среда, 2. април 2014.

Бриселско убијање Србије 

 

 

 

Стално се понавља иста прича у Бриселу. Наши вајни „преговарачи“ – Ивица Дачић и Александар Вучић – одлазе на „тешке разговоре“ и одонуд се враћају са „најбољим решењима“ за Србију, „који се у овом тренутку могу постићи“. Ова два „мученика“ успели су јуче да се договоре само око ствари које су од интереса за Шиптаре.

 

То јесте, „договорили“ су се око тога да Срби на северу Космета немају своје правосуђе. А најмање на чему су Александар и Ивица морали да инсистирају, то је да састав правосуђа у северном делу Косовске Митровице буде у складу са тамошњом етничком сликом становништва. Али, они не само да у томе нису успели, него им уопште није пало на памет да на томе инсистирају.

 

Нема ту много тог лепог нити нечега чиме бисмо се хвалили, нити чиме би се друга страна хвалила. У тим задатим оквирима направили смо најбољи резултат за грађане Србије“, рекао је Вучић погружено.

 

Ето, председник суда у Митровици биће Србин са севера Космета. Тамо ћемо имати однос судија 60-40, а тужилаца у односу један према један. Да би мало ублажио катастрофалну слику свог „преговарања“, Вучић је додао да Срби „имају двотрећинску већину међу запосленима“ (ваљда, имају више возача, портира и помоћног особља). Дакле, у средини у којој Срби чине 95 посто становништва, српски „преговарачки“ тим је успео да обезбеди да Срби имају једног или двојицу судија више у односу на Шиптаре. Можда би боље испало да уопште нису ишли на састанак у Брисел и да су одмах, ту у Београду, пристали на све што се од њих из Брисела захтева. Србија би тиме, барем, уштедела који динар у овој тешкој економској ситуацији.

 

Али не, јавности у Србији треба дати привид да се ова земља за нешто пита. А у стварности, Србија више нема своју политику, нема своју дипломатију, нема ништа своје. Све у Србије данас је туђе или лагано постаје туђе. Иако се све то јасно одиграва пред очима јавности, народ у Србији, изгледа, више верује „Јудином пољупцу“ и магловитом обећању да ће се „за две године живети боље“. Српска публика верује речима једног „искреног“, „поштеног“ и, попут Немца, „вредног“ Србина: па он нам данас не лаже, он нам говори истину у лице, ма колико та истина била поразна и тешка, зар не? Србија верује ономе који ни са чим „нема проблема“, а и ако га има, он га решава у току свог осамнаесточасовног преданог рада у току сваког дана, укључујући ту и суботу, и недељу и државне празнике.

 

Уосталом, како не веровати човеку који пише програм владе након избора, а уз то путује около по свету и мора да обавља на стотине других „тешких“ послова. Шта ће човек кад је све спало на њега. Опет, Вучић не би био Вучић када тако нешто, као што је програм Владе Србије, не би могао, и поред свих силних обавеза, да напише за десетак дана.Уосталом, ако га и не напише, нема проблема, написаће га његови пријатељи из Немачке, ММФ-а и Светске банке.

 

Добро, а шта је са Заједницом српских општина (ЗСО), о којој је Вучић онако „страсно“ говорио пре неколико месеци када је убеђивао Србе на Космету да учествују на шиптарским изборима? Хашим Тачи је ту био сасвим јасан: ЗСО се може формирати само у складу са шиптарским уставом! А шта то значи? То значи да од онакве, громогласно најављиване „Српске“, унутар натовско-шиптарског Косова, неће бити ништа. А зашто неће бити ништа? Па зато што је улога такозваних „српских општина“ бриселским споразумом јасно уређена.

 

Готово је невероватно да један човек може толико дуго да замлаћује целу нацију. Како је могуће да српска јавност не види да од те врсте „поштења“ и „искрености“ Србија не само да неће имати никакве користи, већ ће имати огромну, можда и непоправљиву (фаталну) штету? Ако се неко још чуди зашто од ЗСО неће бити ништа, тада нека прочита бриселски споразум, који је јаван докуменат, па ће видети да се заједница српских општина може организовати само у складу са законима „косовске државе“.

 

Заправо, ЗСО по бриселском споразуму једнака је свим другим могућим „асоцијацијама косовских општина“, а њене ингеренције равне су нули. Наиме, у поменутом споразуму пише да ће „Заједница имати пуни надзор у областима економског развоја, образовања, здравства, урбаног и руралног планирања“. У стварности, овде се у српском преводу углавила реч „надзор“, да би се добио утисак да су Срби бриселским споразумом нешто уистину добили. Мада и у српском језику ни „надзор“ не значи никакву суштинску контролу, јер се надзирати може само оно што неко други ради, ситуација је још гора када се узме оригиналан уговор састављен на енглеском језику. Тамо уместо надзора стоји овервиеw, а та реч у енглеском језику најближа је српској речи ’увид’.

 

Оно што сада излази на видело, јесте чињеница да Заједница српских општина (која још није конституисана, а питање је и хоће ли икада и бити), у складу са бриселским споразумом нема чак ни право на ’увид’ (овервиеw) у рад правосуђа на територији „својих“ општина. То је и разлог што српска страна мора да прихвати Тачијево решење за правосуђе, јер по споразуму је довољно да Срби у одељењу Апелационог суда (то јесте у испостави приштинског Апелационог суда) у северној Митровици имају једног судију више од Шиптара, па да све буде „легитимно“.

 

Хашиму Тачију, наравно, није пало на памет да у било чему попусти. А и зашто би?

 

 

Д. Гостељски

Корени

Нема коментара:

Постави коментар

Само напред...слободно реците шта мислите.

 Моја Лена 2020.године