Рекли су о Србији и Србима...

 

Греје ме овде југ! На крају, овде су сви људи – ЉУДИ! Историја ове земље корачала је само за славом! Та земља је патила, живела, преживела и остала ту, да увек буде ту!
Чини ми се да су Срби исто толико Руси колико и ми.

Максим Горки 

 

 А ево шта још не смете заборавити, мислећи о Србији: нас Русе у Србији воле – топлом, искреном, нежном љубављу. Последњу своју простирку ставиће под ваше руске ноге. Одвојиће од својих гладних уста последњу кришку хлеба и са божанственом издашношћу сиромашка угостиће вас, свог најдражег госта из миле Русије. А знате ли кога они – молећи се Богу – помињу пре своје дечице? – РУСИЈУ! Хиљаду година, очекивајући сунце, знате ли на коју страну гледају њени распети мученици, знате ли коме упућују сузе и уздахе матере мученичке деце? – Тамо где се иза сиве магле светла према небу златна кубета московског Кремља.

Леонид Андрејев , 1914.

 

 Ја јако волим Србију. То признање није пука формалност, то је унутрашња дубоко искрена радост помешана са болом и сузама; тако се воли само оно што се истински воли. Не могу да сталожено и без суза пишем или говорим о српској држави и српском народу, о српској земљи и српској геополитици. Скоро о свему могу да говорим сталожено и без суза, само о томе не.

Ваш песник је писао: “Ја ћу дати живот, Отаџбино моја, знајући шта дајем и зашто га дајем …” И ја то знам, продорно, суво као лица српских сељака, љуто као укус шљивовице, ватрено као поглед српске њиве …

Сматрам да је средиште света у Србији. Тајно срце планете је негде код вас; ви га чувате, схватате колико би коштало да га изгубите, крварите, гледате у празно, трљате запешћа и чувате …

Русија је очарана Србијом. У нечему смо задивљујуће слични, подједнако бескрајни, разбарушени, обузети узвишеним стаменим кретањем у зачуђено национално неодређено нешто …

Срби као и Руси пате од мистичног родољубља: вредност своје земље доживљавамо као драгоцену икону  не дај Боже да се делић одломи, како би се само жалосно унаказио небески лик. Наша земља је неприкосновена, света. И лаћамо се чврстих словенских вена да бисмо је, отворену, незаштићену, покривену магловитом копреном раја, залили нашом врелом супстанцом битка.

Словени … Непрецизан појам. Руси и Срби нису просто Словени; они су нешто више, много, много више … Поверена нам је тако велика истина, која још није изашла на видело, још се није огласила, али нас изнутра мучи и прљи жарким, ватреним, крвавим огњем …

Никада и нигде нисам видео земљу лепшу од Свете Србије, нисам видео лепше стасите горде људе.
Најдубље прожима осећање свог а другачијег, блиског до бола, и самог по себи апсолутно драгоценог и вредног …

А. Дугин, Москва, 22. фебруара 2001

 

 Нас Русе са Словенима не треба ништа да разједињује – писао је Достојевски. – Постоје две Србије: Србија горњих слојева - ватрена и неискусна, која још није живела и стварала, али већ са партијама и са интригама које понекад достижу такве размере каквих нема ни код већ политички развијених и већих нација.
Упоредо са том Србијом постоји и – Србија народна која баш Русе сматра својим спасиоцима и браћом, а руског цара својим сунцем, она Србија која воли Русе и која им верује.
И на крају ћу рећи: неће много времена проћи и јавиће се спасоносна реакција, јер су већина Срба ватрени патриоти. Они ће се сетити Руса који су дали живот за њихову земљу… Велики руски дух ће оставити своје трагове у њиховим душама, а из руске крви која је проливена у Србији израшће и српска слава. И Срби ће се уверити да је руска помоћ била несебична и да Руси гинући за Србију нису имали намеру да је освајају.

 

 Фјодор Михајлович Достојевски у ''Дневнику писца''.