Да ли ће после Коштуничине Немци тражити и Николићеву и Вучићеву одговорност?

 

 Један од немачких захтева који највише изазива пажњу је „откривање и процесуирање одговорних за напад на немачку амбасаду“ на протесту „Косово је Србија“, 21. фебруара 2008, поводом једностране независности коју су прогласиле привремене власти у Приштини.

 

Србија је данас ближа Европској унији (ЕУ). Како и колико, то, ваљда, најбоље зна Александар Вучић који је у јавности приказан као особа која крчи пут Србије у Европу.

Боље од њега, чини се, то знају само они у Немачкој – Ангела Меркел, Бундестаг и његов (за стратеге српске политике очито свемоћан) спољнополитички одбор.

Овог 28. јуна, за Видовдан, ишчекивали смо шта ће рећи ЕУ и да ли ће нам доделити датум за почетак приступних преговора. Већ тада, Немачка је уздигнута и у небеску категорију српског политичког живота, пошто су тог дана очи пре биле упрте у Берлин него у Брисел, и то је све увијено у миље косовског завета, Милоша Обилића, симболичног датума...

Међутим, како се испоставило, добили смо одговор који најбоље осликава и временску изгубљеност Србије на ЕУ путу: почетак преговора најкасније последњег дана јануара 2014, а можда и раније.

Као да Запад одлично познаје душу и природу Срба – оваквом поруком оставили су нас да нагађамо: да ли јесмо или нисмо добили фамозни „Датум“?!

Ипак, како се убрзо испоставило постоји још неколико услова које је поставила Немачка од које је датум највише зависио.

Један од њих, који највише изазива пажњу, јесте откривање и процесуирање одговорних за напад на немачку амбасаду на протесту „Косово је Србија“, 21. фебруара 2008, поводом једностране независности коју су прогласиле привремене власти у Приштини.

Како је у једној телевизијској емисији рекао и најмоћнији (формално други) човек ове владе у реконструкцији, Александар Вучић, он је од Немаца тражио да приложе конкретне податке и доказе.

Један од њих, који највише изазива пажњу, јесте откривање и процесуирање одговорних за напад на немачку амбасаду на протесту „Косово је Србија“, 21. фебруара 2008, поводом једностране независности коју су прогласиле привремене власти у Приштини.

Како је у једној телевизијској емисији рекао и најмоћнији (формално други) човек ове владе у реконструкцији, Александар Вучић, он је од Немаца тражио да приложе конкретне податке и доказе.

"Нема проблема, не желимо да штитимо никога, дајте само нешто од тога да не бисмо хапсили редом по улици - дајте снимке из ваше амбасаде са сигурносних камера и ми ћемо показати да ћемо све да ухапсимо, али немојте од нас да очекујете да ухапсимо (Војислава) Коштуницу или (Александра) Никитовића, јер је неко писао по новинама. Нико неће бити хапшен, јер је нешто написано у новинама", рекао је тада Вучић.

Тако српски медији већ данима брује о томе како је нападнута амбасада Немачке и како је битан услов да се то реши.

Међутим, проблем је у томе што, до пре месец дана када је овај захтев испостављен, нико у Србији, чини се, није ни знао да је напада на немачку амбасаду било, а још мање да је она запаљена, како се то у почетку тврдило, када је први пут ово питање постављено.

Аутор ових редова био је присутан на демонстрацијама 21. фебруара и о томе је извештавао и на страницама овог листа.

Не сећам се да је тада ико поменуо немачку амбасаду, а камоли да је било речи о неком великом нападу на њу.

 

„Сведок“ је прегледао сопствену архиву, архиву текстова других новина, као и интернет, тражећи слике и податке који говоре о паљењу немачке амбасаде на митингу „Косово је Србија“ 2008.

Пошто смо у разним варијантама претраживали податке у вези са паљењем немачке амбасаде 2008, нигде нисмо нашли ниједну фотографију на којој се види да је на згради амбасаде ишта поломљено и да ишта гори!

Претражили смо и текстове у којима се помиње немачка амбасада и напад на њу.

У 2008, како је показало претраживање новинског архива „Ебарт“, има свега четири(!) чланка који помињу „немачку амбасаду“. У једном чланку (Глас Јавности, 22. фебруар 2008) помиње се да је дошло до каменовања амбасаде Немачке, да је изгорела застава испред амбасаде и стражарска кућица.

Дакле, напада је ипак било. Али, сви текстови из тог периода и касније, брујали су готово и искључиво о паљењу америчке амбасаде, док је немачка била само једна у низу од оних које су каменоване, али то није више ни помињано. Ту спадају и турска, британска, белгијска, словеначка, хрватска, канадска амбасада...

Дакле, већина представништава која се налазе у улици Кнеза Милоша.

Несумњиво је да каменовање нечије амбасаде (па и Немачке) јесте чин који није прихватљив и, пре свега, незаконит и кажњив.

Као и отимање територије једне независне државе, уосталом!

Ипак, тешко је разумљиво да откривање онога ко је бацио камен (или камење) на немачку амбасаду може да се постави као услов даљих интеграција Србије у ЕУ.

Прво што је то апсолутно противно европским принципима јер се (чувена флоскула) не може цела једна нација казнити због појединца или појединаца.

Са друге стране, шта ако се после Немачке са истим захтевом јаве и Велика Британија, Белгија, Словенија, па и нова чланица ЕУ – Хрватска?!

Што би се рекло, чека нас још много међууслова и међукорака.

Међутим, иако не постоји ниједан снимак поломљеног прозора или пламена у немачкој амбасади (барем га до сада нико није предочио), постоји на хиљаде слика и снимака рушења Београда – 1999, 1941-1945, 1914...

Сва три пута Немци су имали водећу, у два наврата и одлучујућу улогу.

Ако прихватимо да је Немачка за своја злодела у два светка рата окајала грехе и платила казну, шта ћемо са агресијом 1999?!

Ако је Немачка, као водећа земља ЕУ, тако детаљна и децидна у истрживању и сваког најмањег инцидента, па и паљења старажарске куће и ломљења прозора њене амбасаде у Београду фебруара 2008. године (о чему једино сведоче наводи текста из „Гласа јавности“), да ли ће, следећи такав „европски дух“, немачке власти прихватити да кажу ко је одговоран што је противно међународном праву отет део територије Србије, што је Немачка у томе учествовала, и што је то и војно помогла када су њени авиони нелегално палили и жарили и Београдом, али и широм тадашње СРЈ?!

И, главно питање – да ли ће Немачка казнити починиоце тог злочина?!

Наравно, ово је само реторско питање, које би, вероватно, поставила Пашићева или нека друга српска влада, када би била суочена ултиматумима увијеним у ситна цревца...

Ова тренутна влада (на путу реконструкције) пре ће, изгледа, накнадно снимити сцену напада на немачки амбасаду, чисто како би прескочили и тај услов на путу ЕУ интеграција...

Ипак, будући да (за сада) није познато ко је извршио напад на немачку амбасаду, познато је нешто друго: протестни скуп 21. фебруара 2008. организовали су здружено и влада и опозиција, а један од организатора тог скупа био је и данашњи председник Србије, Томислав Николић.

Уз то, скупу 21. фебруара 2008. присуствао је читав врх тадашње Српске радикалне странке, међу којима је био и Александар Вучић.

Према томе, можда ће у циљу истраге, а на захтев Немачке, о откривању нападача на немачку амбасаду да се саслушају и тренутни председник Србије и први потпредседник српске владе?!

Немци то још нису (барем није познато да јесу) званично тражили. А можда би могли...

 

Ако не сад, онда када ови оду са власти, као што се данас то ради Војиславу Коштуници...

Уосталом, ко зна, можда ако Србија једног дана и коначно постане члан ЕУ, можда би Немачка могла, према европском налогу за хапшење (око чије се примене сада спори са Хрватима) могла да тражи да јој се изруче сви значајнији актери који су 2008. имали икакаве везе са демонстрацијама у Београду, па да Немци сами просуде ко је ту и за шта крив...

Ако се узме у обзир у каквом је стању српско „реформисано правосуђе“, можда нам то буде још једна поучна европска лекција...

 Шта је на митингу “Косово је Србија”, 21. фебруара 2008, рекао садашњи председник Србије,а тадашњи заменик председника СРС

 

 Као заменик председника Српске радикалне странке, окупљенима на платоу испред Дома Народне скупштине у Београду обратио се и Томислав Николић.

Он је поручио да ће Србија сачувати свако своје дете на Косову, сваки педаљ своје територије, јер не буде ли Косова неће бити ни Србије.

Николић је окупљенима обећао да се неће смирити док Косово не буде под контролом Србије.

Николић је тада рекао да је то највећи митинг који је Србија икада видела, додајући "данас смо сви исти, данас нема разлике, сви у срцу носимо само Косово".

 

 

 Милан Динић  ("Сведок")