Храст као огледало

Храст као огледало (душе)

 

 Крајем прошле године, медији су писали о проблемима које су имали у ТЕ ,,Колубара'', јер је планирано ширење површинског копа рудника у општини Лазаревац зауставио један дивљи кестен, који је био и дрво запис. На месту предвиђеног проширења било је и сеоско гробље, са којег је без проблема пренето 4.500 покојника. Али, кад је дошло до пресељења кестена старог 30 година, појавио се проблем јер су сви багеристи из ,,Колубаре'' одбијали да ископају дрво запис. Управи рудника требало је три месеца да пронађе људе који су били вољни да преместе дрво. 

Вероватно сви који живимо у Србији знамо шта је дрво запис, и да смо чули барем једну легенду, или ,,причу поред логорске ватре'', о страшним стварима које су погађали оне који су наудили запису. Неки од нас знају и да у селима без цркве, записи служе за обављање венчања, крштења, и да око њих обилази сеоска литија на славама. У школи смо сви учили да је Други српски устанак подигнут испод храста у Тополи, и да је Милош Обреновић тамо изговорио чувено ,,Ево мене, ето вас...''. Кажу и да је сушење ,,Таковског грма'' предсказивало трагедије у династији Обреновића, и да је отпадање сваке суве гране најављивало неку несрећу која се касније дешавала. Онда је олуја 1902. ишчупала дрво, и годину дана касније десио се атентат који је прекинуо владавину Обреновића. Због знања о везаности Срба за дрво запис, чуди да је неко уопште могао да баш у Савинцу, првом селу поред Тополе, направи пројекат за пут који пролази преко старог храста записа, који је вероватно вршњак чувеном ,,Таковском грму''.

Да ли је неко мислио да се свим Таковчанима толико жури у Европу, па да једва чекају да се изгради аутопут до ње, или би неко морао поново да се врати у школу, то сад није ни важно. Пројекат је направљен, пут је стигао у близину Такова, и грађани су се побунили, што је и могло да се очекује. Свакодневно из Милановца у Таково људи долазе на бициклима, да би Таковчанима пружили подршку. Из власти је одмах стигао одговор да је пројекат завршен и да није могуће изместити пут. Што је била очигледна лаж, и увреда за интелигенцију свих којима је упућена. Као што би могла да буде и увреда за инжењере који праве пут. За инжењера не би требало да постоји немогуће, маштовитост и прилагодљивост су нека од врлина и лепота тог занимања, и један од разлога због којих њихова дела изазивају дивљење. Све је могуће направити, само ако постоји политичка воља, јер су политичари наручиоци посла.

И нисам сигуран колико је одлука о рушењу 600 година старог стабла у духу Европске заједнице. Брига за животну средину је на цени у 21. веку. А можда, теоретски, њихови политичари и нису пуно различити од домаћих, али не верујем да би се они одважили на рушење старог дрвета, уколико су грађани против тога. Летимично претраживање интернета показује неколико примера. У Јужној Каролини сачувано је неколико десетина храстова, и направљени су нови планови пута, у Јужној Африци је након због изградње две траке пута требало да буде премештена више од 200 година стара смоква, али је ,,након што је заједница изразила незадовољство таквим планом'' одлучено да се траса пута помери и дрво сачува , у Индијани је спасен 200 година стар храст , чак је и у индијском Бенгалору, који не жури са прављењем аутопутева ка Европи, власт након саслушавања приговора, наложила извршиоцима радова аутопута да сачувају више од 4.000 стабала. А ни на једном од тих места није се радило о неком ,,запису'', нити је игде неко дрво било посебно важно.

Значи, све се може. Због тога мислим да ово и није прича о храсту, него прича о бахатости и опијености моћи. Храст је тако постао огледало, да се свако покаже какав је. Није спорно да политичари желе да пут направе што пре. Чекало се толико дуго, али ето, баш сад је постало некако јако важно и хитно. Али не мора то баш преко осећања људи. Храст је неком битан, неком не, али би свакоме морало да буде битно да поштује шта о томе мисле становници у околини. Поготово би то морало да буде важно политичарима, или да барем јавно одглуме да им је стало до верских осећања људи који тамо живе. А они раде управо супротно.

Први потпредседник Владе Вучић нервозно изјављује како ,,морамо да се изборимо са паланачким духом прошлости (...) Замислите тог зликовца пројектанта који није израчунао да постоји некакав храст, и да сада морамо поново да платимо студију о изводљивости и пројекат од неколико милиона евра због храста''. Не верујем да је пројектант баш ,,зликовац'', али онако лаички претпостављам да и није баш најбоље одрадио свој посао. Због тога изгледа да је Вучић заменио тезе. Не мора пројекат поново да се ради због храста, него због лоше урађеног првог пројекта. Храст није крив, грађани свакако нису криви, и они ничим не заслужују овакво обраћање потпредседника Владе. Ако неко и јесте крив, адреса обраћања је погрешна. И ако се нервозна бахатост не види у овој и сличним изјавама осталих политичара, она се одлично примећује кад потпредседник владе, као увређено дете, додаје ,,Е, па хоћу аутопут''.

Оно што потпредседник и неки други изгледа не виде је да и грађани Такова и Милановца сигурно хоће аутопут, али да га не желе преко старог храста записа. Његово обраћање њима, као према назадним издајницима, противницима прогреса, нимало не помаже. Ако не уме да их саслуша и разуме проблем, најбоље је било да о томе не говори. Та и сличне изјаве из власти само показују да власт постаје без осећаја. Након што је влада успешно завршила неколико својих непопуларних пројеката, без већег отпора, вероватно су почели да осећају да могу да раде шта желе. А то се зове узурпација моћи. Нико њима није дао мандат да руше дрво запис, нити им је дао мандат да вређају осећања оних гласача којима је тај запис важан.

Да нема те опијености влашћу, вероватно би се понашали другачије. Ако ништа друго, барем би се претварали да их занима шта мисле људи из Милановца и Такова, барем би објаснили због чега није могућ нови пројекат, или колико би он коштао. Или би у старту прихватили предлог грађана, рачунајући да је боље одустати од мање битних замисли, да би оне њима битније лакше прошле. Али не, изгледа да они осећају да нема потребе да тако раде. Верујем да не постоји влада коју је мишљење јавности мање занимало. Понекад изгледа као да већина политичара у власти и не чита дневне новине и сајтове сличне овом. А то је оно што су политичари свих влада до сад радили. Чак и у ,,Тадићевој влади'' (који је проглашаван узурпатором власти у тој мери да је чак и Цветковићева влада називана Тадићевим именом), читао се НСПМ и ослушкивала јавна реч.

Путеви који се праве, не праве се да би он увек ишао крутом линијом право. Може пут некад и да скрене, да би се вратио на праву линију. Путеви се праве да би се стигло с једног места на друго. Али какво је задовољство стићи негде, знајући да сте на том путу газили преко осећања људи?

 Зоран Грбић