О Бранку Миљковићу

[Из књиге: Јован Деретић, Кратка историја српске књижевности, БИГЗ, Београд 1983.]

Нов нараштај песника, који се афирмише у другој половини 50-их година, дошао је на припремљен терен и већ на самом почетку показао низ предности што су им омогућиле брз продор у књижевност: знатну књижевну културу, познавање страних језика и светске поезије, негованост израза, овладаност разним песничким техникама, преурањену зрелост. У том нараштају јавља се неколико оријентација. Најизразитија је неосимболичка. Њој припада главни песник овог поколења Бранко Миљковић (1934-1961). Он је прекратио живот у двадесетседмој години и тим чином снажно обележио своју поезију, која је од почетка била заокупљена мотивом смрти. Оставио је иза себе збирке Узалуд је будим (1957), Порекло наде и Ватра и ништа (обе 1960), и књигу родољубивих песама Смрћу против смрти (1959), коју је написао заједно с црногорским песником Блажом Шћепановићем (1934-1966). Писао је такође есеје и критике, преводио поезију с руског и француског. У целом том опсежном раду показао је неуморност и журбу али и уметничку дисциплину и самосвест. Миљковић је песник интелектуалац, уверен да је песма израз патетике ума, а не срца, да се она достиже умом" и да изражава "стања ума", а не душевна расположења. По образовању философ, он је веровао да се могу препевати философски системи. Зато се враћао првим грчким философима, нарочито Хераклиту, доводећи у везу њихово учење о праелементима с модерном философијом бића. У песничком изразу тежио је да споји модерна истраживања с класичним захтевима, залагао се за савршенство као највећи идеал песме, сматрао да "нема велике поезије без строге и одређене форме", био врстан версификатор и један од обновитеља сонета у нашој послератној поезији. Одбојан према традиционалној субјективној лирици, он је на другој страни показао отвореност према неким другим традиционалним вредностима: неговао је социјалну и родољубиву поезију, надахњивао се мотивима и симболима из наше народне песме.

Дис

О моје сунчано порекло та потонула крв
Нека се заборави пријатељство дрвећа и птица
Нека се земља развенча са сунцем Жица
од воде проденута кроз уши боља је него црв
Отишао Изашао на врата којих нема
У свим водама зелени пси ме траже
Овде нико не долази одавде нико не одлази,
топле лажи
пољубаца закопа у песак ова пустиња где се
спрема
крвожедна тишина коју својом љубављу хранити
треба
у овом изобличеном простору чија смо
поломљена ребра
из чијег камена чудовишне птице вире
Руко испружена према другој обали клони
Ако смо пали били смо паду склони
Овде је ноћ што се животу опире