Лажна дилема

 

 

 

Cви прате актуелно (не)изјашњавање Београда о украјинској кризи, док се сама власт с олакшањем забункерисала у неуверљиву флоскулу како у овом тренутку не може да се изјашњава јер је влада „у техничком мандату” 

Није ли вам помало чудно да нико у јавности не врши притисак и не пита зашто нема владе, па чак ни разговора о њој? Зашто нема никаквих састанака између заинтересованих страна(ка)? Зашто председник државе већ није позвао победника и друге лидере парламентарних странака на консултације? Чему развлачење до 25. априла или чак 1. маја ако је још 16. марта увече (а, заправо, још много раније) било јасно ко формира владу, ко ће бити премијер и ко су, не рачунајући Мађаре и Бошњаке, једина два кандидата за евентуалног коалиционог партнера? 

Другачије је било 2012. или 2008. Тада је исход избора био амбивалентан, расплет неизвестан, а кључеви владе у рукама Ивице Дачића и његове коалиције. Овај пут, иако је, поготово у односу на све остале, забележио врло добар резултат, од Дачића не зависи готово ништа. Као ни од тих „осталих”.  Једина дилема – сматрам, не много битна – јесте да ли ће Вучић владати сам, или ће власт, бар делимично и формално, поделити са Дачићем и Тадићем?

У сваком случају, као што не мислим да је то ко ће ући у владу страховито важно питање, такође не верујем ни да ће одлука о коалиционом партнеру у нарочитој мери бити опредељена Вучићевим избором спољнополитичког курса. (Наводно, ако партнер буде Тадић, онда ће курс бити више прозападни, а ако буде Дачић, онда ће се ићи више ка Русији.) Међутим, то су врло релативне ствари. Уосталом, није ли управо актуелна, то јест одлазећа влада СНС-а и СПС-а водила најзападнију спољну политику, чинила највеће могуће уступке у погледу Косова и све подредила добијању датума за почетак преговора са ЕУ? Другим речима, мислим да ће курс будуће владе највећим делом зависити од Вучићевих процена и од новонасталих спољнополитичких околности, док ће партнери, који год били, ту углавном служити само као декорација и, евентуално, нека врста алибија, уколико сам Вучић нешто (не) жели да каже или уради.

А шта је то што он жели, у овој кампањи нисмо могли јасно чути, као ни у првим постизборним изјавама. И зато сви са појачаном пажњом прате актуелно (не)изјашњавање званичног Београда о украјинској кризи, док се сама власт, имам утисак, с олакшањем забункерисала у неуверљиву флоскулу како у овом тренутку, не може да се изјашњава, јер је влада „у техничком мандату”.

У ствари, уместо да се завлачи у мишју рупу, Србија у овом тренутку има готово идеалну прилику да поентира пред својим западним саговорницима и каже нешто у смислу: „Ето, видите шта се збива због тога што сте прекршили међународно право на Косову и отворили Пандорину кутију.” Хоћу рећи да, уместо што се готово извињава, Србија је та која би требало да тражи сатисфакцију и извињење.

Бесмислено је, а и контрапродуктивно, правдати се због тога што не можемо и не желимо да се придружимо санкцијама против Русије. (Уосталом, ако нам већ сада, на почетку преговора са ЕУ, траже да се одрекнемо свог главног спољнополитичког савезника, можемо претпоставити шта ће нам све бити тражено током или на крају процеса прикључења.) Елем, не треба то одбијање да се сврстамо у исти фронт са Западом, Албанијом и Црном Гором представљати као нашу жртву или неко посебно јунаштво. А посебно је погрешно, па чак и помало неморално, представљати ову ситуацију као неку врсту двоструке замке („између чекића и наковња”) у коју је Србија увучена, па сад, ето, сирота, просто не зна како да се определи, а да се некоме не замери.

Постоји једна перфидна врста антирусизма, потенцијално гора чак и од отворене русофобије, која каже како бисмо ми, заправо, требало да подржимо Украјину, али, ето, због историјског пријатељства са Русијом и зато што нас је она подржавала око Косова, остаћемо неутрални и нећемо да се изјашњавамо. Напротив. Мислим да треба да се изјашњавамо – и треба да подржимо Русију. Утолико пре што смо ми, у Србији, као и Срби у Хрватској и Републици Српској, међу првима и на сопственој кожи осетили лицемерје и двоструке стандарде западне демократије и њихове селективне бриге за људска права.

Треба да подржимо Русију, зато што је Запад, то јест западни пулени, у Украјини као и ономад на Косову, први повукао ногу, пустио духа из боце и покушао да стави Москву пред свршен чин. Није ова драма почела кримским референдумом о прикључењу Русији, као што се покушава представити. Ово је историјска и геополитичка драма/битка око Украјине, а Крим је само последица онога што се догађало и догодило на улицама Кијева, од снајперске ватре на полицију и демонстранте до јавног пребијања председника парламента, посланика и директора државне телевизије.

 

Више је него лицемерно да они који су нам отели Косово сада говоре како ми, наводно, због Косова, не бисмо смели подржати вољу народа на Криму. И зато сматрам да је ово ствар у којој Србија не само да не би смела да остане нема него би, напросто, требало да буде на страни Русије. Понављам: не због „захвалности”, не због дуга или „старог пријатељства” – већ зато што је Русија у праву.

 

Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао”

Ђорђе Вукадиновић