О чему ћути Путин

 

 Украјински протести прешли су у фазу балансирања између, с једне стране, убирања плодова преврата у облику једноставне смене власти и, са друге стране, наставка „револуције“. Од става Русије увелико зависи како ће се ситуација у Украјини даље развијати. 

После рушења Јануковичеве власти и ослобађања Јулије Тимошенко протести у Украјини су ступили у нову, још опаснију фазу. Немоћ и неефикасност коју су показале снаге реда значи да је отворен простор за сукобе међу присталицама и противницима Мајдана. А при томе још увек није јасно ко ће доћи на власт у Кијеву: парламентарна опозиција или радикалне фракције које су изван система. За сада су ове две групе савезници. У току је формирање Владе, у чији састав је Тимошенко, која је изјавила да ће бити „гарант испуњења захтева са Мајдана“, предложила да уђу „утицајни лидери Мајдана које познаје и подржава цела земља“.

Међутим, сада су могуће обе варијанте развоја догађаја, и управо у оваквој ситуацији Русија треба да заузме одређени став према ономе што се догађа у Украјини. На која најважнија „украјинска“ питања Москва данас тражи одговор? Какве једначине са великим бројем непознатих сада решава Путин?

 

 

Као прво, колико год то поједностављено звучало, на кога треба рачунати у Украјини? Ко данас контролише оно што је остало од власти? Као друго, какве снаге могу данас испливати на површину и преузети власт од привремене владе? Колика је шанса да путем новог преврата на власт дођу радикални националисти? Као треће, како спречити економски банкрот Украјине и не дозволити Западу да је откупи? Кредити и јефтин гас били су дати под условом да се започне рад на јачању економске сарадње две земље. Али ако се Кијев врати евроинтеграцијама, мораћемо да одустанемо од споразума из децембра. Као четврто, шта да сада учинимо са југоистоком земље и посебно са Кримом? Локално становништво је већ озбиљно узнемирено и у случају да се настави насилно ширење „револуције“, у тим областима може почети крвопролиће. У том случају ће бити веома тешко објаснити руским грађанима зашто Москва није Русе узела под заштиту. И као пето, како зауставити западну експанзију у Украјини и на који начин поставити противтежу западном утицају на ситуацију у „независној држави“ који расте из дана у дан?

А питање у вези са признањем или непризнањем нове власти данас је само наизглед примарно. Јасно је да се у овој фази, која може потрајати најдуже до тренутка формирања нове Владе, Русија неће изјашњавати.

Ко је газда у кући?

Најважније питање за Москву сада се тиче тога ко је у Украјини способан да чврсто узме власт у своје руке? Ако из разматрања искључимо сасвим хипотетичну могућност војног преврата, једини кандидат за заузимање власти у Украјини је Јулија Тимошенко. Југоисточна Украјина практично нема шансе да се довољно брзо мобилише и да понуди свог снажног кандидата. Таква личност, наиме, тренутно не постоји, иако ће се на изборима истовремено кандидовати неколико представника истока Украјине (губернатор Харковске Области Михаил Добкин већ је изјавио да намерава да учествује у председничким изборима). Тако да ће кандидат источне Украјине бити Тимошенко која је пореклом из Дњепропетровска.

Упркос свим измишљотинама Запада и украјинских националиста, Русија није заинтересована за поделу Украјине.

Јасно је зашто Тимошенко сада толико жели да „сви хероји са Мајдана нађу своје место у извршној власти“. За њу је то, наиме, једина могућност да обузда пробуђену енергију народног протеста.

За разлику од Јацењука и Кличка (који играју за тимове САД и Немачке), Тимошенко је, без обзира на њену проевропску оријентацију, ипак кудикамо самосталнија личност. Истина је да је веома тешко имати у њу поверења, али изгледа да у садашњој ситуацији Тимошенко представља најмање могуће зло за Русију, док је истовремено она, наравно, одлична варијанта која одговара Западу. Док отворено антируска реторика украјинских националиста искључује могућност било какве сарадње Москве са новом Владом, у случају да се на важним позицијама нађу Тјагнибок или Јарошенко.

То значи да је, са једне стране, Русији потребно да Тимошенко обузда представнике радикале струје, а, са друге, то није могуће учинити ако се они не укључе у састав нове Владе. Добијамо зачарани круг из којег ће излаз морати да нађе не само Москва, него и Кијев. При томе ће Кијев тај излаз морати да пронађе много брже, јер без преговора са Русијом о судбини кредита чија је исплата већ почела и о судбини испорука гаса Украјина једноставно неће опстати до избора 25. маја. А тек након ових избора моћи ће да добије значајнију „западну помоћ“. 

 

Не ради се само о Криму

Тимошенко ће из још једног разлога морати да заузда „националну револуцију“. Она, наиме, треба да заустави намере националиста да „навале“ на исток и Крим, што би могло испровоцирати Русију да се умеша у догађања у Украјини. 

 

Упркос свим измишљотинама Запада и украјинских националиста, Русија није заинтересована за поделу Украјине. Ова варијанта може бити искоришћена само у крајњем случају, ако започне озбиљан грађански рат и дође до фактичког распада Украјине.

За будућност Велике Русије нема ничег катастрофалног у садашњој смени власти у Украјини. Антируско усмерење покрету дају радикални националисти, као и они који са Запада повлаче конце, али у широким слојевима становништва Украјине русофобија није распрострањена. Што значи да ће се приликом следећег заокрета украјинске кризе у „независном“ друштву формирати другачија конфигурација, у којој ће врло вероватно главна проблематична тачка постати управо „европски избор“.

Да ли ће до тада проруске снаге у Украјини успети да се реорганизују, да пронађу лидере и формулишу своју идеју савеза са Русијом? Хоће ли им Русија у томе помоћи, нудећи свој пројекат економске и политичке реинтеграције? Одговоре на ова питања донеће најближа будућност, а даће их Владимир Путин, којем сада сам историјски ток догађаја додељује улогу лидера целог руског света, па и његовог украјинског дела.