу и вољи Брисела и Приштине, и све је до последњег испуњено, имплементирано и одрађено. Укључујући и тачку 14 Бриселског споразума, по којој се „обе стране обавезују да неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају европске интеграције друге стране“.

Да ништа друго лоше нису направили, да је све остало било национално и државно беспрекорно – а далеко је од тога – већ ово што је урађено на Косову и што је урађено Србима са севера КиМ више је него довољно да имена Дачића и Вучића буду црним словима уписана у историји и националном сећању. Али то, нажалост, нипошто није све.     

4.

Нова/стара влада Вучића и Дачића не само да је фактички напустила политику „и Косово и ЕУ“, коју је, макар деклеративно и недоследно, спроводила влада Бориса Тадића, него је, штавише, још и радикализовала Тадићеву оријентацију „Европа без алтернативе“, коју су, иначе, и Вучић и Дачић (а о Томиславу Николићу да и не говоримо) жестоко критиковали док су били у опозицији.

Никада у Србији ЕУ пропаганда није била жешћа него данас и никада противници и критичари Европске уније и НАТО-а нису имали мање медијског и политичког простора. 

Коначно, а у вези са претходним, још један, мање видљив, али вероватно најпогубнији резултат досадашње Вучићеве владавине јесте тихо, али константно „кување жабе“, односно превођење једног великог процента бирача из евроскептичке у евроентузијастичку позицију. Ти људи, махом ниже образовани и слабијег имовног стања, годинама су били лојална изборна база Шешељевих радикала и, делимично, Милошевићевих социјалиста. Нису се претерано разумевали у високу политику, али су имали један у основи здрав и готово инстинктиван патриотски став, били су изразито проруски и „антихашки“ настројени, мрзели НАТО и били скептични према ЕУ.

Чак и у времену интензивне про-ЕУ пропаганде (као што је било у периодима 2001-2003. и 2008-2012) ово патриотско језгро је остајало углавном нетакнуто и било не само главни извор политичке снаге СРС-а, него и највећа препрека – понекад и претња – владајућем политичком „мејнстриму“ да не оде предалеко у свом западњаштву. Све се, међутим, променило након што су Николић и Вучић променили страну. И то не само у том смислу што су напустили Шешеља (то је мањи проблем и може се бар донекле правдати или разумети), него што су напустили и своја скоро дводеценијска политичка и национална уверења.

Поготово је Вучић у том погледу био конвертитски радикалан и са фанатизмом једног готово верског преобраћеника почео да велича ЕУ, Макса Вебера, западну рационалност, Хелмута Кола, Немачку и „реформе“ по укусу и рецептури ММФ-а. И оно национално језгро, које је годинама одолевало док су главни протагонисти еврофилије били Д(О)С-овски политичари и интелектуалци, коначно је почело да се топи и попушта.

Патриотизам је почео да клеца пред „реформама“ и „бољим животом“, а успомена на Војислава Шешеља у Хашком трибуналу избледела пред медијском кампањом и сликом Мирослава Мишковића у Београдском Це-Зе-у. Иако стање још увек није тако алармантно, истраживања већ другу годину бележе одређени пад готово свих патриотских параметара – од (не)спремности да се призна независност Косова, до пораста евроентузијазма, па чак и благог успона подршке уласку у НАТО код све бројније армије напредњачких и екс-радикалских гласача. И то перфидно круњење спонтаног национализма и патриотизма код ових друштвених слојева можда је, уз Бриселски споразум, највећа последица и „тековина“ досадашње Вучићеве владавине.  

   

      

5.

У оваквим приликама уобичајено је да се позабави биографијама и личностима нових министара. Али персонални састав, личност, способности и квалификације нових министара прилично су небитни у ситуацији када ће један човек да одлучује практично о свему – не рачунајући оно о чему одлучују страни саветници и амбасадори. Другим речима, биће то влада Александра Вучића и Светске банке (односно ММФ-а) и једино ће од та два фактора зависити.

Неки од министара су потпуно непознати, неки познати само као партијски апаратчици, али има и оних који су заиста афирмисани у својој струци. Три министра долазе из глобалних финансијских институција. С тим што су Душан Вујовић и Кори Удовички солидно котирани професионалци Империје (он је, обратите пажњу, поред осталог, био „дугогодишњи представник Светске банке у Украјини“, а она од 1993. до 2001. у ММФ-у „радила на проблемима монетарног сектора Мозамбика и Зимбабвеа“ – што их је ваљда препоручило за садашње функције). Док је у звезде ковани Лазар Крстић апсолутни почетник и аматер, без довољно искуства и знања за посао који номинално обавља.

Али и независно од персоналних решења, јасно је да ће влада спроводити неолибералну политику кресања плата и пензија (оно прво одмах, а друго, како је речено у експозеу, касније, „ако се баш мора“, а мораће се, у то сам више него сигуран) и да ће ићи на отпуштање радника из државног сектора (у који, претходних месеци, ни ова власт није пропустила прилику да „угура“ неколико десетина хиљада свежих партијских кадрова). 

И, као круна свега, следи „распродаја породичног сребра“, односно, преосталих државних ресурса (на првом месту Телекома, па и делова ЕПС-а), не би ли се тако обезбедио новац за опстанак власти и испунила дата обећања. Али не обећања дата бирачима, него онима који су дозволили расписивање ванредних избора и ову концентрацију власти.     

Нема ту превише места за чуђење и изненађење. То су, мање-више, све стари захтеви Светске банке и ММФ-а, само што некадашњи СПС и некадашњи напредњаци (радикали) за то нису хтели ни да чују.  

О (не)озбиљности читаве приче доста говори чињеница да су за мање од две године промењена три министра војске (Вучић, Небојша Родић, Братислав Гашић), три министра пољопривреде (Горан Кнежевић, Драган Гламочић, Снежана Богосављевић Бошковић) и три министра економије (Млађан Динкић, Саша Радуловић, Душан Вујовић), да поменем само најважније ресоре и најдрастичније случајеве. Шта нам то казује? Па, оно што је очигледно – одсуство јасног концепта, тешку импровизацију и лошу кадровску политику главног селектора.

Бранитељи „лика и дела“ ће то, наравно, звати „принципом одговорности“ и смењивости кадрова, али је из авиона јасно да је реч о кадровском лутању. Другим речима, или Вучић (СНС) нема довољно добрих кадрова за важна места, па се исти, такорећи, „хватају ласом“, без довољно промишљања и провере, или, пак, кадрова има, али он не уме да их препозна и селекционише. Уосталом, треба само погледати са каквим је све похвалама Вучић промовисао Сашу Радуловића и са каквим грдњама је он из владе испраћен после само шест-седам месеци.

Такође, и долазак и одлазак Драгана Гламочића из министарства пољопривреде је поприлична мистерија, поготово што је и његова садашња наследница ту, изгледа, улетела у последњи час, након одустајања другог, већ објављеног кандидата. А занимљива је и „рокада“ Зоране Михајловић и Александра Антића, односно трампа ресора енергетике и саобраћаја између напредњака и социјалиста.

И коначно, једна ствар на коју је мало ко обратио пажњу, а која може бити прилично индикативна. Српска влада је раније (до 2012) имала министра и министарство за Косово и Метохију. Потом, само министра задуженог за Косово, без посебног министарства. А сада нема ни министарства за КиМ, нити за то задуженог министра.  При чему је бивши министар задужен за Косово Александар Вулин „прекомандован“ на место министра за рад, запошљавање и социјална питања. Па се намеће питање да ли се то од Вулина очекује да и социјалне проблеме решава једнако тако добро и ефикасно као што је „решио“ и проблем Срба на северу Косова?

6.    

Међу онима који ће се (уз Вучића) у влади још нешто питати нема ИвицеДачића – он се, уосталом, није много питао чак ни у претходној влади, којој је формално стајао на челу и у којој је објективно располагао значајним ингеренцијама и полугама моћи. Дачић, дакле, остаје у игри, додуше, скрајнут и поприлично понижен. Али ту је, ту ће (засад) и остати, са надом да ће се Вучић, импулсиван какав јесте, можда негде преиграти, а он поново вратити на сцену на велика врата и у великом стилу.

Да ли су Руси имали одлучујућу улогу у томе да се Дачић и СПС ипак нађу у влади и, уопште, колики ће бити руски утицај на нову власт и српску политику?

Ово је, заправо, можда најтеже питање. Руски утицај свакако постоји, али нипошто није толики колико то поједини режимски лобисти, свесни наклоности највећег дела бирачког тела према Русији, покушавају да представе. (По принципу: Срби воле Русе. А пошто Руси подржавају СНС и Вучића, сви Срби, такође, још више треба да воле и подржавају Вучића и СНС“.) Уосталом, и приликом формирања прошле („старе“) владе Дачића и Вучића, многи су ту владу проглашавали за „руску творевину“, а она је водила изразито про-западну и про-бриселску политику (за шта су јој признање више пута одавали Јелко Кацин, Штефан Филе и други ЕУ званичници), тихо је опструирала Јужни ток и интензивирала сарадњу са НАТО и Националном гардом Охаја.

Русија, већ традиционално, СПС и Ивицу Дачића препознаје као свој главни ослонац у српској политици (други су били радикали, а трећи ДСС – али су захваљујући сопственим грешкама и једни и други испали из комбинације). И упркос не баш сјајном искуству, сигурно су били заинтересовани да се они нађу и новој влади. Зорана Михајловић која је највише иритирала Русе померена је са места министра енергетике, а на њено место постављен Александар Антић, Дачићев човек од поверења и, узгред речено, човек који се енергетиком никада није бавио, нити са њом има икакве везе. С друге стране, из владе је избачен проруски кадар и Николићев пријатељ Милан Бачевић, а највероватније ни за Душана Бајатовића неће бити места у „Србијагасу“. Такође, као што је већ поменуто, сви економско-финансијски ресори су у рукама вашингтонске осовине ММФ-Светска банка, ЕУ остаје главни спољнополитички приоритет, а Берлин, Брисел и Вашингтон главни спољнополитички савезници и ослонци (и) ове владе.

Другим речима, судећи по првим наговештајима и овим сменама, односно постављењима, Москва ће највероватније успети да заштити Јужни ток као свој превасходни и стратешки интерес у региону. А све остало ће – сем уколико нека „олуја са истока“ не поремети планове – бити у домену необавезујуће пријатељске реторике и медијског дима за унутрашњеполитичку употребу.  

 

7.

Коначно, да ли је могућ другачији развој догађаја – у смислу да, притиснут беспарицом и новим геополитичким околностима, Вучић покуша да се врати на старе позиције, каже историјско „не“ својим менторима и истински се окрене ка Русији?

Разуме се да је теоретски могуће – не из неког уверења, него из пуке политичке рачунице. Али заиста није много вероватно. Тачније, то би представљало прворазредно чудо и сензацију, упоредиву једино са величином и радикалношћу преокрета из 2008. када су Николић и Вучић окренули ћурак, разбили СРС као најјачу опозициону и проруску странку, и из анти-ЕУ прешли у еврофилни табор. С тим што сада, као што је, надам се, у овом тексту довољно јасно образложено, чак и када би се, којим чудом, поново обрнули, не би било могуће ни издалека анулирати све катастрофалне националне, политичке и психолошке последице изазване њиховим претходним заокретом.

И то није само песимистичка фраза. Уосталом, треба само погледати два само наизглед ситна детаља који су се одиграли у дану формирања владе – и све ће бити јасно. Прво је хистерично саопштење СНС-а поводом једног апсолутног безазленог прилога у јутарњем програму РТС-а, у којем гост и водитељи нису показали довољно одушевљења за нека персонална решења у новој влади. А друго је „спонтани скуп“ испред скупштине, где су се хиљаде присталица СНС-а широм Србије „спонтано окупиле“ да поздраве нову владу и премијера. И није проблем што су се окупили, него што је из владајуће странке упорно, чак и са скупштинске говорнице, демантовано да они имају везе са организацијом тог „спонтаног“ грађанског окупљања. То очигледно лагање чак и онда када за тим нема никакаве потребе, тај манир да мртви-ладни говорите да је црно заправо бело и очекујете да вам људи поверују  пре него здравом разуму и сопственим очима – баш као и оно бахато саопштење против према њима више него услужног и сервилног „јавног сервиса“ – јасно показује о чему се овде ради и са чиме имамо посла.

Ко то не види, или је јако политички слеп, или - вероватније - јако политички лицемеран. А све остале позивам(о) да сутра сврате на страницу Нове српске политичке мисли. 

Као и да, у оквиру својих могућности, материјално и на сваки други начин подрже нашу - уверени смо у то - исправну борбу. Како досадашњу, тако и будућу.

Текст у целости пренет са НСПМ