Како је Србија забранила Русији да је подржава у УН

 

 Споразум који су 19. априла у Бриселу потписали Дачић и Тачи има један занимљив детаљ: Србија не само да неће блокирати чланство Косова у међународним организацијама, укључујући и УН, него неће „охрабривати“ ни друге државе да то чине. Мало је ко запазио да је Русија тиме лишена законских основа да подржава Србију у УН, што ради већ 14 година, и то од стране - саме Србије. 

 

 

 Споразум који су 19. априла у Бриселу после десете рунде преговора потписали премијер Србије Ивица Дачић и лидер косовских Албанаца Хашим Тачи изазвао је одушевљење готово свих укључених страна у преговарачки процес – руководства Косова, Европске уније, САД и НАТО-а. Изузетак су само Срби, а посебно косовски Срби. Ова важна чињеница изазива сумњу у то да ли је овде заиста реч о компромису. Читав развој догађаја све више подсећа на ситуацију у којој једна страна слави победу, док друга мора да се правда јавности у својој земљи због предаје.

 Премијер Дачић додуше и у датим околностима покушава да „уз врло горак укус у устима сачува позитиван израз лица“. Према његовим речима, нема никакве основе ни разлога да се говори о издаји српских националних интереса, или чак о предаји. Он напомиње да је низ захтева српске стране ушло у завршни документ. Они пружају српској заједници у Косовској Митровици право на „сопствену имовину, банковни рачун, скупштину, председника, заменика председника и савет као неку врсту владе“. Међутим, суштина проблема лежи у чињеници да ће сви ти органи и институције бити под администрацијом самозване државе Косово. Како је објавио (нажалост, сасвим оправдано) приштински лист на албанском „Коха диторе“, и полиција и правосудни органи на Северу Косова функционисаће „као део јединственог правног система Косова“. Када се за тако условна овлашћења косовских Срба има у виду уступак на који је морао да пристане Београд – сагласност Србије да не блокира чланство Косова у међународним организацијама, другим речима у УН – уопште не изненађује то што је Хашим Тачи већ објавио да потписани документ „представља ‘де јуре’ признање Косова од стране Србије“.

У датим околностима није тешко предвидети даљи развој догађаја. Генерални секретар УН Бан Ки Мун је већ дао једну од смерница када је позвао стране да „предузму конкретне кораке за одговорно спровођење споразума“ који је, како каже, „прекретница“ у односима двеју страна. Уједињене нације су сада спремне да „помогну“ странама у спровођењу споразума, тако да приступање Косова УН по свему судећи није далеко.

Ова оцена се прилично поклапа са ставовима америчког државног секретара који је из сенке надгледао преговоре у Бриселу. Према речима Џона Керија, потписани споразум је „захтевао компромис и храброст на обе стране“. Одмах су изразили своје задовољство и лидери Европске уније на челу са председником Европског савета Херманом ван Ромпејем.

 Нема сумње да ће у седиште УН ускоро стићи захтеви за пријем Косова у Уједињене нације и у друге институције ове организације. Такви захтеви ће бити поткрепљени позивањем на фамозну 14. тачку споразума, која је изазвала највише полемике, али се ипак задржала у коначној верзији документа. Ради се о томе да Србија не само да неће блокирати чланство Косова у међународним организацијама, укључујући и УН, него неће „охрабривати“ ни друге државе да то чине. Под појмом „друге државе“ у датом случају се пре свега мисли на Русију, која је на тај начин лишена законских основа да подржава Србију у УН – притом онемогућена је од стране саме Србије. Министар за питања безбедности Косова Агим Чеку, бивши озлоглашени команданат „ОВК“, врло је директно рекао да договор Београда и Приштине „ствара позитивну атмосферу за оне земље које још нису признале Косово“.

 

Ситуација изгледа катастрофално и носи непредвидљиве и далекосежне последице за саме косовске Србе који су се већ изјаснили да не признају тај документ, али и за стабилност на Балкану уопште. Поред присилне интеграције Косова у разне међународне институције, треба свакако очекивати активирање албанског фактора и у другим подручјима на Балкану, где ће локални радикали без сумње покушати да понове успешан косовски сценарио. Уз подршку њихових напора од стране појединих западних кругова, а када се има у виду и неславно искуство бриселских преговора, може се очекивати распад Македоније, Црне Горе и Србије (где ће још једно „Косово“ постати општине Прешево, Медвеђа, Бујановац и Санџак).

Што се тиче Србије, која се задовољила само „козметичким“ уступцима за косовске Србе, она је сама себе лишила могућности решавања питања у ширем контексту – у виду система територијалне компензације, као и механизама за заштиту сународника у другим деловима Балкана – пре свега у Републици Српској. Босански Срби, који нису били укључени у решавање међуетничких и територијалних питања пошто је косовска криза привукла сву пажњу међународних кругова, одмах су следећи после косовских Срба који губе у бриселским преговорима.

И на крају, тешко је не замислити се озбиљно о унутрашњим политичким последицама овог догађаја. Питање Косова је било једно од ретких, ако не и једино у вези којег је у српском друштву владало јединство, оно је на тај начин било главно средство политичког и духовног уједињења. Сада је то врло осетљиво јединство поремећено па је неизбежан нови круг унутрашњих политичких тензија у Србији. Питање Косова од сада неће уједињавати, него ће раздвајати српско друштво.

 

 Петар Искендеров

Аутор је доктор историјских наука, виши научни сарадник Института за славистику Руске академије наука и спољнополитички коментатор радија „Глас Русије“.