C-300 - ноћна мора генерала НАТО-а

 

 

 С-300 припада фамилији совјетских, а затим и руских противавионских ракетних система. „Руска реч“ је припремила преглед неколико модификација система који ових дана привлачи посебну пажњу светске јавности у вези са спремношћу Русије да влади у Дамаску испоручи С-300 за одбрану сиријског неба од авијације и ракета било ког потенцијалног противника. 

Историја настанка 

 

Због све већих могућности средстава ваздушног осматрања јављања и навођења (ВОЈИН), укључујући и појаву стратешке крстареће ракете ALKM (air-launched cruise missile), готово истовремено са радом на стварању ракетног ПВО система „Патриот“ на Западу, у Совјетском Савезу се крајем 1960-их почело са радом на новом противавионском ракетном систему са дометом дејства око 100 km.

Направљен је као универзални (противавионски и противракетни) систем под називом С-300. Прва тестирања обављена су средином 1970-их.

Намена и карактеристике

Први ракетни ПВО систем средњег домета С-300 намењен је за одбрану важних административних, индустријских и војних објеката од напада из ваздуха авионима стратешке и тактичке авијације, као и крстарећим и аеробалистичким ракетама. Овај систем постао је основа противавионских ракетних јединица противваздушне одбране земље од 1975.

Суштинска карактеристика овог система је вишеканалност која омогућава истовремено гађање неколико циљева (што је од посебног значаја код одбијања масовних напада непријатељске авијације и крстарећих ракета), као и високи степен мобилности.

ЗРС С-300ПС

ЗРС С-300ПС је уведен у наоружање 1983. као самоходна варијанта (отуда слово „С“ у индексу, „П“ значи ПВО), направљена уз коришћење искуства из вођења борбених дејстава у Вијетнаму и на Блиском Истоку, где је издржљивост средстава ПВО у великој мери зависила од њихове мобилности и способности да благовремено избегне нападе противника. 

 Нови противавионски ракетни систем могао је за највише 5 минута заузети положај за дејство или се развити на новој позицији за деловање директно из маршевског поретка. После 1991. ракетни ПВО систем је испитан на полигону. Том приликом био је показан његов значајан потенцијал као противракетног средства које је по тим показатељима превазилазило амерички противавионски ракетни комплекс „Патриот“.

ЗРС С-300ПМ

ЗРС С-300ПМ („М“ - мобилни), без обзира на сличност по изгледу, суштински се разликује од претходних модификација система. Једна од основних разлика С-300ПМ у односу на остале варијанте, као и на ПВ ракетни комплекс „Патриот“, састоји се у новој једностепеној противавионској вођеној ракети.

ЗУР 48Н6 уништава авионе који лете брзином до 1800 m/s на максималном одстојању до 150 km, а слабо уочљиве крстареће ракете које дејствују на висини нижој од 100 m уништава у домету до 38 km. Ракета се налази у сталној борбеној готовости током читавог гарантног рока употребе, без потребе за рутинским одржавањем.

С-300ПМ се производи у мобилној варијанти (на шасији моторних возила високе проходности) и у вучној варијанти.

Производња система С-300ПМ и С-300ПС, који су много година чинили основу ПВО Русије, била је прекинута 2011, јер оружане снаге постепено прелазе на савременије модификације противавионских ракетних система (зенитно-ракетних система - ЗРС).

ЗРС С-300ПМУ1

ЗРС С-300ПМУ1 великог домета намењен је за борбу против савремених авиона који се налазе у широкој употреби, као и крстарећих, аеробалистичких, тактичких и оперативно-тактичких ракета.

Овај аутоматизовани систем, отпоран на ометање, може се примењивати аутономно и у саставу групације ПВО. Први серијски образац система био је представљен на Московском авиакосмичком салону 1995. године (МАКС-95).

Од прототипа противавионског система С-300ПМУ1 разликује се, између осталог, по повећаној даљини уништења аеродинамичких и балистичких циљева до 150 km, односно 40 km, и по већем распону брзине уништаваних циљева (35-2800 m/s). Систем мoже бити изведен у мобилној и стационарној верзији.

ЗРС С-300ПМУ2 „Фаворит“

ЗРС С-300ПМУ2 „Фаворит“ великог домета (дубља модернизација С-300ПМУ1) намењена је за зонску одбрану важних војних и државних објеката, као и групација војних састава од напада свих типова савремених средстава за ваздушно осматрање, јављање и навођење током дана и ноћи, у свим временским, климатским и физичко-географским условима, под интензивним радиоелектронским противдејством противника.

Неке суштинске карактеристике ПВО система С-300 „Фаворит“ огледају се у:

- повећаној крајњој граници даљине зоне уништења до 200 km;

- повишеној ефикасности борбе против аеродинамичких и слабоуочљивих циљева на гранично малим висинама у сложеним условима ометања;

- могућности интегрисања у остале системе ПВО, укључујући и системе НАТО-а, као и коришћење ракета ЗРС С-300ПМУ1.

Систем „Фаворит“ данас представља најуниверзалнији систем ПВО са великим извозним потенцијалом. Претходни системи С-300ПМ и С-300ПМУ1 могу да се дораде до нивоа С-300ПМУ2.

Комплет система „Фаворит“

Наследници

Следећу генерацију противавионских ракетних система који су рађени на основу фамилије С-300 чине руски системи С-400.

Систем „Фаворит“ се состоји од командне станице са аквизиционим радаром (радар за претраживање), са којом је повезано до 6 противавионских ракетних комплекса (зенитно-ракетних комплекса - ЗРК). Командна станица служи за аутоматски распоред циљева између ЗРК и не садржи ракете. Универзални покретни јарбол побољшава могућности управљања ватром на даљину. Додатно, „Фаворит“ може имати две радарске станице: свевисинску и нисковисинску.

Сваки ПВ ракетни комплекс који улази у састав система има до 2 самоходна лансера од којих сваки може да носи по 4 ракете, као и по један радар за осветљавање циљева и навођење.

Географија 

У тренутку распада СССР-а на његовој територији постојало је око 3000 лансирних уређаја различитих варијанти ЗРС С-ЗОО. С-300 никада није учествовао у реалним борбеним дејствима. Земље које имају С-300 често спроводе школска гађања, да би различити експерти на основу анализе вежби потврдили да је реч о ПВО-систему веома високе борбене способности.

По низу основних перформанси С-300 надмашује свог америчког конкурента – систем „Патриот“.

Поред Русије, данас се различите модификације ЗРС С-300 налазе у низу земаља ЗНД, као и у Словачкој, Бугарској, Хрватској, Грчкој (на острву Крит), Кини, Вијетнаму, Венецуели, Алжиру. Постоје подаци о плановима Турске да набави С-300. САД су деведесетих година дошле до неких компоненти овог система, ради његовог детаљнијег проучавања. На основу технологија С-300 и уз помоћ руских специјалиста направљен је јужнокорејски ПВО ракетни систем Cheolmae-2.