Косово је грдно судилиште: Коме се жури и шта се чека?

 

И Дачићу и Вучићу се, по косовском питању, жури да буду већи Борис од Тадића…

 

Ивица Дачић, омладински јуноша Слободана Милошевића, потпуно одговара главној улози у наведеној пословици. Као неко ко је био у Милошевићевој администрацији, и који се очигледно плаши силе оних који су Србију бомбардовали 99. и организовали октобар 2000, не жели више да им покаже зубе, већ, бестидније од Бориса Тадића, своју косовску политику дефинише на следећи начин: „Све дајем, само столицу не дајем, барем на пар месеци...“

Подсетићу и себе и све друге да су његови слогани на недавно одржаним (и свакако покраденим) изборима били: Ивица Дачић – ОДЛУЧНО; Ивица Дачић: ЈАСНО; Ивица Дачић – ЧВРСТО! Од одлучности, јасноће и чврстине дежмекастог Ивице није остало ни трага, пре би се за њега могле везати следеће одреднице: СМУЋЕНО, ДВОЛИЧНО, МЛАКО...

Од свих великих речи из његове предизборне кампање, где су маркетиншки стручњаци покушали да од Ивице у подсвести грађана направе Слобу број 2 и тако привуку у себе повучене Милошевићеве присталице (положај тела на плакату, фризура, поруке које шаље, као и црвена петокрака која се после 10 година вратила на сцену, а да о почетку кампање – фамозно хапшење шиптарске полиције – и не говорим...), од свих тих великих речи није остало ништа. Чак се ни на Јутјубу тешко могу наћи клипови из кампање који би данас, ево, само после неколико месеци од (свакако покрадених) избора, свим гласачима који су дали подршку СПС-у могли да послуже као доказни материјал да их је њихов јуноша Ивица преварио и то, богме, жестоко.

Уместо свих изговорених и лоше напамет научених патриотских кампањских порука, Ивица нам сада поручује да ће за мандата ове његове владе проблем Косова бити дефинитивно и коначно решен, и да га, о гле великог родољуба, неће остављати потомству на решавање.

Шта значе ове Ивицине речи о коначном решењу Косова? Два су одговора: или ћемо повратити потпуни суверенитет на Косову и Метохији (а сви знамо како се то ради), или ћемо Косово и Метохију ПРЕДАТИ (читај ИЗДАТИ) Шиптарима. Просто, нема другог коначног и дефинитивног решења косовског питања.

Пре него што наставимо са проучавањем јуношиних речи, морамо да одговоримо на  следеће питање: може ли Косово дефинитивно и одмах да се реши? Косово прати Србе од 1389. године, и увек је представљало проверу националне зрелости, одважности, храбрости и спремности на личну и свенародну жртву. Некада је косовска провера била интензивнија, некада се одражавала бар у преношењу памћења и завета да Срба без Косова и косовске провере, прецизније косовског завета – нема, али никада није престајала да нас изнова и изнова проверава.

Можда ће ово некима деловати као доста пута поновљена фраза, некима романтичарски изговорена парола, али она је, напросто – чињеница. Од косовске провере се не може побећи, бар ако живиш на Балкану; косовско равнање стиже свакога Србина ма колико он хитао к њему или бежао од њега. Једноставно, стиже, и то је тако.

А сада, да се вратимо на јуношу. Ивици се, очигледно, жури! Или је умислио да нерешиво може одмах да реши. Шта је Ивица хтео да поручи грађанима Србије, које решење жели да спроведе у дело, прво или друго КОНАЧНО решење? Прво решење сигурно није хтео да понуди. И то је јасно свима, јер сви знамо да смо далеко од тренутка када ћемо и биолошки и економски и духовно и војно и геостратешки бити у ситуацији да повратимо интегритет на Косову и Метохији, што не значи да до тог тренутка нећемо доћи кад-тад у будућности. Дакле, ако није прво коначно решење, онда је Ивица мислио на друго решење: решио је да - ИЗДА КОСОВО! И све што ради заиста указује на ту његову решеност и журбу!

Ево, сада са полицијом се спрема да пребија Србе на Јарињу; од Милошевићеве историјске реченице, упућене Србима на Косову: „ Нико не сме да вас бије!“, дођосмо до Слобиног јуноше Ивице који ће пендрецима српском народу да објасни да има некога ко ће да их бије и да Резолуција 1244 и Устав Србије више не важе.

Шта нам поручују Томислав Николић и Александар Вучић, врли наредњаци, негдашњи челични радикали?

У кампањи су нам говорили да ће Боркове споразуме и потписе поништити, да оно што су Борис и Борко потписали њих не обавезује (речи Томислава Николића у Косовској Митровици), да ће све Боркове споразуме открити и показати јавности и да ће Србе са Косова укључити у будуће преговоре. Шта је било са свим тим предизборним обећањима? Где су дела у ових неколико месеци владе? Ништа и нигде, појео вук магарца.
Вучић је потпуно променио плочу, и сада нам говори: „Морамо да прихватимо оно што је Борко потписао, једноставно морамо, тешко нам је али морамо; знате, нисмо ми криви, већ Борис и Борко, ми једноставно морамо да прихватимо...“ Ко каже да морамо?! Не морамо да прихватимо!
Већина грађана Србије, у великој мери и они који су гласали за напредњаке на недавним (и свакако покраденим) изборима, кажу да не морамо и да не желимо да прихватимо ДС преговоре са Вашингтоном и Бриселом; Руси нам свакога дана поручују да не морамо да прихватимо издају Косова и Метохије, неколико држава чланица ЕУ нам то такође поручују, поручују нам и Кинези, Белоруси... Само Вучић нам, слабо одглумљено, поручује да морамо да се одрекнемо Косова! Врли нови министар војни и шеф свих тајних служби једино где се слаже са Ивицом јесте у овој „журбеној“ косовској политици; ту се, ето, потпуно слажу. 

А шта ради председник Тома? Његов једини „успех“ у ових пар месеци јесте што је почео да рехабилитује Тадића. Ево, народ већ прича: „Људи, па онај килави и болешљиви манекен бар није подизао преговоре на ниво два премијера и две државе, бар је одуговлачио са предајом, а овај се само кисело церека и све им даје као луд!“ После Бориса – Тома! Где се жури председнику Томи? Можда жели да узврати, да не кажем да се одужи на журбу бриселске администрације од 20. маја када су му честитали изборну победу 5 сати пре затварања бирачких места?!

Ево, очекујем сада све оне врле напредњачке аналитичаре, од оног поприлично пуначког Ђуке, па до неких напредњачко стандардно не-пристрасних аналитичара, који су прошле године оркестрирано ширили гласине да Тадић и Ђилас финансирају Двери са намером да скину наредњацима гласове, како већ шиље перо да опале поново по Дверима. Господо, само изволите, али знајте да се време убрзава и да вам откуцава сат све брже и брже!

Ако не чујете шта народ прича и колико је незадовољан, ако вас не брине ово чудно народно нереаговање, онда нисте ни способни да се бавите Србијом и њеним грађанима. За пар месеци владавине задужили сте земљу за две милијарде евра (толико сте државних обвезница продали на тржишту хвалећи се ниским каматним стопама), продајете најплоднију земљу на свету Саудијској Арабији, спремате се да продате Телеком и ЕПС, и журите се, стварно се журите да решите питање Косова.

Колико год ви журили да спроведете у дело оно што сте обећали онима који свакако нису грађани Србије и учесници на недавно одржаним (и свакако покраденим) изборима, не треба заборавити да постоји неко ко у рукама држи све време овога света и који све нас посматра.
Он ћути и чека, народ ћути и чека!

Шта се чека?

 

 Бранимир Нешић