У суботу, 28. септембра сви да изађемо на протест против Владе и Параде, да им покажемо ко су!

 

 Данас су на власти још увек црвени, или мали брозовићи како би могли да их назовемо. Научили су своју децу, своје унуке како се живи на рачун народа и то још увек раде. Остављају им се фотеље у свим водећим местима у држави и већим фирмама, и тако на рачун свих нас зарађују. А сви они себе називају тобож неким патриотама, борцима за боље сутра. Али су заборавили да Срби имају своју реч за патриотизам а то је родољубље, али се они родољубима не могу назвати јер то не заслужују, то је част коју носе само прави Срби и Српкиње.

Али не виде они још, не виде али чују, осећају, како се полако чује хук оних за које су мислили да их нема више. Долазе потомци оних горостаса са Кајмакчалана и Брегалнице, потомци старих Солунаца и Равногораца, потомци оних официра из Оснабрика за које су мислили да су све до једног уништили. Потомци оних са Љевче поља, са Голог отока.

Долазе потомци оних које су по хумкама затрпавали да се за њих никада не чује, па преко њихових необележених гробова градили стадионе да се деца играју не би ли случајно открила оне који су за Крст часни и отаџбину до задњег даха живели, долазе сви они, из даљине се чује хук који они носе, а осећају то брозовићи под ногама и чују у ушима.

Зато браћо и сестре Срби и Српкиње одазовимо се овом хуку који се чује, придружимо се њима, јер сви смо ми деца својих родитеља, сви ми имамо једну мајку која је свима иста а то је Србија. Станимо под њену заставу, јер дошао је задњи час, ако то не урадимо можда је нећемо имати више.

Не дозволимо да нас деца сутра питају, Оче, Мајко, а зашто ја немам своју земљу, зашто ја немам свој народ? Да нас питају где смо били кад је отаџбина пропадала, зашто нисмо дали свој глас за спас, зашто нисмо дигли главе и успротивили се?