Нови серијал Инсајдера – Косово је одрађено, нека се припреми „Јужни ток“

 

 Пошто је у претходним серијалима успешно раскринкао три највећа зла у данашњој Србији – навијаче, ДСС и Србе са Косова (о чему сам већ писао), Инсајдер нам је представио и најновију бабарогу: Јужни ток (тј. Русе) и његове-њихове овдашње партнере и извођаче.

 

По већ уобичајеној матрици, која се састоји од хорор музике у позадини, усплахиреног спикерског гласа и драматичног понављања полуистина истргнутих из контекста (а све гарнирано сликама – које неодољиво подсећају на потернице – личности који су, о ужаса, „одбили да говоре за Инсајдер“), овога пута је директно нападнут Јужни ток и енергетски споразум између Србије и Русије, који су склопиле владе Војислава Коштунице и Бориса Тадића.

Сазнали смо да је, наводно, Србија „од свих земаља на траси Јужног тока, најгоре прошла у преговорима о изградњи овог међународног гасовода“, јер је Србија „једина земља на траси гасовода која је пристала на мањински удео (51:49) у заједничкој компанији за управљање овим пројектом“. Упозорени смо да је страшно сумњиво што је та заједничка српско-руска фирма регистрована у Швајцарској („што оставља могућност за злоупотребе“) и још једном су нас подсетили да је продајом НИС-а руском Гаспрому Србија „готово у потпуности жртвовала свој енергетски суверенитет“. И то је све. Све остало су били само већ поменути аудио-визуелни ефекти и бесконачно понављање три горенаведене тезе.    

Можда нас у другим наставцима очекују неке новости и изненађења. Али за ово што смо чули у првом наставку заиста нису били неопходни „месеци истраживања“ и копање по „десетинама поверљивих уговора које су претходних година потписивали представници власти“, до којих су, на тајанствени начин, дошли екипа Инсајдера и Бранкица Станковић, тај „супериорни модел истраживачког новинарства у Србији“ (како је стајало у једном од образложења бројних награда које су „нашој Бранкици“ ових година додељене).

И док је публика, састављена од Бранкичиних старих, другосрбијанских фанова, као и новопридошлих, еуропски тек одскора прогледалих напредњачких те-ве-табиса, са ужасом слушала застрашујући опис најновијег зла које се са истока надвило над Србијом и њеним грађанима (са посебнима акцентом на „пореске обвезнике који ће то све морати да плате“) – они са нешто више сивих ћелија у глави ипак нису могли да не поставе следећа питања:

1. Како је одабрана баш ова тема и зашто баш сада, непосредно пред почетак градње Јужног тока у Србији? Зашто, на пример, дружина из Инсајдера није своју „професионалну храброст“, „објективност“ и „непристрасност“ демонстрирала истражујући зашто Срби плаћају најскупљу храну у региону, зашто граде најскупљи мост у овом делу Европе, или зашто ће једино овде странци имати право да купују пољопривредно земљиште годинама пре него што се и примакнемо ЕУ? Него их, ето, страшно боли сазнање да наша зарада од гасовода можда неће бити баш оптимална – мада, чак ни у Инсајдеру, нико не спори да ће зараде бити?

2. Како су то Инсајдерови храбри истраживачи, свих ових година, успели да „промаше“ више него интересантну тему продаје Сартида Ју-Ес-Стилу, уз више него очигледне доказе да је у том послу плаћена коруптивна рента од најмање 5 милиона долара, а држава Србија оштећена за најмање 500 милиона евра?

3. Зашто се споразум са Русима пореди са другим споразумима које су Руси склапали у региону (а и то без доказа, имамо само тврдњу спикера), а не са другим споразумима које су српски политичари склапали и склапају, рецимо, са Американцима (већ поменути „Сартид“), Италијанима („Фијат“) или Арапима из Емирата („Ер Србија“)? Колико су ови уговори „транспарентни“, колико је јавност упозната са њима и колико је новца, дугова и обавеза по овим уговорима пало на плећа „српских пореских обвезника“?

4. Каква је то напрасно пробуђена „брига за очување енергетског суверенитета“ код аутора Инсајдера и на телевизији Б92, односно  баш код оних који годинама показују да им до суверености, како економске, тако и оне политичке (Косово да и не помињемо), није превише стало и за које је то, уосталом, давно превазиђена идеја која – заједно са концептом државе-нације – остаје у оквирима 19. века?

5. Може ли се замерити Русима што су тражили 51% власништва, ако се зна како су се овдашњи политичари понашали у улози већинских власника јавних и мешовитих предузећа, а нарочито колико  „кооперативности“ испољавају према свим захтевима „наших пријатеља“ из Вашингтона и Брисела – укључујући и „обавезну приватизацију“, на миг ММФ-а и ЕУ, свега што доноси било какав профит? Зашто би Руси ризиковали да контролу над важном кариком Јужног тока сутра преузме нека америчка или британска компанија, или евро-бирократе из Европске комисије?

6. Није ли, с обзиром на ту општепознату сервилност српске политичке класе према западним центрима моћи, било сасвим умесно измештање компаније задужене за градњу Јужног тока изван непосредног домета бриселске бирократије (Швајцарска није чланица ЕУ) и превртљивих београдских политичких „чимбеника“, који би у неком тренутку могли, рецимо, закључити како је пројекат Јужног тока, у целини или неком делу, „у колизији са принципима заједничке енергетске политике ЕУ“, та да би могао представљати сметњу на нашем „европском путу“? 

7. И, коначно, одакле толика предусретљивост Зоране Михајловић, напредњачке министарке енергетике, према Инсајдеровом „истраживачком новинарству“ и то баш у вези са овом темом? Није ли, можда, управо она била главни извор тих „десетина поверљивих докумената које су склапале раније владе“, а које је Бранкица, „херојски и напорно истражујући“, ненадано открила? И није ли тиме ојачана сумња да је Михајловићева (иначе стари кадар Г17 и стари противник енергетског споразума са Русијом) „пројектована“ за место министра енергетике баш зато да би минирала Јужни ток и избацила Русе из НИС-а – и руске интересе из Србије?

 Неко ће можда рећи – па ако им Јужни ток већ толико смета, зашто га не покушају прекинути у некој од чланица ЕУ кроз које пролази? Али, иако на први поглед звучи логично, то је, заправо, веома наивно питање. Није, наиме, згодно превише се замерати Русима и Путину. Земље ЕУ, почев од најмоћније – Немачке, па до оних мањих, кроз које Јужни ток треба да прође, имају своје економске интересе на истоку и без преке потребе нису раде да се отворено конфронтирају са Русијом. Није ли онда најбоље, и, са њихове тачке гледишта, такорећи „идеално“, да се Јужни ток руши баш у Србији – која је традиционални савезник Русије и која није чланица ЕУ? (Мада, за невољу, можда и Бугарска може да послужи као резервна варијанта.) Прекоокеански задатак би био обављен, Меркелине руке остале чисте, односи са Москвом очувани – а словенска и православна браћа нека се после међусобно кусурају са Русима и расправе како је и чијом кривицом читава ствар пропала. Слугама одувек западну прљави послови.

У сваком случају, чак и ако покушај минирања Јужног тока на крају не успе, ауторима Инсајдера и њиховим руководиоцима се заиста неће моћи замерити да нису „све покушали“. И да нису заслужили све оне награде за “слободно“, „независно“ и „истраживачко“ новинарство које, што директно, што индиректно, додељује и спонзорише америчка амбасада у Београду.